Nadežda Petrović - Srpkinja koja je pripadala kosmosu

NADEŽDA je bila svoja, a pripada svima. Nije se odrekla vrednosti tradicije, odredila je svoje vreme i najavila ono koje dolazi. Uspešno je spojila naizgled suprotnosti i to potvrdila ne samo delom nego i uverenjem iznetim u prikazu Prve jugoslovenske umetničke izložbe: “Umetnost prava i istinska mora biti nacionalna umetnost i pored svih internacionalnih osnova, koje joj se postavljaju pri njenom stvaranju.”

Na ovaj način, Ljubica Miljković, autor izložbe “Nadežda Petrović. Povodom 100 godina od prava na večni pomen”, koju je u Domu vojske za mesec dana videlo više od 13.000 posetilaca, opisuje neumornu slikarku, koja nas je zadužila velikim nasleđem. Prema mišljenju ovog višeg savetnika Narodnog muzeja, iz čije zbirke je izloženo 73 dela rodonačelnice naše moderne, rekordna poseta je i dokaz da ljubitelji umetnosti vrlo dobro znaju prave vrednosti, ali i osećaju obavezu da odaju počast Nadeždi za ono što je činila za južnoslovenske narode i čovečanstvo u celini.

I novi susret sa Nadeždinim delom, nažalost godinama nedostupnim zbog višegodišnje rekonstrukcije Narodnog muzeja, otvorio je pitanja koja su i vek posle njene smrti prisutna na našoj likovoj sceni. Jaz između tradicionalista i onih koji se priklanjaju svetskim tendencijama, dubok je i danas, iako ga je ona sa lakoćom prevazilazila, istovremeno bila i patriota i kosmopolita.

- Da bi neko bio dobar Evropejac mora prvo da bude rodoljub - objašnjava Ljubica Miljković. - Zamislite da Kinez, Japanac, Francuz, Nemac, Englez, Italijan ili pripadnik bilo koje nacije ne voli svoj narod. Zdrava ljubav prema sebi ne isključuje ljubav prema drugima, ali bolesna mržnja prema svom narodu ne obećava ljubav prema drugim nacijama. Mnogi kvazievropejci ne vole svoj narod nesvesni da tako dokazuju da su daleko od evropskog duha. Taj problem je uvek tinjao, a razrešila bih ga parafrazirajući Marka Aurelija: Nadežda je imenom bila Srpkinja, a kao čovek pripadala je kosmosu.

Istovremeno sa umetnicima u svetu (1905), ona je uradila ekspresionističke slike koje bi mogle da se nađu u svim svetskim muzejima i antologijskim pregledima ovog pravca, podeseća naša sagovornica. Odlično je bila obaveštena o svemu što se dešava u umetničkim centrima Evrope, pisala o aktuelnim tendencijama svoga doba i iznela stav da srpski umetnici nisu završili “traženja u impresinizmu”.

- Zato se prva u Srbiji priklonila slikanju svetlosti - kaže Miljkovićeva. - Njene “Dereglije na Savi” (1907), po pikturalnosti, odblescima sa vode, atmosferi i svežini postupka, mogla bih jedino da uporedim sa Moneovom “Impresijom rađanja sunca” (1872). Ova starija je odredila naziv ovom pokretu u svetskoj umetnosti, a mlađa svedoči o njegovoj rasprostranjenosti i trajanju, odnosno neslućenim mogućnostima. Odlaskom u Pariz, Nadežda je svojim pikturalno raskošnim i koloristički zvonkim predelima i portretima obogatila tada aktuelni fovizam.

Ljubica Miljković je uz Nataliju Cerović, autor i nedavno objavljene knjige-kataloga posvećena 110-godišnjici Lade, umetničkog udruženja u čijem je osnivanju učestvovala i Nadežda Petrović:

- Konzervativniji članovi Lade odbili su Nadeždine dve slike, a primili dve studije za Drugu jugoslovensku umetničku izložbu u Sofiji. Uvređena, ona je povukla sva dela i napisala: “Izveštavam odbor srpske Lade da od danas prestajem biti član toga odbora zbog nepravilnog postupka žirija prema meni kao članu Umetničkog saveza. U isto vreme javljam, da neću učestvovati sa srpskom grupom Lade na drugoj Jugo-Slovenskoj izložbi u Sofiji.” Isto je učinio i Paško Vučetić, smatrajući da je naneta nepravda “najoriginalnijem slikaru na Balkanu.” Po svemu sudeći, Nadežda nije istupila iz članstva nego samo iz uprave Lade.

- Smatram da su svi članovi Lade odlično razumeli Nadeždine poruke. I umetničke i političke. Sve su i dalje aktuelne, odnosno svevremene kao i njeno stvaralaštvo - kaže Miljkovićeva, navodeći samo jednu: “Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć [...]Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba i drugih Slovena[...] Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se [...]Na zajednički posao, prigrlimo opštu stvar kao svoju rođenu.”

Udruženje Lada, po njenim rečima, ne neguje samo umetnost nego i najviše moralne vrednosti. Njeni članovi bili su dobrovoljci u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, a tokom Drugog svetskog rata nisu izlagali:

- Uvek su osećali obavezu da ne prekinu nit trajanja i zato održavaju redovne i jubilarne smotre širom Srbije. U čast sto deset godina Lade želeli smo da katalogom objedinimo izložbe osnivača u Narodnom muzeju, akademika u Galeriji SANU i savremenika u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Pošto je druga odložena za sledeću godinu, rešili smo da domete osamnaestoro akademika povežemo sa uzletima članova čija dela, kao i njihova, brižno čuva Narodni muzej i odredili im zajedničko ime svevremenici. Knjiga pokazuje najlepše lice Lade, odnosno vrhunske domete srpske umetnosti preko osnivača, svevremenika i savremenika od kojih su mnogi već zaslužili večnost - zaključuje Ljubica Miljković.

NA pitanje da li smo uspeli da delo Nadežde Petrović na pravi način predstavimo svetu, Ljubica Miljković odgovara:

- Umetnici koji potiču iz finansijski nemoćnih država po pravilu nisu dobro zastupljeni u inostranstvu. Međutim, mi ne zaboravljamo svoje velikane. Nadeždina dela bila su u svim antologijskim izborima koje smo predstavljali u svetu, poslednji put u Hagu i Bukureštu. Uvek su nailazila na dobar prijem. Narodni muzej je njenu retrospektivu priredio u Novoj pinakoteci u Minhenu, što jeste veliko priznanje. Ugledni nemački likovni kritičari imali su samo reči hvale. Zato nije čudo da su njenu sliku “Žena sa suncobranom” (1907) odabrali za istoriju impresionizma u svetu.