Hristina Popović: Zlo se rađa iz neznanja

NOVI film Srđana Dragojevića “Parada” - tragikomedija o ljubavi ili o tome šta je sve čovek spreman da uradi zbog osobe koju voli, zanimljiva već zbog činjenice što je prva priča u srpskom filmu koja otvara pitanje gej populacije i njenog tretmana u Srbiji - premijerno se prikazuje u ponedeljak veče u Sava centru.

Pored Nikole Koja, Miloša Samolova, Tonija Mihajlovskog, Gorana Navojeca i Dejana Aćimovića u likovima glavnih junaka, publika će videti i Hristinu Popović, u glavnoj ženskoj ulozi.

- U samom nastajanju “Parade” bila sam svesna da učestvujem u snimanju filma koji ima veliku i plemenitu misiju - kaže Popovićeva za “Novosti”. - Misiju koja bi u duše gledalaca trebalo da naseli ljubav, dobrotu i pomirenje. Ovaj film ima tu mogućnost da edukuje i samim tim otkloni zlo koje se rađa iz neznanja. “Parada” se bori za ljudska prava i čast mi je što sam deo ovog filma. Mislim da sam imala veliku sreću da budem deo ovakve ekipe - to su ljudi od kojih se ne uči samo na polju zanata već i na životnom i ljudskom, i imali smo divnu saradnju.

Ono što je Hristini Popović lično najuzbudljivije u priči koja, u suštini, otvara večni fenomen ljubavi, bez obzira na to da li je neko “drugačiji”, jeste to što je čovek, kad voli, spreman na sve, pa i na to da postane bolji.

- U tome i jeste lepota ljubavi - kada je deo našeg bića, onda nestaju i predrasude, tada je svejedno da li je neko “strejt” ili “gej”, “zvezdaš“ ili “partizanovac”, Srbin, Hrvat, Bosanac, kauboj ili Indijanac...

Biserka, glavna junakinja koju igra - verenica Limuna (igra ga Nikola Kojo), bivšeg džudo šampiona, kriminalca, gubitnika tranzicije, mogla je da joj “olakša” glumački posao zbog generacijske bliskosti.

- Biserku sam i pravila tako da korene vuče iz devedesetih, iz onog teškog vremena koje ume trajno da zbuni ljude, tako da ostaju da žive u nekom čudnom “limbu”. I sama pripadam generaciji koja je odrastala i sazrevala baš u tom periodu, a kao i u svakom vremenu, ljudi su i ovakvi i onakvi. Živimo u univerzumu dualnosti, u kojem sve ima svoju suprotnost, što opet ne znači da treba mrzeti one koji su drugačiji u bilo kom smislu. Jer, i to drugačije samo je drugi pol iste stvari. A to ti onda dođe kao da mrziš sam sebe, što nije dobro, o čemu govori i ovaj film.

Bez obzira na plemenitu emociju s kojom je ekipa filma radila ovu priču, ipak se postavlja pitanje da li će “Parada” - u ovoj našoj, posleratnoj, tranzicionoj Srbiji, kojoj su se desili svi užasi koji jednom civilnom građanskom društvu mogu da se dogode, gde je prihvatljivije biti kriminalac, neonacista, ljudsko dno, nego biti “drugačiji” - bar malo uticati da se kod nekih ljudi ublaži taj animozitet koji imaju.

- Desile su nam se grozne stvari. Ali mislim da treba živeti dalje, i ne tražiti više izgovore u svim strahotama, jer ih ima svuda, i u svakom vremenu. Treba se konačno zapitati na čemu moramo raditi da bi nam bilo bolje, i onda to sprovoditi u delo, pa polako... Verujem da su ključni vaspitanje i obrazovanje. Čini mi se da mlade ljude treba učiti da je lepota u različitosti i da nijedna ideja ili ideologija nije vredna prolivanja krvi ili oduzimanja ljudskog života. Možda je to utopijski, ne znam, ali se nadam i hoću da verujem da je moguće.