Anita Mančić: Hrabrost je ostati čovek

SVE što je Anita Mančić do sada osvojila, osvojila je jednodušno. Izuzetan dar i posvećenost umetnosti davno su prepoznati, a ovih dana je bogatoj zbirci najznačajnijih glumačkih priznanja, pridružila još jedno: postala je trinaesti laureat nagrade "Žanka Stokić", koju dodeljuju Narodno pozorište, "Večernje novosti" i Grad Požarevac.

I ovog puta žiri se "aklamacijom" složio da među deset kandidatkinja, vrsnih srpskih glumica, još ima onih koji nagradu zaslužuju, ali da je Anita jedinstvena. Ta posebnost uočena je na samom početku njene karijere kada je kao studentkinja zaigrala u seriji "Zaboravljeni", a posebna je ostala i po jednoj, sve ređoj osobini - nespremnosti da i u teškim vremenima pravi

(ne)umetničke kompromise.

* Pre "Žanke" dobili ste i nagradu "Ljubinka Bobić". Šta imate slično sa ovim dvema glumicama, Nušićevim "ministarkama", boemima?

- Ne mogu sebe da upoređujem ni sa tim vremenom, ni sa tim radom. Ali je veliko zadovoljstvo dobiti nagrade s njihovim imenima jer, svaka je na svoj način, obeležila svoje doba - kaže Anita Mančić. - Imam samo neku vrstu dodatne odgovornosti da ostavim trag koji je, njih dveju dostojan.

* U čemu se razlikuje vaše od njihovog vremena?

- Ne može se nazvati ni boljim ni gorim. Za svakog glumca važno je da oseti zadovoljstvo u svom radu i bude zahvalan što ima šansu da se bavi poslom koji voli. Okolnosti, svakako, nisu sjajne, ali nas niko ne sprečava da pomeramo granice i dajemo sopstveni maksimum.

* Ipak, baš zbog okolnosti i ekonomskog nezadovoljstva, nisu sve vaše kolege podjednako spremne da daju taj maksimum?

- Ne mogu nikom ništa da zamerim. Svako ima pravo na svoj put, da postavlja zahteve koje hoće i može da ispuni, želi ili ne želi. Ja sam svoj izabrala. Ne donosi ništa preko noći, moj put je put trajanja.

* Iz različitih razloga, neke uloge ste odbijali?

- Uvek sam umela da zbog svoje samokritičnosti izaberem i razlikujem ono šta mogu od onog što nikad ne bih mogla. Kad to kažem, mislim i na svoj ukus i na svoje glumačke mogućnosti. Slobodan sam čovek zato što ne postoji ništa materijalno što bi moglo da me skrene s tog puta. Moja sloboda se sastoji od uspeha, ali i grešaka. Nikada u životu nisam kalkulisala, pogotovo u poslu. Nisam prihvatala ono što je veoma lako, uloge koje po svojoj strukturi nisu pomerale granice mog glumačkog bića. Popularnost nikada nije bila moj cilj, biti prisutan tek tako. Odbijala sam uloge koje po mojim merilima nisu imale značaj ni za mene, ni za posao kojim se bavim. Smatram da kroz svoje delo moramo da progovorimo o vremenu u kojem živimo. Pa i kada je reč o velikoj litaraturi, ako nema kopču sa sadašnjim vremenom - nije za mene. Nisam tamo gde nemam šta da kažem...

*Transformacija je jedan od vaših najvećih talenata,ipak, koji zadatak vam je bio najteži do sada?

- Blanka u predstavi "Dok nas smrt ne razdvoji". Susret s ovim likom bio mi je problematičan. Da čitaocima bude jasnije, reč je o ženi koja umire od raka i na metar od publike pada u samrtni ropac. Nije lako suočiti se s tom temom, pogotovo sa osećanjem da ste deo predstave u kojoj ste toliko intimni s publikom. Ne sme da se vidi niti sekund glume, ni trenutak pozorišta. Samo život. Zato je Blanka bila veliki izazov.

* Svojevremeno ste izjavili da biste voleli da igrate Hamleta?

- Ono što me posebno inspiriše i privlači jeste taj tekst. Svaka rečenica, svaka misao, izuzetno su mi bliske, evo već godinama. I zbog aktuelnosti svega što je Šekspir napisao pre toliko vekova, uvek bih imala istu tu želju.

* Ali, Šekspir je napisao i Ofeliju, a vi biste radije igrali Hamleta?

- Od mnogih, izdvojiću samo rečenicu "...kako jadan, gadan, bedan, meni izgleda sav rad ovog sveta. Ali, svisni srce, treba ćutati..."

* U kojim situacijama se odlučujete za ćutanje?

- Ćutanje je stvar mudrosti, stvar izbora. Podjednako je važno i šta govoriš, zašto i kome. Ćutanje i govor su discipline koje treba razvijati, svaku ponaosob. Ponekad je hrabrost govoriti, ali je važno i šta prećutiš. Često razmišljam šta to ljudi pričaju pa ispadnu hrabri, a u stvari mnogo toga prećute... Kada je suviše reči, misao gubi značaj. Treba je izreći precizno, s malo reči.

- Ponekad mi se čini da su ljudi prestali da osećaju, da su prestali da budu ljudi. Ipak, mogu da pričam samo o svojim osećanjima: u zavisnosti od toga kome i čemu su upućena, nekad su kao udarac u lakat, ponekad kao - maraton.

* Kad ostajete bez reči?

- Pred istinom čovek je uvek nem. Istina je nešto s čim ne možeš da kalkulišeš. Ona je život i kad se on desi, nema te umetnosti koja može na njega da baci senku. Valjda tome svi težimo.

* Nebojša Glogovac vas je toliko opčinio glumačkim majstorstvom u "Sablji dimiskiji" da ste u jednom našem intervjuu rekli kako ste poželeli da skočite na scenu. Nesebičan i ne baš uobičajen kompliment kolege - kolegi?

- Radujem se lepim stvarima, tuđim uspesima, fantastičnim ulogama. Zašto? Zato što moj uspeh nije tuđa greška, niti je moja greška tuđi uspeh. Svako za sebe gradi svoj život s usponima i padovima. I zato umem da se iskreno radujem tuđim uspesima i duboko saosećam s nečijim neuspesima. Volim da gledam velike ljude na sceni i u životu. Ne mogu pred tim da ostanem nema. U tom slučaju ne bi bilo fer da stanem na scenu i očekujem bilo kakav aplauz - ako sama ne umem da aplaudiram drugom.

* Prepoznajete li uvek talenat među glumcima početnicima?

- Da, ali u ovom poslu to je samo početak. Dalje sve zavisi od same ličnosti i mnogih drugih okolnosti. Volim da sam tu da prepoznam talenat, da ga odnegujem, da ga ne prepustim surovom vremenu: i kao kolega i kao partner. Ljudi se grade i često sam bila svedok velikih darova koji su nestajali. Dar je nešto za šta kažemo "bog te pogledao", s čim se rodiš. Ali, rodiš se i sa karakterom koji može da te odvuče na razne strane. Nekad pomisliš kako je neki čovek, jednostavno, morao postati veliki. To zavisi od talenta, okolnosti, ipak, najvažnija je struktura ličnosti. Gde te nešto gura, šta te zanima, čime se zadovoljavaš. Šta misliš da si ostvario, koji su tvoji kapaciteti, šta očekuješ od života, koliko smo spremni da uložimo i žrtvujemo.

* Kažete da volite velike ljude i na sceni i u životu. Ko su junaci naših dana?

- Prepoznajem ih među ljudima koji su svemu odoleli i ostali ljudi u pravom smislu te reči. Ostali svoji i nisu podlegli vremenu uprkos činjenici da ih je sve manje. To je hrabrost. Čovek je postao jeftin. Ciljevi određuju kakvi ćemo biti ljudi, umesto obrnuto...

HUMANITARNI RAD

* OD oktobra prošle godine radite s decom s Daunovim sidromom?

- Odavno sam u nekoj vrsti humanitarnih aktivnosti, ali prvi put imam svoj projekat u Radionici integracije. S njih dvanaestoro (od devet do 34 godine) želim da istražujem, onda i pokažem kako žive, kakav je njihov svet. Osetila sam njihovu beskompromisnu ljubav: nikada ne kalkulišu sa emocijama i takvi kakvi jesu, imaju mnogo toga da kažu nama koji smo zaboravili osnove stvari - šta znači voleti, ne voleti, biti iskren, istinit, to što jesi. Gotovo uvek čeznemo za nečim što nam je praktično ispred nosa. Zašto to ne vidimo, zašto lažemo sebe, druge? Ljubav nam je svima neophodna, a toliko nedostižna. Komplikujemo svoj život. Kod ove dece sve je jednostavno.