„Filmovi koji nas gledaju“

K. JOKOVIĆ

08. 08. 2011. u 20:56

Četverac filmskih kritičara i teoretičara osnovao grupu „Filmovi koji nas gledaju“ (FKNG)

KADA entuzijazam i iskrena želja za znanjem pokrenu nešto, ta silina je uvek veća od one u kojoj se stvaraju naručene teme i forsirane priče. Upravo je taj iskreni entuzijazam pokrenuo četverac filmskih kritičara i teoretičara, koji su septembra prošle godine osnovali grupu (možda je i organizacija prava reč za njih) „Filmovi koji nas gledaju“ (FKNG).

Lidija Prišing (30), Vladan Milanko (34), Ivan Selimbegović (27) i Vuk Vuković (20) čine ovu zanimljivu redakciju, a predavanja koja su, od nastanka do maja ove godine, održavali u Kulturnom centru grada, „zakačena“ su na njihov sajt(njnjnj. filmovikojinasgledaju.org) i dostupni su svima koje zanimaju filmovane priče koje su ostavile trag.

- Kad gledamo filmove, činimo to neobavezno. Ali kada filmovi gledaju nas, obavezani smo da im odgovorimo - kaže urednik redakcije Vladan Milanko. - Na tribinama smo pričali o filmovima koji su ostavili trag - estetski, politički, ideološki, filozofski - na generacije svojih gledalaca.

S obzirom na to da je muški deo ekipe po obrazovanju filozofski (Vuković je student, a Prišingova teoretičar medija i filma), znači li to da FKNG zapravo filozofira o filmu?

- Filozofija i film oduvek idu zajedno i trude se da progovore o nečem što je opšte, svako na svoj način. Film nudi posrednu neposrednost, a mi se u FKNG trudimo da se bavimo proizvodnjom ozbiljnih tekstova - kaže Milanko, dok Prišingova objašnjava da danas gotovo nema objektivne filmske kritike:

- Sve se uglavnom svodi na prepričavanje nekog ostvarenja i priču o glavnim glumcima, i to sa ličnog i emotivnog aspekta - kaže ona. - Mi govorimo o univerzalnim istinama u filmovima. Na stranu odvojimo sve propagande (političke, ekonomske...), ako ih ima, i ostaje nam ogoljena univerzalna tema.

- Da - nadovezuje se Vuković. - Na tribinama su nas posetioci posle predavanja često pitali „A šta vi lično mislite o tome“. To nam je najveći kompliment.

Pitanje je ko određuje čija je istina (u ovom slučaju vezana za film) istinitija. I zašto lična kritika nije dobra?

- Svi na svetu znamo ko je, na primer, Čaplin. On je uvek asocijacija na borbu malog protiv velikog, potlačenog protiv vladajućeg. I to je tako i u Japanu, i u Americi, i kod nas. To je objektivna istina. Može Čaplin nekome da se sviđa ili ne sviđa, ali priča koju on nosi je jednaka i ista u celom svetu.

OMAŽ KRITIČARU

IME grupe „Filmovi koji nas gledaju“ zapravo je neka vrsta omaža pokojnom TV kritičaru Ranku Munitiću i njegovom pisanom serijalu „Čudovišta koja smo voleli“. Naziv malo podseća na to i podseća namerno, objašnjava Vladan Milanko i dodaje da je Munitić bio njegov učitelj kada je film u pitanju.

TOP-LISTA

ČETVERAC filmskih teoretičara je za naše čitaoce napravio top-listu pet najboljih filmova, i to ovim redom: Hičkokov „Psiho“, slede dva ostvarenja Džona Forda „Moja draga Klementina“ i „Plodovi gneva“, zatim Bunjuelov „Diskretni šarm buržoazije“ i „Vampir“ Karla Teodora Drejera iz 1932. godine.



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije