Tošo Borković: Laž je danas neodoljiva hrana

KADA sam pre tri meseca vadio ličnu kartu, pita me gospođa na šalteru čime se bavim. Kažem: karikaturista! - Ne postoji to zanimanje, nije u registru - kratko je odgovorila.

Priča nam ovu anegdotu Tošo Borković, jedan od poslednjih starih majstora zanata, punokrvni karikaturista svetskog ranga.

Obeležava 30 godina rada u „Večernjim novostima“, u koje su stale mnogobrojne i najvažnije domaće i strane nagrade, ali i svakodnevna priznanja običnih ljudi koji često u novinama traže samo njegov potpis. Lako se prepoznaju Tošine karikature. To su one sa dušom. Sa zlatnim humorom koji oplemenjuje.

Posle desetak godina razmišljanja i odlaganja, rešio je da konačno objavi knjigu svojih vrhunskih radova. Materijal je spreman i uskoro ide u štampu.

- Da ostane trag o onome što sam radio. U knjigu će biti upakovano oko 150 najboljih karikatura koje sam nacrtao, kao i one nagrađene, iz selekcija najuglednijih svetskih konkursa. Nijedna nema svakodnevnu temu, sve su univerzalne, mogle bi da se ispričaju i u budućnosti. Nema danas mnogo knjiga karikatura, pa bi ova mogla da bude neki orijentir mladim ljudima koji kreću u svet ovog posla, da vide kako se nekad radilo. Možda nekome budem i uzor - kaže za „Novosti“ Borković.

* Planirali ste da prvo objavite knjigu na temu Nojeve barke?

- Godinama je crtam, imam sigurno više od sto karikatura. Gledajući kakvo je vreme, možda bi bolje prošla.

* Šta ste osećali dok ste vadili sve te stare karikature iz arhive?

- Neko zrno ponosa. Ipak, nisam uzalud potrošio toliko papira, olovaka i boja. Ima smisla, makar će mojoj unuci ostati nešto. Mislim da sam bolje radio u mlađim godinama, kao u fudbalu, imao sam dobar šut, nisam znao gde su granice. Neke karikature su i dan-danas sveže.

* Sećate li se kako je sve krenulo?

- Iskreno, nemam pojma kako sam krenuo u karikaturu! Prve crteže u životu pravio sam na zamagljenom prozorskom staklu, tehnikom vodene pare. Kada se moja baba povredila dobila je velike burove tablete, plave i bele boje. Kad joj je prošao otok, u tu plavu umakao sam četkicu i eksperimentisao...

* U „Novosti“ ste primljeni posle prvog osvojenog „Pjera“, davne 1984, zahvaljujući kengurima?

- Nacrtao sam sastanak kengura, a jedan mali iz torbice otvara taj sastanak. Kenguri su mi bili prekretnica i odskočna daska. Došao sam na probni rad i posle 15 dana potpisao ugovor.

* I seli pored legendi?

- Bila je to velika, prava škola. Takav tim karikaturista nije postojao ni u jednoj evropskoj redakciji, čak i šire. Majstori svetskih razmera, autoriteti: Ranko Guzina, Dušan Petričić, Predrag Koraksić Koraks, Steva Stračkovski... Da sam bio na pola metra od njih, bila je već velika stvar i nagrada. Bilo me je sramota da im pokažem svoje radove.

- Svaki fabrički list imao je nekad mesta za karikaturu, ljudi su bili motivisani da se bave tim poslom. Danas ni posao pilota ne motiviše mlade, a kamoli ovaj naš. I karikatura je u krizi, ne samo zbog prostora koji joj nedostaje, već po izrazu. Došla je generacija koja brzo izvlači pištolje. Istina, ima danas jako dobrih karikaturista, samo prošle godine u Srbiju je stiglo pet, šest Gran-prija sa stranih konkursa.

* Kažete da mladi sve ređe imaju strpljenja da uče?

- Crnački je ovo posao. Savršena disciplina, moraš biti kompletan, ne možeš rekreativno da se baviš. Svi misle preko noći će nešto da naprave. Ako si realan i shvataš koliko malo znaš, svakog dana ti je sve teže da radiš. Došao mi je jedan mladić i doneo mapu sa 40 radova. Kao i uvek u tim situacijama hteo sam da mu pomognem savetima, međutim nije prihvatio nijedan. Kažem mu: „Dečko, da uporedimo ovo što ti radiš sa Nadalom. Ti si sad u fazi da znaš da izvučeš gaće iz dupeta, ali ne znaš da igraš tenis“. Više nije dolazio.

* Kažete da su karikaturisti vrsta koja izumire?

- U Srbiji imamo samo petoricu profesionalnih karikaturista koji žive od karikature, plaćaju od nje račune, hranu. Imao sam priliku da obiđem nekoliko značajnih stranih festivala. U svetu vlada veliko uvažavanje ovog posla. Od tolike pažnje koju su mi poklanjali, posumnjao sam da je skrivena kamera. Jednom profesoru poklonio sam karikaturu, a on me redovno obaveštva kako je čuva, uverava da nije na dnevnoj svetlosti i slično. Ali, sve to brzo izađe iz glave i uđeš opet u neke naše priče.

* Te priče, ipak su nepresušni izvor inspiracije?

- Teško je danas satiričarima, pretiču ih životne situacije, kao i nas karikaturiste. Čitao sam da je neki seljak prodao ono što je imao od stoke - kravu, ovce, prasiće, kupio pitona i majmuna i ide po vašarima i zarađuje pare. To je karikatura, život ih sam pravi, samo ako znaš da gledaš. Nacrtaš i gotova priča.

* Koji je recept za dobru karikaturu?

- Kao u sportu ili muzici. Ko zna - zna. Koza i kad pojede metlu daje mleko. Ili si rođeni karikaturista ili ćeš imati porođajne muke da je napraviš. Nije potrebna samo crtačka strast, nego da se misao uobliči, da ima svoj rukopis, poruku koju nosi i da je neko prepozna. Danas svako može da pošalje poruku preko mobilnog telefona, ali preko karikature malo teže.

* Kako se u ovom dobu nosite sa poslom?

- To je već deo mog metabolizma.

* Šta je vaša meta?

- Volim karikaturu koja ima optimizma. Kao kad imaš krastu, pa je oguliš, osećaš neku milinu, a rana krvari. Nisam satiričar. Više volim da razonodim i donesem vedrinu nego da čačkam po žučnoj kesi. Ne znaju ljudi šta će sa svojim mukama, s kim da ih podele, da se rasterete. Izgubili su dostojanstvo, autoritet u porodici, ne mogu da kupe deci telefon i patike. I ti sada treba da nađeš do njih neki put, da ih malo razgališ.

* Kakvo je to naše vreme?

- Ko se snađe - snađe. Svako vreme ima svoje vrednosti i ne mogu da kažem ništa protiv ovog, ono mi je najlepše u životu, donelo mi je unuku.

* Ali...

- Ono što nije bilo, a sad ima: gde god se čovek okrene, sva čula su bombardovana, postali smo živi kontejneri puni loših informacija. Suviše je krivih ogledala. Svakog dana neko izađe i laže. Ne možeš svakog dana biti ni glup ni pametan, ali da svakog dana lažeš, to je senzacija. Ne znam gde su se izgubili moral i standardi, gde je sada granica dokle obraz može da istrpi? Laž se jede, to je neodoljiva hrana. Zato, ako kroz karikaturu čovek uspe da se nasmeje, to je već velika stvar.

* Priznajete, lažete i vi?

- Lažem sebe, pred spavanje. Igram utakmicu sa Englezima. 4:0 za njih, ja uđem 15 minuta pred kraj, dam četiri komada i još mi dva ponište.

* Gde se traži istina?

- Sva tehnologija i čudesa ovog sveta su u službi laži. U takvoj poplavi dezinformacija to je kao kad bi na deponiji smeća neko tražio izvor najčistije vode. Ali čovek ne treba da prestane da traga, da se bori, da govori da ne veruje u sve što mu se nudi.

* Šta je ljudima smešno?

- Danas je sve veštačko, aplauzi, smeh... Šta je smešno ljudima? Kućni video, kad padne dete s ljuljaške na glavu.

* Može li karikatura da promeni nešto?

- Svakog božjeg dana se nacrta 50 kila papira karikatura na temu mira, a istovremeno se u fabrikama napravi na stotine hiljada najgoreg oružja. Pa šta taj papir može?

* Ipak ste optimista?

- Ljudi imaju sve što im treba, tamo gde žive. Izmišljaju da su im neophodni kivi i papaja da naprave ručak. Uvek misliš da je bolje preko tarabe, na drugoj obali, u drugom vremenu. Smislio sam jednu rečenicu na tu temu: „Odoh ja u beli svet, reče žaba i skoči u krečanu“.