ISTORIJSKI DODATAK - MONTIRANA SUĐENJA KRITIČARIMA REŽIMA: Partija i država naplaćuju dug za studentsku pobunu 1968. godine

Ivan Miladinović - Dragana Matović

20. 10. 2021. u 17:14

VOĐENI "idejama '68", početkom sedamdesetih godina prošlog veka, intelektualni krugovi, uglavnom sa pozicije kritičkog marksizma, otvoreno kritikuju zvaničnu liniju Saveza komunista, njenu "zakrečenu ideologiju".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МОНТИРАНА СУЂЕЊА КРИТИЧАРИМА РЕЖИМА: Партија и држава наплаћују дуг за студентску побуну 1968. године

Vladimir Mijanović, Jelka Kljajić Imširović, Snežana Radovanović i Dragiša Paunović

Otpor vladajućem ideološkom monopolu naročito je vidljiv na Beogradskom univerzitetu. Vlast nije bila nemi posmatrač ovih pojava. Posebno su na udaru profesori i studenti Filozofskog i Pravnog fakulteta, te časopisi "Student i Vidici".

Jedan od oblika političkog progona oponenata režima bili su i javni sudski procesi. Tehnika obračuna sa neistomišljenicima podrazumevala je da se najpre u partijskim forumima odluči ko će, na koji način i do koje mere biti "biti obrađivan", a potom su sledila uglavnom montirana suđenja.

A sve je započelo kada je grupa studenata sa Filozofskog fakulteta štampala i na šapirografu umnožila časopis "Krug", Božidar Borjan, osuđen je u aprilu 1970. na maksimalnu kaznu - 60 dana zatvora - zbog navodnog kršenja tadašnjeg Zakona o štampi i drugih vidova informacija (prekršaj iz člana 131, stav 1. tačka 1. i 2.).

POTOM je, posle temeljne tužilačke pripreme, zbog štampanja lista "Frontesterion" na istom fakultetu, Okružni sud u Beogradu na 20 meseci strogog zatvora osudio u oktobru 1970. godine Vladimira Mijanovića, kao predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta.

Mijanoviću je svašta stavljeno na teret: "zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji"; organizovanje protesta protiv američke invazije na Kambodžu; protest protiv represivnih mera prema pojedinim omladinskim i studentskim listovima i gušenja slobode javne reči i kritike izražen u jednom letku. Mijanović je proglašen krivim i zbog letka u kome je pružena podrška rudarima u Kaknju koji su bili u štrajku i zato što je "podsticao" studente na štrajk glađu tim povodom.

Vladimir Mijanović, Vlada Revolucija

Vlada Mijanović Revolucija uhapšen je 24. jula 1970. Sud je usvojio sve navode optužnice i posle višednevnog suđenja 21-23. 9. i 19-20. 10. 1970. osudio ga na 20 meseci strogog zatvora, koje je u celosti izdržao. Nakon žalbe advokata Srđe Popovića o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, Vrhovni sud Srbije je januara 1971. kaznu smanjio na godinu dana.

U kampanji u toku suđenja svoj doprinos su dali mediji. O Mijanoviću su pisali kao "pretencioznim momkom koji je suviše ozbiljno shvatio podsmešljiv naziv koje su mu dale kolege s fakulteta - Vlada Revolucija" ili "Godinama je ovaj višegodišnji student Filozofskog fakulteta nastojao da se javnosti predstavi kao vođa pobunjenih studenata. Niko ga nije ozbiljno shvatao, čak ni njegovi istomišljenici".

Tokom procesa studenti Filozofskog i Filološkog fakulteta i Akademije likovnih i dramskih umetnosti proglasili su štrajk solidarnosti i tražili da se Mijanović pusti iz zatvora.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Preuranjeni razorni radovi

OKRUŽNI SUD u Beogradu pokrenuo je početkom 1972. postupak protiv troje studenata Univerziteta u Beogradu, "šezdesetosmaša": Milana Nikolića (1947), Jelke Kljajić (1947), studenata treće godine sociologije Filozofskog fakulteta, i Pavluška Imširovića (1948), studenta Saobraćajnog fakulteta.

Optužnica ih je teretila da su od 1970. do 1972. "stvorili grupu i delovali na stvaranje neprijateljske partije u kom cilju su javno istupali, pisali, umnožavali i rasturali neprijateljski materijal u vidu programa izveštaja, referata i letaka, pa su osnovali "Inicijativnu grupu za revolucionarnu radničku partiju - IGRRP", a sve sa namerom da se silom i protivustavnim putem obori vlast radnog naroda i svrgnu izabrana ustavom utvrđena predstavnička tela...".

Teretili su se da su sastavili "Predlog demokratske organizacije za radničku i revolucionarnu partiju" u kojoj bi bilo do pet članova u ćeliji (za delovanje među radnicima i studentima) i da su program izložili u tekstu "Politički sistem globalnog samoupravljačkog društvenog sistema". Optuženi su i za organizovanje protesta protiv hapšenja i suđenja studenata Vladimira Mijanovića i Božidara Borjana, pokretanje časopisa "Crven konjić", istupanje na tribini Filozofskog fakulteta, rasturanje letaka, a posebno za uspostavljanje veza u inostranstvu ...

SUDIJA OKS Beograd M. Đokić je presudom od 21. jula 1972, utvrdio da je izvršeno krivično delo "udruživanja protiv naroda i države" (čl. 117. KZ), pa je Nikolića i Imširovića osudio na dve godine zatvora, dok je Jelka Kljajić dobila godinu i šest meseci. Branioci optuženih S. Popović, S. Strugar i V. Knežević reklamirali su pravnu neosnovanost optužnice, tražili oslobađajuću presudu konstatujući da političko organizovanje u de fakto jednopartijskom sistemu nije zabranjeno.

Kaznu su izdržavali u KPD "Zabela", gde su se tada našli i profesor Mihailo Đurić, reditelj Lazar Stojanović i studenti V. Mijanović, D. Udovički i drugi osuđeni intelektualci i studenti u istim ćelijam sa okorelim kriminalcima.

Optuženi Milan Nikolić o kvalifikacijama iz presuda, svedočiće mnogo godina kasnije: "Moji drugovi i ja, po svojim shvatanjima, jesmo bili levičari, može se reći - ultralevičari. Opoziciono nastrojeni prema tada vladajućem SKJ, ali ne i trockisti. Sa trockistima onim na Zapadu mi nismo imali nikakvih veza. Po svojim političkim ubeđenjima bliži smo anarhistima."

Sreten Vujović, Jelka Kljajić Imširović, LJiljana Mijanović i Pavluško Imširević Mijanović / Foto: Privatna arhiva Ane Imširović

POČETKOM februara 1973. SDB je uhapsila još nekoliko "trockista - šezdesetosmaša": Danila Udovičkog, Vladimira i njegovu suprugu LJiljanu Mijanović. Osuđeni su Udovički na dve godine zatvora, Mijanović na godinu dana, dok je LJiljana nakon provedena tri meseca u istražnom zatvoru u Titogradu, osuđena godinu dana kasnije u Beogradu na šest meseci zatvora.

U tekstu "Rani razorni radovi" Udovički tvrdi da je za osudu izabran trockizam jer sud i tužilac ništa nisu znali o trockizmu, pa se suđenje moglo lakše montirati i mistifikovati. On liberalno rukovodstvo okrivljuje za represije prema nezavisnoj misli i za slom studentske pobune 1968. Mijanović je u svojoj odbrani najbolje definisao motive osude: "Celokupna moja delatnost odvijala se u skladu sa odlukama Fakultetskog odbora SS Filozofskog fakulteta. Sa svoje strane FOSS je delovao u skladu sa Akcionim programom Saveza studenata Beograda. Mi smo u junu bili izigrani i ovde se sudi junu 1968."

Stradanje Vlade Mijanovića započinje zapravo dok je bio na odsluženju vojnog roka u Tuzli, kada će vojničku uniformu ubrzo zameniti robijaškom. Te dane hapšenja i suđenja plastično je opisala LJiljana Mijanović: "...

U februaru 1973. godine uhapšen je Danilo Udovički, ja i Vladimir. Služba bezbednosti je pokušala da napravi novu 'trockističku trojku' koju smo, navodno, činili nas troje. Ipak, to nisu mogli da izvedu baš onako kako su zamislili, pomoću literature, naravno, koju smo mi u to vreme čitali, što je bio dokazni materijal. Danilo Udovički je uhapšen u Beogradu, Vladimir je u to vreme bio u vojsci u Tuzli, a ja sam bila profesor sociologije u Herceg Novom. I svi smo uhapšeni istog dana."

Po izlasku s robije, Mijanović je tavorio bez posla i pasoša. Zaposlenje i putna isprava bili su tada "misaona imenica za politički nepodobna lica". Slično je bilo i sa Pavluškom Imširovićem (koji se kasnije oženio Jelkom Kljajić i dobio decu) i Milanom Nikolićem, koji su bili pod stalnom prismotrom službe i živeli na ivici egzistencije. Ipak su nastavili disidentsku aktivnost ...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Tito proziva redakciju "Studenta"

POČETAK sedamdesetih obeležile su zabrane nekoliko brojeva lista "Student", koji je jedno vreme kao glavni urednik potpisivao Milorad Vučelić. Među prvima, na udaru cenzure, našao se broj iz 1971. godine, specijalno izdanje na oko 60 strana.

Uz razne alternativne stripove, deo je bio posvećen obračunima u Kominterni. Odštampan je i tekst u kome je Josip Broz Tito imenovan kao srž birokratije, što je bio povod da taj broj vlast osudi i naredi da se provuče iz prodaje.

- Povodom tog broja koji je imao 40.000 primeraka otvorena je istraga protiv mene kao glavnog urednika, i članova redakcije Jovice Aćina, Predraga Bogdanovića Cija i Marka Kekovića - kaže Milorad Vučelić, sadašnji glavni urednik "Večernjih novosti". - Kada je pokrenuta istraga skoro ceo tiraž je već bio rasprodat. Uglavnom, mi smo osuđeni po dva krivična dela, za uvredu šefa države i za širenje pornografije, iako stripovi nisu bili "golicavi", ali je to dobrodošlo režimu da diskvalifikuju sve koji vređaju predsednika i državu.

Milorad Vučelić

Taj broj "Studenta" Tito je pomenuo u govoru u Bugojnu, što je za ono vreme bila zastrašujuća optužba. Nakon toga "prozvani" su se oglasili tekstom "Ostalo je ćutanje" i napustili redakciju.

- Za dva krivična dela dobili smo ukupno 12 meseci, deset za uvredu predsednika i države, a četiri za širenje pornografije. Zbirno je to bilo 12 meseci, tako se to sabira u pravu - kaže Vučelić.

U SLEDEĆE dve godine niko od njih nije smeo ništa da objavi, niti je neko nešto hteo da im štampa.

- Nismo smeli da rizikujemo da nas neko tuži za uvredu, ako bismo ga kritikovali, jer bi se to krivično delo pretvorilo u bezuslovnu kaznu - objašnjava Vučelić. - Tužilac se žalio na tu odluku, ali je kasnije povukao tu žalbu. Smatralo se da je za nas dovoljna kazna godinu dana zatvora.

Negde u to vreme ista ekipa objavila je jedan broj "Studenta" posvećen zabranama. O tom slučaju sačuvani su dokumenti, za razliku od prethodnog. Taj broj sa nazivom "U susret zabranjenom vremenu" Vučelić, Aćin i Keković su delili na Korčuli, za vreme održavanja tada veoma poznate Letnje filozofske škole. Tu su bile pobrojane sve stopirane knjige, dokumenta, izložbe, predstave, filmovi, kao i karikature čuvenog Francuza Onorea Domijea, inače tvorca ove likovne i novinarske forme.

- U to vreme svaki broj "Studenta" išao je javnom tužiocu, pre nego što se pojavi u javnosti - kaže Vučelić. - Pošto to nekad nije funkcionisalo mi smo iz štamparije izvlačili hiljadu, dve primeraka, sklanjali i delili. I ranije je bilo zabranjenih brojeva, pa smo imali uhodanu šemu. Okružni u Splitu je dobio dojavu da na Korčuli delimo taj broj "Studenta", bili smo saslušani, ali smo oslobođeni krivičnog dela tog koga i nije bilo.

VUČELIĆ se i treći put našao na udaru ideoloških cenzora, kada je u "Studentu" objavljen tekst Mihaila Đurića, koji je bio zabranjen, a Đurić osuđen na zatvorsku kaznu.

- Đurić je bio moj profesor, a u "Studentu" je njegov tekst ugledao svetlost dana pod naslovom "Smišljene slutnje" - kaže Vučelić. - Kad apstrahujem muke svojih roditelja i svojih bližnjih koji su bili krajnje uznemireni i pogodođeni više nego ja tada, nisam imao svest o tome da je to neko herojsko delo. Dok sam to činio nisam bio svestan da je to neko razorno delovanje.

"Student" vanredni zabranjeni broj 1968. godine

Dok su bili uslovno osuđeni, ni Aćin, ni Vučelić, ni Bogdanović nisu ništa objavljivali.

- Jovica i Ci su se okrenuli književnosti, a ja sam kao pravnik radio komercijalne poslove u raznim firmama i tek posle dve godine objavio sam prvi tekst u "Književnoj reči", čiji je glavni urednik bio Milisav Savić. Bio je to bezazlen tekst o Bitefu.

Kasnije je zabranjena i "Književna reč" zbog Vučelićevog teksta o društvenoj krizi, a ostalo je zabeleženo da je Vučelić i autor poslednje zabranjene knjige u Srbiji "Osumnjičeno društvo" iz 1987. godine.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Slovenačka policija hapsi studente

Zoran Đinđić / Foto: Predrag Mitić

TIH SEDAMDESETIH godina na Filozofskom fakultetu pristiže "postšezdesetosmaška" generacija i kao njihov lider se nameće Zoran Đinđić. NJihov cilj nije bio da ponove 1968. godinu već da odu dalje. Oni su o sebi govorili da su "radikalni komunisti", ali su se više ponašali ka "anarhisti".

"Za Đinđića je u ovom periodu od ključnog značaja jedan studentski skup koji je, početkom januara 1974. godine, održan u LJubljani. Inicijator skupa je bio Fakultetski odbor Saveza studenata Filozofskog fakulteta u LJubljani. Iako su pozvani studenti svih filozofskih fakulteta iz Jugoslavije, a prisustvovali su samo predstavnici iz Zagreba i Beograda. Beogradski fakultet su predstavljali Zoran Đinđić i Miodrag Stojanović.

Za skup je bio pripremljen Nacrt rezolucije koji je "ukazivao je ne samo na postojanje krize jugoslovenskog društva već na istorijske okolnosti koje su uticale na promenu njenog karaktera. Suprotno proklamovanim načelima, vlast je centralizovana u rukama političke elite. Raspodela kapitala ne zasniva se na radu već na kapitalu i posredovana je tržištem. Povećane su socijalne razlike i porasla je nezaposlenost. Monopolizam u ekonomiji i politici reflektuje se na informativnu sferu, obrazovanje, nauku i kulturu. Suzbijanje kritičkog marksizma utiče na 'podsecanje komunističke alternative'. Iz procepa između reči i dela i rađaju se prve sumnje i nastaje moralna pobuna, koja hrani radikalizam."

VLAST je u nacrtu ove rezolucije videla "neku vrstu novog političkog programa, novu političku platformu, a u isto vreme pokušaj koji vodi stvaranju političkih subjekata uz već postojeće društveno-političke organizacije". Slovenačka policija je brutalno sprečila održavanje ovog skupa. A potom na scenu stupa Optužnica javnog tužilaštva u LJubljani.

Srđa Popović

Posle hapšenja Zorana Đinđića u Sloveniji, u Beogradu su usledili najpre pretres stana, a potpm poduži boravak u zatvorskoj samici. Branilac, beogradski advokat Srđa Popović, savetovao je optužene Đinđića i Stojanovića, da se brane ćutanjem zbog "tipično siledžijskog ponašanja istražnih sudija u političkim procesima" koje je imalo cilj "da se slomi volja okrivljenog i od njega, protivno njegovoj volji, dobije odgovor, odn(osno) izjava" . Konačno u novembra 1974, u LJubljani je održano suđenje. Šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili su osuđeni na po godinu dana zatvora.

Pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne. Osim toga, zbog namere koja je tada postojala da se Tito kandiduje za Nobelovu nagradu za mir, ni vlast nije htela da zateže konopac do kraja.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)