PROBAO SARMU I OSTAO U SRBIJI: Rajs nije ni pomislio da će njegova sudbina biti vezana za udes ove zemlje

Arčibald Rajs

04. 01. 2021. u 18:00

ПРОБАО САРМУ И ОСТАО У СРБИЈИ: Рајс није ни помислио да ће његова судбина бити везана за удес ове земље

Vojvoda Jovan Stojiljković Babunski

ITALIJA nije bila još zaratila i do Milana smo putovali gotovo kao u vreme mira. Čak ni u Milanu se nije osećao rat. Pozorišta, varijetei, restorani, radili su kao obično. Tek u Bolonji sreli smo prvi voz, pun italijanskih vojnika, koji su išli na sever da zaštite granicu.

U Brindiziju smo se ukrcali na "Elefteriju" za Pirej. More je bilo dosta mirno, a putnici nisu bili mnogobrojni, jer su putovali samo oni koji su bili apsolutno primorani da to čine. Naspram Valone, naš brod su zaustavila dva francuska torpiljera čiji su oficiri došli da pregledaju putne isprave putnika. Kako među nama nije bilo nijednog sumnjivog, to su nas oficiri učtivo pozdravili i poželeli nam srećan put. U to vreme još nije bilo podmornica i, noću, mogli smo putovati sa svima zapaljenim svetlima. Kasnije, putovao sam više puta istim putem, ali mi smo klizili mračnim morem kao fantom, ne usuđujući se čak ni da zapalimo cigaretu na krovu.

KRATKO zaustavljanje na Krfu, u 16 sati bili smo u Pireju, a pola sata kasnije u Atini da tamo prenoćimo. Tu sam se ukrcao na brod koji je plovio za Solun. Na brodu je bilo Srba i Crnogoraca koji su dolazili iz Amerike da se bore protiv zajedničkih neprijatelja. Još ih vidim, kako naslonjeni na ogradu pevaju melanholične melodije iz svog zavičaja, dok je brod defilovao ispred golih planina grčke obale. Koliko je od ovih hrabrih doživelo svršetak rata?

PONOSNI RANJENIK

LAGANO naš voz krči sebi put kroz Vardarsku dolinu, čas široku, čas tako tesnu da izgleda da brda hoće da je uguše. Stižemo u Veles čije su mnogobrojne turske kuće napuštene, bez prozora, turobne. Na stanici vri. Svuda rezervisti koje svetina pozdravlja. Susrećem prve ranjenike koji leže, kao leševi, na nosilima. Gomila se okupila oko jednog ranjenika na nogama koji je nosio ruku u zavoju obešenom o vratu i koji je pričao, sav ponosan, sa licem koje je sijalo i pomažući se mnogo gestovima, svoje ratne doživljaje čestitim zadivljenim građanima. Jedno dugo zviždanje i mi polazimo.

U 3 sata sutradan ujutro stigli smo u solunsku luku, ali smo se mogli iskrcati tek u 7 sati, a moj voz je polazio za Đevđeliju u 8 sati. Ipak, primoran sam da svratim u srpski konzulat da se raspitam za uputstva koja su data iz Niša za mene. Jedan fijaker, blagodareći dobrom bakšišu, odvezao me tamo tako brzo da nisam imao vremena da vidim išta od ove varoši, koja mi je bila potpuno strana. Sve je spremljeno u konzulatu i isti fijaker odvezao me je na stanicu Žonksion 10 minuta pre polaska voza. Za dva sata mi smo u Đevđeliji, na srpskoj granici, gde treba promeniti voz. To je bio moj ulazak u Srbiju.

ISTINA, u tome času nisam mislio da će od tog trenutka moja sudbina biti vezana za udes ove zemlje. Mislio sam da ću tu izvršiti dužu ili kraću anketu da obavestim svet o onome što se dogodilo na ovoj ratnoj pozornici, ali nisam mogao predvideti da će ovi vojnici koje sam video prvi put, postati moji borbeni drugovi i da će mi sama zemlja postati isto toliko mila koliko i moja zemlja, Švajcarska.

Moji prvi utisci? Prosto čuđenje. Naviknut na čistoću i na preterani red naših švajcarskih stanica, u kojima putnici naliče više ili manje jedan na drugoga, video sam tu jedan raznolik narod koji zauzima sve, čekaonice, kejove, prugu itd. Bilo je tu visokih i lepih žandarma koji su još nosili plavozagasitu predratnu uniformu, činovnika u raznim uniformama, makedonskih seljaka i seljanki sa svojom nošnjom potpuno nepoznatom za mene, i koji su nosili neverovatne denjkove, obavijene šarenim ćilimom. Cigani u dronjcima lutali su svuda i nudili se da ponesu prtljag. Nekoliko oficira i nekoliko vojnika imali su šajkaču, koju sam video prvi put. Sve to okupano blistavom svetlošću jednog lepog, već jesenskog, istočnog jutra.

NE ZNAJUĆI ni reči srpskog, pitao sam se kako ću se snaći, kad mi se obrati, na savršenom francuskom jeziku, šef carinarnice, G. Simić. Blagodareći njemu uspelo mi je da doručkujem u nekoj vrsti drvene kolibe koju su putnici zauzeli na juriš. Tu sam pojeo svoju prvu sarmu. Izvešten o mom dolasku, policijski komesar i oficiri došli su da me pozdrave i zadržali su mi mesto u prepunom vozu koji je imao da nas odvede u Skoplje.

Nema više različitih klasa u vozu. Ceo svet se smešta tamo gde nalazi mesta, u prvoj, drugoj ili trećoj klasi. Ja sam među jednom grupom studenata koji se vraćaju iz Francuske da se jave vojnim vlastima. Ceo svet govori francuski i ovi mladići mi govore o svojoj želji da brane svoju nepravedno napadnutu zemlju. Kasnije, sreo sam više njih na frontu, a mnogi su pali na polju časti. Samo jedan ili dvojica dali su se osloboditi vojne dužnosti i više su voleli da produže u potpunoj bezbednosti svoje studije, dok su se njihovi drugovi borili i ginuli za otadžbinu. Rezervisti, još u seljačkom odelu, ulaze u voz da se pridruže svojim jedinicama.

RADOZNALO gledam na prozor. Kako su ove planine gole! Mutni Vardar teče između dveju obala, pokrivenih gotovo tropskom vegetacijom. Zaustavljamo se: Moj sused me gurnu laktom: "Vidite li onog čoveka tamo sa fišeklijom?" reče mi on. "To je vojvoda Babunski, jedan od naših najslavnijih i najhrabrijih komita." Pogledah i videh jednog čoveka, poluseljaka i poluvojnika, nemarno oslonjenog na karabin. Ali on se osvrće na našu stranu i gleda nas, i taj pogled sa gvozdenom energijom, a ipak blag, čini da sam instinktivno osetio da ovaj čovek znači nešto, da je sila.

To je, dakle, komita! Toliko sam čitao po novinama o komitama koje su Austro-Mađari svuda videli, da sam sebi bio stvorio jednu sliku koja je sasvim naličila na razbojnika iz komične opere. Nisam uostalom bio sam. Mi svi, zapadnjaci, stvorili smo sebi sličnu sliku, isto tako kao što je za nas Makedonija bila divlja i nepristupačna zemlja, izgubljena tamo negde u svetu. Bio sam gotovo razočaran; nalazio sam da je moj komita nedovoljno teatralan. On je imao na sebi suviše malo od mrkog planinskog hajduka! Dragi Babunski koji je završio suviše rano! Imao sam kasnije čast i zadovoljstvo da budem s tobom na frontu. Ti si me naučio svojim primerom šta je srpski četnik. Oprosti u svome grobu detinjaste ideje koje je stvorio o tebi i tvojim drugovima jedan rđavo obavešteni zapadnjak.

NAŠ voz ponovo kreće. On polako putuje kroz dolinu Vardara. Duž pruge vojnici trećeg poziva čuvaju stražu; mostovi su branjeni rovovima, okruženima bodljikavom žicom. Vrućina je. Na drugom kraju vagona jedan glas, kome se uskoro pridružuju drugi, zapeva jednu pesmu koja mi izgledaše strahovito tužna, možda zato što, kroz prozor, gledam ruševine sela, izgorelih za vreme balkanskih ratova. Mostovi su drveni. To su privremeni mostovi, jer su bugarske komite bacile u vazduh železne konstrukcije.

Ulazimo u dugi i tesni klanac koji se završava grandioznim stenama Demir Kapije. Često se ovaj klanac toliko sužava da ima mesta samo za Vardar i za tanku vrpcu koju čini železnička pruga. Na golim i strmim grebenima neplodnih gora koje iviče reku, bdiju orlovi i jastrebi. Po izlasku iz Demir Kapije ulazimo naglo u prostranu i zelenu ravnicu Skoplja, osvetljenu poslednjim zlatnim zracima sunca na zalasku.

SUTRA: PESMA UZ GUSLE DIRA U SRCE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)