Kultura

Rajko Grlić: Ovde imam višak emocija

Radmila RADOSAVLJEVIĆ

27. 05. 2011. u 20:45

Reditelj Rajko Grlić o retrospektivi u Beogradu, svojim filmovima kao komadima vlastitog života: Uvek mi se činilo najuzbudljivijim živeti svoj jedan jedini život

RETROSPEKTIVOM najboljih ostvarenja Rajka Grlića, koja će započeti 4. juna u Domu omladine, Beograd će obeležiti i 30- godišnjicu njegovog antologijskog filma „Samo jednom se ljubi“, sa Mikijem Manojlovićem i Vladicom Milosavljević u glavnim ulogama. Čitav događaj biće i vrsta počasti velikom reditelju i scenaristi koji, uprkos dramatičnim okolnostima na ovim prostorima, sebe nikada nije osporio nijednim gestom.

* Da li ovaj vremeplov i za vas, kao i za vašu publiku, predstavlja, između ostalog, i emotivni događaj?

- Svako putovanje u prošlost prekrcano je emocijama. A kako su i ti filmovi, a i Beograd, dobar deo moje „prošlosti“, očekivan je, blago rečeno, „pristojan višak emocija. Većina tih filmova rađena je u koproducijama s beogradskim producentima, neki od njih su i pisani s velikim beogradskm režiserom i scenaristom, Srđanom Karanovićem, u gotovo svima igra neko od slavnih beogradskih glumaca - od Vladice Milosavljević do Gorice Popović, od Mikija Manojlovića i Bogdana Diklića do Pere Božovića, od Sergeja Trifunovića do Bate Živojinovića, mnoge od njih montirao je Andrija Zafranović, muziku su pisali Sanja Ilić i Goran Bregović, da ne govorim o ostalim članovima ekipa. Mislim, dakle, da ni filmovi, a ni ja, ne dolazimo na „strani teren“.

GRAĐANSTVO SAGRAĐENO NA KESI KO danas čini ovdašnje građanstvo, i građansku elitu, ako je ima?
- Kad god neko spomene „građanstvo na ovim prostorima“, ja se prisetim Krleže i one stare, kliše rečenice, koja govori o tome kako je sve počelo na varaždinskom groblju, kada je prvi Glembaj, pra-predak, ubio nekoga i ukrao mu kesu zlatnika. Na toj kesi sagrađeno je „građanstvo“ te porodice. Porodice koja je postala neki simbol „građanstva ovih prostora“. Mi smo momentalno u situaciji da znamo i onoga ko je ubio, i onoga ko je ubijen u ovom ratu, na tom savremenom izdanju varaždinskog groblja. Tim ljudima još uvek krv nije oprana s ruku, blato očišćeno s cipela, ali, za generaciju-dve, biće to sasvim uredna i civilizovana „građanska klasa“.

* Mada reditelji obično kažu da je svaki film koji naprave njihov lični, intimni, da li biste ipak mogli da izdvojite onaj jedan jedini, „apsolutni“, koji je „pečat vaše duše“?

- Ne pamtim i ne vrednujem svoje filmove po tome šta su ostvarili, dokle su došli, šta su dobili... već isključivo po tome kako sam se proveo, šta mi se događalo, i kako sam preživeo te tri-četiri godine njihovog nastanka. Pamtim ih kao vrlo intimne komade vlastitog života, a ne kao celuloid spremljen u metalne kutije. Kao što primećujete, bežim od odgovora na pitanje, jer jednostavno ne znam kojim bi merilom neki od tih komada života proglasio boljim, od nekih drugih komada tog istog života.

* „Samo jednom se ljubi“ i danas se smatra najlepšim ljubavnim filmom, iako iza ove drame, kao i u mnogim drugim vašim ostvarenjima, stoji ne manje uzbudljiva priča kako smo stalno na početku, u stvaranju novih društava. Koliko taj „višak

istorije“ koji stalno živimo, uistinu radi za reditelje?

- „Višak istorije“ je lepa reč kojom se na ovim prostorima često zamenjuju one puno stvarnije reči, kao što su primitivizam, grabež, zatucanost, pohlepa... Ali, da se ne zalećem preterano u tu i takvu „istoriju“, pitali ste me koliko to pomaže rediteljima u oblikovanju priča, karaktera. Naravno da pomaže, jer u sebi ima ugrađen mehanizam politike i istorije kao „više sile“, kao nečega što iznad pojedinca pokušava poništiti pojedinca, dakle, junaka. Izgleda da se u balkanskom blatu priče strukturiraju vrlo slično onima u Aristotelovoj Heladi.

* Vaše poslednje ostvarenje, „Neka ostane među nama“, takođe je ljubavna drama, takođe sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, ali bez velike istorije?

PREKRASNA IGRA KRITIČARKA Rut Bredli napravila je knjigu o vama, pod zanimljivim naslovom „Filmovi o ljubavi, seksu, revoluciji, ratu i drugim logičnim stvarima“. Kako biste vi naslovili svoj život na filmu?
- Ne znam da li bih išao istim redosledom, u posao kritičara se ne mešam, ali bih u tom opisu, verovatno, upotrebio reč „igra“. Uvek sam mislio, i još uvek mislim, da je pravljenje filmova, zapravo, jedna prekrasna igra. I da sam imao beskonačnu sreću što sam život proveo „igrajući se“ tom „igračkom“.

- Činilo mi se da je u politici novac zamenio sve, uključujući i utopijski, i socijalni element politike. Činilo mi se da je na ovim prostorima ostao samo taj, nakaradno-apsurdan nacional/religijski obračun s prošlošću na jednoj strani, i novac, kao jedino merilo svega ostalog, uključujući na drugoj strani i sadašnjost i budućnost. Pričajući priču u tom i takvom vremenu, pokušao sam ući u sklonište u koje je, pred tom realnošću, pobeglo mnogo ljudi - u intimu. U anonimnost intime.

* Šta sve podrazumeva pojam građanski anarhist, kako ste se izjašnjavali poslednjih dvadeset godina?

- Rođen sam u građanskoj porodici koja se podosta anarhično odnosila i prema vrednostima, i prema tradicijama tog istog građanstva. Kao takav „produkt“, nikada nisam preterano poverovao u velike sisteme, kao što su „nacija“, država“, „religija“... Činilo mi se puno uzbudljivijim živeti svoj jedan jedini život, ne pripadajući ni jednom .

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije