Srba Ignjatović: Prava iskra razbukti i “stari panj”

Čim svane sedam za radni sto, /za ono što tako zovem,/ opčinjen belinom” - ovim stihovima otvara novu pesničku knjigu Srba Ignjatović, “Čim svane i druge utopije”, koje je ovih dana objavila NB “Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva u uglednoj ediciji “Povelja”. Da nije tako, kako bi ovaj pesnik pripovedač i kritičar za minule četiri decenije koliko je prošlo od prve do poslednje zbirke, objavio impresivan opus od 17 knjiga, eseja i kritika, deset pesničkih zbirki, šest proznih knjiga, jednu dramu i nekoliko stotina napisa u književnim glasilima. Uz nagrade “Isidora Sekulić”, “Milan Bogdanović”, “Milan Rakić”, “Zlatni Orfej”... nedavno je dobio još dva priznanja za ukupno stvaralaštvo, Povelju “Morave” i “Ramonda serbika”.

U duhu i stilu Srbe Ignjatović (1946) je, kako kaže njegov sabrat po stihu Adam Puslojić, postao tih i dostojanstven, precizan i suptilan, ali i žestok i furiozan. Otvoren za dijaloge i susrete, ali i polemički spreman, zabrinut za danas i sutra, za svetsku i humano, kao i za izrazito srpsko i nacionalno u jednakoj meri i u isti mah.

*U zbirci “Čim svane” su i stihovi: “Zar ne vidite da su glupaci/na velikoj ceni? Zbog njih se tope lednici, dižu i propadaju gradovi, brkaju međe vode i kopna.” Svima je jasno da je to tako, ali umesto intelektualne pobune, stiče se utisak da je prevladalo osećanje nemoći i rezignacije?

- U svačijem životu, pa i životu kolektiva, prisutni su takvi trenuci. Na životnoj sceni danas su mahom generacije čiji su mnogi zanosi propali a iluzije se raspršile. Moje knjige “Sudbenik”, “Slepi putnik” i najnovija, “Čim svane i druge utopije”, poetskim jezikom, između ostalog, govore i o tome. Ali ja znam da je dovoljna jedna iskra, ona prava, pa da bukne, narodnim jezikom rečeno, i “stari panj”. Poezija, uspela i zaista estetski vredna, jedna je takva “iskra” - pod uslovom da padne na zahvalno tle.

* Mnoge naše ugledne izdavačke kuće i knjižare su otišle na doboš, časopisi jedva dišu, a književna javnost uglavnom ćuti. Jesu li se i pisci “uklopili” u ovo vreme izrazitog egoizma?

- Nema nikakve sumnje da su se mnogi, pa tako i pisci, uklopili, da ne kažem utopili, prilagodili primatu ličnog interesa i egoizma. Nisam zagovornik napadnog moralizma, ali znam koliko štete mogu da nanesu sujete, pogotovu one bez pokrića. Ali takođe znam da na osnovama ciničnog i pragmatičnog koristoljublja nije nastalo nijedno zaista vredno književno delo.

* Kao dugogodišnji izdavač kako vidite današnju izdavačku scenu. Mnogi se žale da je previše “šareniša”, komercijalnih izdanja, u čijem se obilju gube vredna dela?

- Najvažnije je, ipak, kako je govorio Miloš Crnjanski još tridesetih godina minulog veka, da ne postanemo kolonija strane knjige, robovi komercijale, raspamećeni i obezličeni konzumenti agresivnog marketinga. Obilje, inače, samo po sebi nije loše; jedino je pitanje koliko je realno ili prividno. Vrhovi naše književnosti ipak pripadaju minulom veku. Crnjanski, Andrić, Selimović - da spomenem samo ta imena - nisu nadmašeni, makar da se nađe polutana koji će ih priglasiti demodiranim i arhaičnim.

* U tom pogledu kritika bi trebalo da ima značajnu ulogu. Ali književna kritika je već duže vremena u ozbiljnoj krizi. I kao da joj sve manje veruju?

- I sam sam se bavio, godinama, pa i čitavim decenijama, književnom kritikom. I učestvovao, naravno, u nizu razgovora o tzv. “krizi kritike”. Zanimljivo je da su u međuvremenu književna obaveštenost i znanje nesumnjivo narasli, postali bliski većem broju ljudi koji o književnosti i književnim delima danas pišu, ali svejedno dominiraju interesni marketing i lobistika nad suštinskim analizama i pouzdanim vrednovanjem. Ponudiću samo jedno objašnjenje: već decenijama smo društvo u krizi, narod, zemlja, država... i stoga, logično, kultura i književnost ne mogu da budu izuzetak, carstvo apsolutnog reda, makar da je taj red, u sferi umetnosti, inače redak, pre stvar izuzetka, srećnog perioda, no pravilo.

* Imamo paradoks sve većeg broja “samofinansirajućih” knjiga domaćih autora. Kako objašnjavate ovaj paradoks?

- Poput Slobodana Mašića, tvorca poznatih Nezavisnih izdanja, ja sam za “demokratiju objavljivanja”. Čak i slabe i osrednje knjige ne mogu da nanesu ozbiljnu štetu. Problem su laž i licemerje, odnosno manjak intelektualnog poštenja da se nadobudnom autoru ocena sreže u lice.

* U vašoj zbirci čitamo “Takvi su običaji u našem gradu:/ili kupuješ, ili te kupuju,/ ili prodaješ, ili te prodaju.” Kuda to uopšte idemo?

- Ne tako davno do nas je, iz belog sveta, mislim preko Mađarske, bio dosegao lanac kojekakve neophodne “robe” čiji je trebalo najpre da postanete konzument, a potom neoficijelni prodavac, ili, uz procenat, šef lanca prodavaca koji formirate među svojim prijateljima, poznanicima i rođacima... Očigledni ciljevi su eliminacija lagera, prodavnice i prodavca kao profesije. Ova đavolska zamisao, proširena na sve druge sfere i dobra, zaista bi označila kraj civilizacije kakva nam je poznata. Ako u mojoj poeziji ima pobune, onda je ona usmerena protiv takvih sumračnih vizija i apsolutno negativnih univerzalističkih utopija.

USPEO 40 ODSTO

* Bili ste predsednik UKS u dva mandata. Kakva iskustva nosite? Ima se utisak kao da ste odahnuli?

- Posla u UKS prihvatio sam se s nadom da štošta mogu da unapredim i poboljšam u književnom esnafu. Ne bih da govorim o ostvarenim niti o propalim projektima, ali držim da sam u onome što sam želeo uspeo manje od 40 odsto. Oni kojima postojanje UKS nije po volji bili su nešto podrazumevano, sa čim sam računao. Nisam mogao da predvidim otpore i ometanje iznutra i stoga, posle spomenuta dva mandata, zaista s olakšanjem mogu da autorski rad stavim na prvo mesto, smatrajući da sam svoj obol “širem dobru” esnafa namirio.