Ratko Lalić: Platna iz moje bašte

POSLE objavljivanja obimne i bogato ilustrovane - dvojezične, na srpskom i engleskom - monografije posvećene Ratku Laliću i njene svečane promocije u Muzeju „Cepter“, usledili su pozivi slikaru za gostovanja. Prvi se javio Gradski kulturni centar „Konstantin Brankusi“ iz Targu Žijua, rodnog mesta velikog rumunskog vajara. Ova je izložba, kako saznajemo od Lalića, pobudila veliko interesovanje kulturne javnosti i usledio je poziv iz Bukurešta. „Hrabro sam prihvatio taj izazov“ kaže slikar i objašnjava da je Izložbena sala „Konstantin Brankusi“ monumentalna.

- Poziv iz Bukurešta došao je neočekivano, kao grom iz vedra neba. A sala u Bukureštu namenjena umetnosti, izlaganju, koja se nalazi u zgradi Parlamenta, ima dve hiljade kvadrata i visinu kakvu nema nijedna naša sala. Pomislio sam: kao rođena za moje triptihe od po šest metara i prihvatio. Zapravo to je ispala, neplanirano, moja velika retrospektivna izložba. A moj gost na izložbi bio je njihov značajan umetnik Mihael Copesku sa svojim skulpturama u staklu.

* Kako ste doživeli sopstvena dela u tom prostoru?

- To je bio specifičan doživljaj. Moje slike nikad nisu imale toliko prostora i mogle su da „dišu“, a ja sam imao priliku da ih posmatram i sa rastojanja od 50 metara. Naravno, to su bile sasvim nove relacije - taj dostojanstveni prostor kao da je dao slikama novo značenje. Moglo bi se reći da je taj prostor inicirao kod mene novi dijalog sa sopstvenim delom. Ali i rumunski istoričari umetnosti su konstatovali specifičan dijalog mojih slika i skulptura Mihaela Copeskua, pa je došlo do predloga da ova izložba gostuje u Francuskoj i Nemačkoj.

* Znači, put po Evropi?

- Možda slike. Ja sam pre četiri godine otišao na selo, u Orašac. Kupio sam imanje i postao baštovan. I tako posmatram prirodne cikluse izbliza, čekajući zrenje, kao što je Mone gledao i slikao katedralu u razna doba dana i godišnja doba. Slikam, govorio je Lubarda, kao zemljoradnik - pripremim njivu, uzorem i pognojim, posejem i čekam plodove. I moja slika nastaje u tom kontekstu. Reč „seljak“ treba izgovarati sa poštovanjem a ne sa cinizmom, kako se ovde dešava. Kod nas se, kad se kaže seljak, misli na primitivca, zaostalog čoveka, glupaka. Zato smo dovde i došli. A seljak je mudar i lukav čovek.

ZEMLjA

Huan Miro je govorio da snaga dolazi kroz noge. Taj kontakt sa zemljom je važna korespodencija sa životom. Kad je Miro iz Španije stigao u Francusku u koferu je doneo trave - doneo je miris, dodir.

KRAJOLICI

JEZIK slikarstva podrazumeva imaginaciju, ali u suštini radi se o specifičnoj vrsti ispovesti. Tu je retorika sasvim drugačija od one koju podrazumeva literatura. I ako je umetnik iskren, onda se ne može udaljiti od sebe, kao što se ja ne mogu udaljiti od prirode.

Moje slikarstvo je 40 godina biografske vizuelne konstatacije prirode. Da kažem to „narodski“: ja konstantno „bušim“ sopstvenu njivu... Pa sad videćemo - da li ću upasti u nju ili opstati.

NOVI PUTEVI

* Monografija vam je otvorila nove puteve?

- Ta je knjiga došla u ruke direktoru Kulturnog centra u Targu Žijua, koji me je pozvao da izlažem u rodnom mestu Konstantina Brankusija. S obzirom na prostor, tu sam se predstavio sa tridesetak slika. Izložba je trajala mesec dana, ali je isprovocirala i nove poduhvate. Usledio je poziv iz Bukurešta.