Nedovršeni san “Božjeg arhitekte”

U BARSELONI niko ne zna precizno gde počinje prestoni grad španske pokrajine Katalonije a gde završava Antonio Gaudi. Ono što je Mikelanđelo za Firencu, to je Gaudi za Barselonu. I više od toga, jer Gaudi je, za razliku od velikana renesansne Italije, gotovo ceo svoj život proveo među zidinama jednog grada, Barselone, koju je proslavio, uzvisio i zauvek poistovetio sa svojim jedinstvenim arhitektonskim građevinama.

I kada milioni radoznalih turista dolaze u Barselonu, čine to prvenstveno u želji da se poklone čudesnom Gaudijevom delu. I prošlonedeljna poseta pape Benedikta Šesnaestog i osveštanje nezavršene crkve Svete porodice (Sagrada familija), zapravo je bilo još jedno poklonjenje najčuvenijem Gaudijevom delu. Jer, ništa ne predstavlja Barselonu i njen originalni izgled tako jasno kao krivudav i snažan obris Gaudijevih zgrada.

Njegova arhitektura neprestano budi koloplet osećanja satkan od divljenja, strahopoštovanja i strasti. Takva je bila i filozofija življenja ovog neponovljivog umetnika koji je često govorio da svako umetničko delo mora da zavodi, a ako ne zavodi, izgubljeni su i delo i umetnost.

Zavodljivost Gaudijevih umetničkih darova Barseloni ne bledi, već predstavlja neprikosnoveni simbol ovog mediteranskog grada. Magična forma parka Guelj i čudesne katedrale čija gradnja je započela 1882, a po svemu sudeći neće biti završena pre 2026. godine, već decenijama izazivaju drhtavo uzbuđenje i vrtoglavicu.Sagrada familija je građena u tradicionalnom gotičkom stilu srednjovekovnih crkava, a ipak, po mnogo čemu, predstavlja originalni simbol arhitekture 20. veka.

Izgradnja crkve, u svojoj početnoj ideji, trebalo je da predstavlja bunt protiv industrijalizacije društva. Gaudi, tada tek tridesetogodišnji gotovo anonimni arhitekta, angažovan je kao jedan od pomoćnika na građevini, ali već posle dve godine postao je glavni projektant. Od tada, pa u narednih četrdesetak godina, a to je sve do njegove smrti 1926. godine, Sagrada familija je postala svrha Gaudijevog života.

Izgradnja ovog zavetnog hrama koji simbolizuje slavu Isusa Hrista, obuzela je Gaudija i u umetničkom i u religioznom smislu. Svoj život sveo je na isposništvo, odevao se kao prosjak, ali novca, uprkos mnogobrojnim mecenama, nikada nije bilo dovoljno i zbog toga što arhitekta nije poštovao predračune i sopstvene nacrte, već je pribegavao izmenama zasnovanim na svojoj intuiciji.

Poslednje godine života Gaudi je proveo sam i svestan da nema vremena da završi svoje remek-delo. Kažu da je tog poslednjeg jutra, 7. jula 1926, kada ga je udario tramvaj, rekao nekom poznaniku, pokazujući na Sagradu familiju:

- Sveti Josif će je završiti sam.

Građani Barselone, u znak žalosti za svojim “najgenioznijim od svih arhitekata”, kako je Gaudija okarakterisao njegov kolega Joakim Garsija, ukinuli su zauvek tramvajsku liniju. Uz papin blagoslov, Gaudi je sahranjen u kripti nedovršene Sagrade familije, na mestu koje je duže od četiri decenije bilo smisao njegovog života i njegov nedovršeni san. Ovaj zavetni hram je Gaudijevo viđenje vere, Boga, filozofije i arhitekture. Hram toliko jedinstven da istorija umetnosti ne poznaje ništa nalik njemu.

A, pošto je vreme potvrdilo nenadmašnost Gaudijeve genijalnosti, Katolička crkva sve je bliža odluci da ga proglasi svecem.