HISTERIJA KOREKTNOSTI KAO DRUŠTVENI POŽAR: Gde je u današnjem svetu granica između udvaranja i polnog uznemiravanja i čija su prava prekršena

Vojislava Crnjanski Spasojević

28. 03. 2021. u 12:00

DA svaka dobra zamisao može da se izvrgne u svoju suprotnost i ruglo, pokazala su poslednja američka istraživanja: čak 40 odsto muškaraca izjavilo je da ne bi radilo sa ženama iz straha da ne budu optuženi za polno uznemiravanje!

ХИСТЕРИЈА КОРЕКТНОСТИ КАО ДРУШТВЕНИ ПОЖАР: Где је у данашњем свету граница између удварања и полног узнемиравања и чија су права прекршена

Ilustracija / Foto Depositphotos

Nešto pre toga "NJujork tajms" je objavio tekst u kom alarmira na sve češću diskriminaciju prilikom zapošljavanja. Naime, poslodavci češće biraju muške kandidate da bi izbegli potencijalne probleme sa ženskim, a u vezi sa optužbama sa seksualnim konotacijama. Kolege iz straha ne žele sa koleginicama više ni da sede u istoj kancelariji, a kamoli da idu na službeni put.

Svet polako, čini se, klizi ka fazi koju je još Mihail Bulgakov u "Psećem srcu" sjajno opisao rečenicom: "Izgleda da će uskoro tolerancija da stigne do tog nivoa da će pametnima biti zabranjeno da razmišljaju zato što to ponižava osećanja glupih."

Odbrana ljudskih prava u zapadnoj civilizaciji, posebno u Americi, kako se sve češće čuje, pretvara se polako u svoju suprotnost - na račun navodnih prava jednih sve više su ugrožena prava drugih, pa čak i velikog dela populacije. LJudi su u stalnom strahu od narastajućeg broja sankcija, svedoci smo histerije na raznim poljima, od zabrane polno ili politički "nekorektnih" crtanih i dugometražnih filmova do sveopšteg "lova na veštice". Izbegavaju se zajednička ispijanja kafe dvoje kolega da bi se izbegle neprijatne situacije u kojima neko nekog neće dobro shvatiti i posle čega će pljuštati optužbe.

Mnoge institucije i univerziteti imaju striktne pravilnike koji zabranjuju međusobna udvaranja i izlaske, kako osoblju tako i učenicima, a ponegde je čak propisano koliko najduže smete da gledate nekoga u oči da se on ne bi osetio neprijatno. Rezultat je da ljudi hodnicima hodaju spuštenih glava.

U Srbiji je situacija daleko bolja, ali se sagovornici "Novosti" plaše da bi mogla da "isklizne iz šina", posebno u zemlji gde su mnogi odavno "doktorirali" kako da zloupotrebe propise.

Krivična dela polno uznemiravanje i proganjanje uvedena su 2017. Samo u 2019. godini, od kada datiraju poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku, podnete su 174 krivične prijave za uznemiravanje i 375 za proganjanje. Za ovo prvo delo osuđeno je 75 ljudi, za drugo 106.

Pravnici kažu, proganjanje, koje ne mora da bude samo sa seksualnom konotacijom, daleko je lakše dokazati. Polno uznemiravanje moglo bi da bude klizav teren, jer se zakonski propis bazira na subjektivnom osećaju žrtve. U njega spada svako "verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje čiji je cilj ili koje samo po sebi predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života". Ali, ono što nekome vređa dostojanstvo, poput dobacivanja ili zviždanja na ulici, za drugog bi možda mogao da bude kompliment. Gde je ta fina granica između udvaranja i flerta i polnog uznemiravanja? Može li na sudu da završi i neko ko nije shvatio da ga druga osoba ne želi, pa joj se i dalje smeška na ulici ili je zove na kafu? Da li je jednak stepen krivice za one koji za nekim zviznu i za one koji, kada se devojka ne okrene na zvižduk, počnu da je vređaju ili napadaju?

Ivana Josifović, sudija Višeg suda u Novom Sadu i predsednik UO Udruženja sudija i tužilaca, kaže da je bitan momenat kod krivičnog dela polnog uznemiravanja činjenica da je to ponašanje izazvalo strah ili stvorilo neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. Opet, postavlja se pitanje gde je granica nečijeg straha i da li se zaista neko plaši dobacivanja? Ili se novo krivično delo koristi za druge ciljeve - od osvete do ucene?

- Polno uznemiravanje se, za razliku od proganjanja, ne goni po službenoj dužnosti, već po predlogu oštećenog - kaže Josifović. - Na sudu je da proceni osećaj žrtve, da li je ugrožena sfera polnih sloboda, bilo rečima (npr. "obuci kratku suknju i veliki dekolte, imamo važnog klijenta"), neverbalnom gestikulacijom (konstantnim namigivanjem) ili dodirima (tapšanjem po zadnjici). Slažem se da neće svi doživeti svaku situaciju isto i da bi trebalo uvesti neku vrstu objektivizacije, ili kroz izmenu bića krivičnog dela ili kroz izmenu njegove definicije. Sud bi trebalo da tumači događaj u realističnom kontekstu, a ne samo na osnovu subjektivnog osećaja oštećenog. Ako se događaj desio između dva lica, bez svedoka, presudno je, po mom mišljenju, da li je izazvao strah.

PRE ODNOSA PISANA SAGLASNOST

DEO optužbi na račun pokreta #meetoo odnosi se i na pristrasnost u političkom smislu. Kao primer navodi se Endru Kuomo, guverner NJujorka, koga je osam žena optužilo za zlostavljanje, ali nije bio na meti pokreta jer dolazi iz Demokratske stranke, bliske pokretu, i praktično je njihov politički partner. Takođe, ima zamerki i da pokret u hajci ne pravi razliku u težini prestupa, pa su ljudi optuženi za sitnije seksualne prestupe stare godinama, za koje su se izvinili, dobijali isti tretman kao monstrumi koji su decenijama silovali žene. Opšta histerija je, kažu, toliko ubila spontanost u seksu da je sve više aplikacija kojima se pre odnosa potvrđuje saglasnost oba partnera.

Ipak, sudija Josifović slaže se s tvrdnjom da neograničeno širenje pojedinačnih ljudskih prava ide na štetu prava svih drugih i da je u mnogim zemljama borba za rodnu ravnopravnost dovedena bezmalo do apsurda. To, kaže, pokazuju upravo slučaji kada kolege izbegavaju da rade sa koleginicama ne zato što ih smatraju manje kompetentnima, već zato što se plaše optužbi za uznemiravanje. U sudnicama se vide i česte zloupotrebe, pa realne žrtve ostaju na marginama statistike.

- Naravno da se treba ponašati s poštovanjem i prema svom i prema drugom polu, ali moramo da zadržimo i ljudskost i toleranciju - ističe ona. - Ne možemo se pretvoriti u "vojnike" ljudskih prava, zastrašene, koji se boje da ostvare normalne kontakte sa drugima. A kad nemaš na koga da se osloniš, kada ne osećaš pripadnost partneru, porodici, veri, naciji, postaješ upravo to - vojnik koji će se boriti za bilo koji cilj iz straha.

Cela priča eksplodirala je sa pokretom #metoo, 2017. godine, posle optužbi protiv holivudskog producenta Harvija Vajnstina. Pokret je, posebno u početku, odigrao značajnu ulogu u ohrabrivanju dela žena da javno progovore o seksualnom zlostavljanju, ali s vremenom se našao na meti brojnih kritika. Najviše mu je zamereno da je u vreme interneta, globalnih medija, senzacionalizma i društvenih mreža počeo da liči na "lov na veštice". LJudi su izlagani progonu u javnosti bez ikakvih provera, čak i kada su zločin prijavljivale anonimne osobe. Tipičan primer je popularni glumac indijskog porekla Aziz Ansari, koga je anonimna žena optužila u medijima za seksualno zlostavljanje. Čak i iz njene priče bilo je jasno da je Ansari, dok su bili na sastanku, samo predlagao seks, u čemu je bio uporniji, ali bez naznake nasilja ili zlostavljanja. To je bio jedini njegov "greh".

Ozbiljna zamerka pokretu je i da je fokusiran na zlostavljače iz sveta poznatih i žene iz više klase, uglavnom bele, a da zapostavlja siromašne žene, pripadnice manjina i posebno seksualne radnice i žrtve trgovine ljudima, koje su najranjivije i najizloženije nasilju.

Sociolog prof. dr LJubiša Despotović ne misli da je ovo što se dešava u celom svetu slučajno. Po njegovom mišljenju, u pitanju je proces prevrednovanja svih tradicionalnih vrednosti u okviru ideologije globalizacije:

- LJudi žive u društvu u kome sve postaje kažnjivo pod firmom povećane senzibilnosti na nasilje. Gubi se sloboda kontakata i komunikacije, a na scenu stupa nova socijalna pedagogija. Ponašanje ljudi prati se kroz pravni i medijski nadzor. Cilj je kontrolisana, uplašena, atomizovana jedinka, kojom je lako manipulisati, jer ne zna kako da se ponaša ni u privatnom, ni u javnom prostoru, pošto sve može biti kriminalizovano.

LJudi su, kako kaže, sluđeni, niko nema pojma gde su granice, bilo da je u pitanju udvaranje, ili iskazivanje mišljenja, ili pak vaspitavanje dece. Ne zna kada može dobiti tužbu za uznemiravanje ili kada mu mogu biti oduzeta deca. Zahvaljujući medijima i društevnim mrežama, građani su smišljeno zatrpani morem informacija, u kojima ne mogu da se snađu. Sve to stvara odličan prostor za kontrolu.

KAZNE U NAŠOJ ZEMLJI

ZA polno uznemiravanje zaprećene kazne u Srbiji idu od novčanih do tri godine zatvora, odnosno do pet, ako je lice maloletno. Za proganjanje takođe idu do tri, ali se mogu "popeti" i do 10 ako su posledice dela teže ili nastupi smrt.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)