ISTORIJSKI DODATAK - USTANAK U SANSKOM MOSTU I NEVESINJU: Prve manifestacije otpora posle kapitulacije jugoslovenske vojske

Branko Petranović

08. 07. 2021. u 17:14

USTANAK U SRBIJI razlikovao se od ustanka u Hercegovini, koji mu je prethodio, 13-julskog ustanka u Crnoj Gori, ustanaka u Hrvatskoj i Bosni. Narod u Srbiji nalazio se pod vojnom upravom, kao jedini narod u okupiranoj Jugoslaviji osuđen na vojni režim.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УСТАНАК У САНСКОМ МОСТУ И НЕВЕСИЊУ: Прве манифестације отпора после капитулације југословенске војске

Ustanici u Crnoj Gori

Crnogorci su imali privilegovanu okupaciju, zahvaljujući dobrim delom dinastičkoj orođenosti Savoja sa Petrovićima, u stvari ženidbi Vitorija Emanuela kneginjom Jelenom, kćerkom crnogorskog knjaza Nikole.

Italijanska politika je preko grofa Galeaca Čana pokušavala da veže Crnu Goru, Hrvatsku i Albaniju putem personalnih unija za Italiju, videći u ovim kombinacijama najlakši način za što dublji prodor na Balkan i Podunavlje.

"Osakaćena" Crna Gora, na račun velike Albanije i NDH, te Srbija skučena u granicama od pre 1912. godine, uglavnom su bile nacionalno homogene zemlje, za razliku od nacionalne heterogene strukture Hrvatske i Bosne i Hercegovine u kojima se srpski narod našao pod udarom istrebljivačke politike ustaša u ime stvaranja nacionalno čiste velike Hrvatske, kao glavne katoličke države na Balkanu.

Ustanke u srpskim zemljama organizovali su komunisti, sem u Hercegovini juna 1941. godine, gde su borbe počele spontano kao vid životne samoodbrane Srba od ustaških nasrtaja na život, čast i imovinu. Spontani faktor odlučujuće je delovao i na ustanke Srba u Hrvatskoj i Bosni jula 1941. godine.

U Crnoj Gori ustanak je izbio iznenadno i silovito, nasuprot postupnosti u Srbiji. Spontanost se u drugom vidu izražavala i u Crnoj Gori ogromnom boračkom masom, većom nego što su mislili i organizatori - komunisti, te razmerom ustanka, što nije moglo da ne izazove kolebanja ustanika. Za ustanak u Crnoj Gori karakterističan je potmuli sukob interesa i pogleda u suštini heterogenih snaga, a u Srbiji između antiokupatorskih pokreta dolazi do suprotstavljanja dve strategije: ofanzivne, komunističke, i strategije atantizma, četničke.

U Crnoj Gori su se u ustanku spontano našle snage komunista i unionista (ujedinitelja, nacionalista), dok je učestvovanje četničkih snaga u borbama protiv okupatora u Srbiji bilo dobrim delom iznuđeno strahom da partizanske snage ne preotmu slavu i uticaj u borbeno raspoloženom narodu. Komunisti u Srbiji nisu raspolagali vojnički obrazovanim kadrovima. KPJ je imala mali uticaj na srpskom selu, za razliku od Crne Gore, a i između svih krajeva Srbije nisu postojale stalne i koordinirane veze. Tamo gde je delovao CK KPJ i PK KPJ za Srbiju osećala se veća aktivnost na organizaciji borbi, nego u krajevima gde su te veze bile slabe ili nestalne.

PRVE MANIFESTACIJE otpora posle kapitulacije Jugoslovenske vojske zapažene su u zapadnim krajevima Jugoslavije, na prostoru gde je bio srpski živalj i raspale jugoslovenske jedinice.

Italijanski izvori beleže otpor na terenu Jadranske divizije, to jest u području Knina i Kninske Krajine. Izraženiji spontani oblici otpora javili su se u Bosanskoj Krajini i Istočnoj Hercegovini, kao rezultat uspostavljanja NDH i zlostavljanja srpskog naroda.

Mesec dana od izbijanja Aprilskog rata i 18 dana od kapitulacionog akta došlo je do sukoba srpskih seljaka iz okoline Sanskog Mosta, sela Kijevo i Tramošnja 6, 7. i 8. maja 1941. godine, poznatog kao Đurđevdanski ustanak sanskih seljaka.

Na ustaška zlostavljanja seljaci su odgovorili vatrom i odbili ustaše od svojih sela. Čim su seljaci Kozice, Hazića, Stratinske, Obrovca i drugih susednih srpskih sela saznali za borbu s ustašama na Kijevskoj gori, krenuli su u pomoć Tramošnjacima. "Zapovjednik dijelova hrvatske vojske u Bosanskoj Krajini" javio je "zapovjedniku cjelokupne hrvatske kopnene vojske" o borbi sa "četnicima kod Sanskog Mosta". Ustašama je u tim borbama pristigla pomoć iz Prijedora, a 7. maja na pobunjene seljake krenulo je i jedno nemačko odeljenje iz 1. diviziona 132. puka stacioniranog u Prijedoru.

U svitanje 8. maja ojačanom nemačkom bataljonu pošlo je za rukom da razbije položaje pobunjenih seljaka, bez čvrste i jedinstvene komande. Nemci su za svoje ubijene (odnos 10 Srba za jednog Nemca) streljali 27 Srba u Sanskom Mostu i zatim njihova tela obesili u Gradskom parku, kao zastrašujući primer i opomenu. Majsku ("đurđevdansku") pobunu ustaše su iskoristile da pooštre teror nad Srbima.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

NADA STIŽE IZ MOSKVE: Ulazak SSSR u rat ulio je samopouzdanje srpskom narodu

MASOVNI SPONTANI OTPOR ustaškim zločinima javio se najpre u Istočnoj Hercegovini. Žarište se nalazilo u tradicionalnom ustaničkom nevesinjskom kraju. Seljaci iz Donjeg Drežnja sprečili su 3. juna 1941. ustaše da uđu u selo, a na noge su se digli ugroženi srpski seljaci šire okoline. Ustaše su na otpor odgovorile masovnim zločinima nad nedužnim i nezaštićenim srpskim stanovništvom Mostara, Čapljine, LJubinja. Dok je u prvoj fazi otpor bio vid samoodbrane od razularenih ustaša, posle napada Nemačke na SSSR pretvorio se u masovni ustanički talas. Spontani narodni ustanak izbio je 24. juna 1941.

Narod Hercegovine se u ovoj borbi oslanjao na Crnu Goru, a na drugoj strani gledao na istok odakle treba da dođe spas. Iracionalna vera srpskog čoveka iz Hercegovine u Rusiju održavala je nadu i razvijala samopouzdanje. Ustanicima su se od italijanskih bombardera priviđali sovjetski avioni.

Ivo Lola Ribar

Komunističke iluzije o brzom nemačkom slomu, prodoru ruske (sovjetske) armije preko Karpata, izbijanjem na Dunav ili spuštanjem padobranaca, mešale su se u svesti ugroženog srpskog naroda uopšte, naročito u dinarskom području, s jednim ekstatičnim stanjem duha koji je zamenjivao neprijateljske avione sa "ruskim" - sovjetskim. (...)

ODLUKA O PRIPREMAMA za oružanu borbu u Srbiji, u duhu zaključaka Politbiroa CK KPJ, doneta je 23. juna 1941. na sastanku Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. (...) Glavni štab NOPOJ - Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije obrazovan je 27. juna 1941. godine.

Na čelu se nalazio Josip Broz, a članovi su bili: Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Ivan Milutinović, Aleksandar Ranković, Rade Končar, Franc Leskošek, Sreten Žujović, Ivo Lola Ribar, Svetozar Vukmanović. Iz sastava ovog tela vidi se da su vojno vođstvo preuzeli isključivo rukovodeći komunisti. U datim uslovima stvorena je personalna unija između političkog i vojnog rukovodstva.

Vojni zadaci postali su primarni, ali kako se radilo o vojnoj akciji i revolucionarnom procesu, vojno-politički kompleks je ostao nerazdeljiv. Vojne funkcije bile su podređene političkim ciljevima. Sastav ovog tela, kao i drugih štabova, upućuje na to da je KPJ od prvog dana osiguravala političku prevlast u vojnim strukturama, izbegavajući militarizaciju revolucionarnog procesa i sukobe vojne i političke linije. (...)

Instruktori Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju krenuli su posle sastanka PK u unutrašnjost Srbije. Moma Marković je do kraja juna 1941. održao sastanke sa okružnim komitetima u Svetozarevu, Nišu i Zaječaru; Mirko Tomić je bio zadužen za Kruševac, Vasilije Buha je otišao u Niš, Milan Mijalković u Užice i Čačak, Miodrag Ivković u Šabac; Miloš Minić je već bio u Valjevu, a Petar Stambolić u Pomoravlju.

Komunisti su se bez premišljanja odlučili za borbu protiv najsavremenije i najjače vojske sveta 1941, kojoj se niko uspešno nije suprotstavio na kopnu sve do Smolenska i Moskve. Odluka za borbu bila je izraz shvatanja o proleterskom internacionalizmu, koji se svodio na imperativ podrške "prvoj zemlji socijalizma".

Ulazak SSSR-a u rat ulio je samopouzdanje ugroženim narodima, pre svega srpskom narodu, izloženom ustaškom divljanju i nemačkoj srbofobiji, razvijajući osećanje da u borbi za opstanak nisu usamljeni, da je uz njih "velika sovjetska zemlja", osećanje koje je izviralo iz svesti naroda, a koje su podsticali komunisti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)