Moj ta­ta Ste­vo

Ivana Žigon

29. 12. 2005. u 17:59

Tr­čao je moj ta­ta 1.500 km go­di­šnje, pli­vao 200-300 km go­di­šnje, ra­dio sal­ta, pre­me­te i osta­le akro­ba­ci­je, i sve to na­po­re­do sa ki­lo­me­tri­ma svo­jih ulo­ga, sal­ti­ma re­ži­ja, pre­me­ti­ma dra­ma­ti­za­ci­ja, šprin­to­vi­ma fil­mo­va –

ČI­NI mi se da ni­ko ne ume kao moj ta­ta da na­zo­ve pra­vim i tač­nim ime­nom - i lju­de i ži­vo­ti­nje i po­ja­ve. Ta­ko je "uz­dah - naj­lep­ša reč"; po­zo­ri­šte - "na­ru­ša­va­nje ti­ši­ne", sre­ća - "ono što ne osta­vlja ni­ka­kav trag"...
Uža­sno je ose­tljiv i ume da pla­če na jed­no oko. Ume i na oba, ali mu se ipak naj­če­šće de­ša­va da nje­go­va dva pla­va oka pla­ču na­iz­me­nič­no.
I po­red to­ga što ume da ži­vi is­klju­či­vo sam, osim psu Bim­bu, mra­vi­ma i pa­u­ci­ma uka­zi­vao je go­sto­prim­stvo i po vi­še me­se­ci Ru­ski­nji sa de­com ko­ju je osta­vio muž, ali i bo­le­sni­ci­ma sa Ko­so­va. Bo­ra­vi­la je kod nje­ga ne­ko­li­ko me­se­ci i pre­le­pa de­voj­ka iz Mol­da­vi­je, sum­nji­ve pro­šlo­sti, ko­joj je "prof. Hi­gins" pru­žio šan­su da pro­me­ni na­čin ži­vo­ta. Ka­da ju je ot­pra­tio do gra­ni­ce sa Ru­mu­ni­jom, po­sva­đao se sa ru­mun­skim ca­ri­ni­ci­ma što su je uhap­si­li, jer je ima­la la­žni pa­soš, pa su za­tvo­ri­li i nje­ga na dva sa­ta, jer je svoj pa­soš za­bo­ra­vio u ko­li­ma na ju­go­slo­ven­skoj stra­ni.
Mno­gi nam se te­le­fo­nom ja­vlja­ju i ka­žu da je on (Ste­vo Ži­gon) - "in­sti­tu­ci­ja". Me­ni ni­je baš sa­svim ja­sno šta to zna­či, ali sam se od­u­vek pi­ta­la da li se to mom ta­ti lju­di vi­še di­ve, ili ga po­štu­ju, sa­ža­lje­va­ju, uz­di­žu u ne­be­sa, da li ga mr­ze ili ga se pro­sto pla­še.
Ne­ki su mu za­vi­de­li što je ta­len­to­van, dru­gi za­to što je ven­čao naj­lep­šu Ju­go­slo­ven­ku, tre­ći što je ko­mu­ni­sta, če­tvr­ti što ni­je ko­mu­ni­sta već sta­lji­ni­sta, pe­ti opet što je iza­šao iz Kom­par­ti­je još po­čet­kom še­zde­se­tih, še­sti mu ni­su opra­šta­li ve­li­ku Ru­si­ju, a po­tom čak ni ma­lu Sr­bi­ju... Sve u sve­mu, ono na če­mu su mu naj­vi­še za­vi­de­li je to što je bio i ostao bo­rac.
Tr­čao je moj ta­ta 1.500 km go­di­šnje, pli­vao 200-300 km go­di­šnje, ra­dio sal­ta, pre­me­te i osta­le akro­ba­ci­je, i sve to na­po­re­do sa ki­lo­me­tri­ma svo­jih ulo­ga, sal­ti­ma re­ži­ja, pre­me­ti­ma dra­ma­ti­za­ci­ja, šprin­to­vi­ma fil­mo­va, te­zgi i pu­to­va­nja a sve to upor­no be­le­žio u svo­je ro­kov­ni­ke...
U po­zo­ri­štu se mno­go bo­lje sla­gao sa gar­de­ro­be­ri­ma, šmin­ke­ri­ma, elek­tri­ča­ri­ma, ton­ci­ma, su­fle­ri­ma, a na­ro­či­to su­fler­ka­ma. Zbog to­ga ve­ru­jem da je moj ta­ta od­u­vek bio ono što bi se re­klo nor­ma­lan čo­vek. A on bi re­kao - pro­le­ter.
On, na pri­mer, vo­li da obi­la­zi "jav­ne ra­do­ve". Sma­tra da sva­ki mu­ška­rac u ži­vo­tu mo­ra da sa­gra­di bar jed­nu ku­ću. Za nje­ga je "mu­žev­nost" ne­što ve­o­ma slič­no gra­di­telj­stvu. Za­to je valj­da i vo­leo da gra­di svo­je sce­no­gra­fi­je.
On ume da lo­mi i mi­sli, i re­če­ni­ce, rav­ne li­ni­je, rit­mo­ve i to­no­ve. "Va­žnu re­če­ni­cu od part­ne­ra mo­raš da pri­miš u po­ti­ljak da bi od­re­a­go­va­la okre­tom gla­ve"; "Mo­lim te, Iva­na, uda­lja­vaj se od part­ne­ra kad imaš po­tre­bu da mu se pri­bli­žiš", "Iva­na, ne­moj da sto­jiš na obe no­ge, ne­go ne­ka ti je jed­na uvek opu­šte­na kao u sta­rih Gr­ka. Ina­če ćeš iz­gle­da­ti kao kra­va!", "Sa­če­kaj ti­ši­nu, pa tek on­da spu­sti u nju onu reč ko­ja je va­žna", "Me­njaj re­če­ni­cu, pri­la­go­di je se­bi pa ma­kar i Šek­spi­ro­vu, ako se ne sme­šta udob­no u tvo­ja usta", "Ako se part­ner po­kre­ne, po­kre­ni se i ti kao bi­li­jar­ska ku­gli­ca", "Kon­cen­tri­ši se sve dok ne ugle­daš na re­flek­to­ru ka­pi­la­re svo­jih oči­ju"...
Eto, za­to je on moj omi­lje­ni re­di­telj! I za­to što se u nje­go­vim pred­sta­va­ma glum­ci ju­re i iza sce­ne pa iz­le­ću ta­mo gde je­dan dru­go­ga naj­ma­nje oče­ku­ju, i za­to što kod nje­ga ni­je­dan glu­mac ne sto­ji na sred sce­ne i za­to što on zna da i le­pe glu­mi­ce ume­ju da go­vo­re, i za­to što se u nje­go­vim pred­sta­va­ma ne de­ša­va­ju pre­o­bra­ža­ji sa­mo sa lju­di­ma, već i or­ma­ni ume­ju na­jed­nom da pro­ho­da­ju, uli­ce da na toč­ki­ći­ma pro­me­ne svo­je me­ro­ve, fa­sa­de po­sta­ju en­te­ri­je­ri, a en­te­ri­je­ri se sme­šta­ju me­đu šum­sko dr­ve­će.
Ne smem ni­ka­ko da za­bo­ra­vim da ka­žem i to da je moj ta­ta ve­li­ki struč­njak za kom­pli­men­te. Ta­ko bi "ske­let Ja­dran­ke Jo­va­no­vić ka­pa­ri­sao još su­tra, sa­mo da je di­rek­tor an­tro­po­lo­škog mu­ze­ja", za nje­ga je Dra­ga­na del Mo­na­ko "Cr­na ma­do­na", mo­ja pri­ja­te­lji­ca Ce­ca - "Bo­go­ro­di­ca". Ka­da se Dra­ga­na Du­nić sme­je či­ni mu se da "ču­je ru­sku troj­ku ka­ko ju­ri, i u sva­koj pa­hu­lji­ci bli­sta po jed­no sun­ce", jed­noj Bi­se­ni­ji usred be­la da­na uvek ka­že: "la­ku noć" i da "ba­ca du­gu sen­ku i kad sun­ca ne­ma", a "da je div ču­kun­de­da prin­ce­ze Je­li­sa­ve­te, Cr­ni Đor­đe, por­tre­ti­sao bi se sa njom kao sa so­ko­li­com na svom ra­me­nu", Eks­tra Ne­na "spa­va u gu­stoj šu­mi sa gra­na­tim dr­ve­ćem, a u zo­ru ono joj če­šlja ko­su", a Ne­ve­ni­ne "obr­ve su kao kri­la al­ba­tro­sa", a "kad sun­ce ugle­da Alek­san­dru, sta­vlja na oči na­o­ča­re za sun­ce". Vo­lim ga sa če­žnjom, kao što se vo­le di­no­sa­u­ru­si, jer moj ta­ta, to je ret­ka vr­sta ko­ja iz­u­mi­re...

SA­HRA­NA
SA­HRA­NA Ste­ve Ži­go­na je u petak u 14 ča­so­va u Ale­ji za­slu­žnih gra­đa­na na No­vom gor­blju, a ko­me­mo­ra­ci­ja dva sa­ta ka­sni­je na Ve­li­koj sce­ni Na­rod­nog po­zo­ri­šta.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (11)

Nada

30.12.2005. 05:10

Veliki umetnik i jos veci covek, tako hrabar da kaze ono sto misli. Ovo je jedna velika Kcerka napisala o jednom velikom Ocu. Nedavno nam Stevo nesto rekao i o moralu koji izumire i kako ga mozemo povratiti. Dozivljavam gao kao jednu veliku i neobicnu energiju punu duhovnih dragocenosti koje on nije imao potrebu da uvek ispoljava prema drugima.

Nada

30.12.2005. 05:12

Veliki umetnik i jos veci covek, tako hrabar da kaze ono sto misli. Ovo je jedna velika Kcerka napisala o jednom velikom Ocu. Nedavno nam Stevo nesto rekao i o moralu koji izumire i kako ga mozemo povratiti. Dozivljavam gao kao jednu veliku i neobicnu energiju punu duhovnih dragocenosti koje on nije imao potrebu da uvek ispoljava prema drugima.

Dijana

30.12.2005. 09:40

Sreca je da tako veliki ljudi imaju djecu. Sreca i za njih i za nas. Ivana, ne poznajem rijec kojom bi izrazila svoje postovanje prema tvom bolu. Dijana

miodrag popovic

30.12.2005. 13:18

Kako godine prolaze nas je manje velikih ljudi. Bojim se da nismo dovoljno iskoristili epohu Steve Zzigona. Okrenuli smo se drugima za kojima se Stevo nije okretao i na koje se nije obazirao. Otissao je jedan od mojih poslednjih razloga da odem u pozorisste. Ostaje samo da prebiram po sechanju neke predstave, monologe, besede... Miodrag Popovic

Miha Podlogar

30.12.2005. 16:04

Još nešto, što ste svi zaboravili. Stevo je bio - Slovenac. Miha

nebojsa mladenovic

29.01.2006. 11:50

Stevo Zigon je bio , jeste i bice veliki covek , veliki umetnik i veliki Srbin !

Evgenija

06.10.2006. 13:03

Najiskrenije zalim,sto nisam imala priliku da upoznam,tako VELIKOG glumca i coveka.Zbog ljudi kao sto je Steva,ponosim se Srbijom.Srecna sam sto nam je ostavio jednu VELIKU Ivanu,a ona sada i VELIKOG Stevu.Hvala GOSPODU,sto takvi ljudi postoje,oni mi vracaju veru u ljude,Hvala i ``Novostima``sto postoje,i omogucavaju nam da jos uvek citamo kvalitetne i dobre stvari.POZDRAV!!!

Bata Marjanovic

19.11.2006. 13:19

Uz sva dela,svu svoju velicinu,ostavio je iza sebe ono najvaznije.. ANDJELA-IVANU