Beogradske priče: Novogodišnje najlepše želje

PREGRŠT starih razglednica, neki stari običaji od pre nekoliko decenija, bezbroj lepih želja... To su skice koje nam približavaju ambijent koji je vladao u gradu u ovo doba godine. I, dabome, profesija koju smo unekoliko zaboravili. Poštar.

To je onaj čovek koji danas ispostavi račune, ubaci u sanduče i donese poneku preporučenu pošiljku, mada je nekada njegova uloga u gradskom životu bila mnogo upečatljivija.

Nekada su putovanja i praznici bili vreme kada su poštonoše najviše radile, a letovanje je bilo nezamislivo ako sa njega ne pošaljete razglednicu sa pozdravima. Jedni bi se radovali jer vam je lepo, a drugi bili ljubomorni jer nisu na vašem mestu. Drugi talas slanja čestitki bio je u ovo doba godine, o novogodišnjim praznicima.

Svako obeležavanje Nove godine bilo je vreme kada bi razglednice i čestitke zatrpavale žute, poštanske sandučiće. U svakom delu grada na važnim mestima postojala su takva mesta za odlaganje pošte.

Znate li gde je danas vaše?

O tome je ova priča.

Zaboravili smo na mastilo, čestitke ispisane krasnopisom, i vredne poštare koji bi ih uh osmeh isporučili.

Čuvari duha

KOLEKCIONARI starih razglednica su unekoliko i čuvari duha jednog vremena, a jedan od takvih Beograđana je i Boris Belingar. Mnogi sugrađani koji su okrenuti internetu i različitim forumima na kojima korisnici razmenjuju fotografije, slike, razglednice i iskustva vezana za istraživanja starog Beograda poznaju Belingara i po tome što je veliki deo njegove kolekcije obeležen oznakom "Zbirka Kasine".

- Značajan deo mladosti sam proveo u "Palilulskoj kasini", kafani koja se nalazi pored Palilulske pijace - objašnjava Belingar. - Eto, odatle sam poneo i nadimak. Kasnije sam ga koristio kada bih obeležavao razglednice koje sam decenijama skupljao, pa sam tako ostao prepoznatljiv po forumima na kojima sam se oglašavao.

Belingar je istovremeno i autor knjige "Ilustrovana istorija beogradskih kafana" koju je priredio i napisao zajedno sa Boškom Mijatovićem, pa ga i po njoj prepoznaju mnogi ljubitelji istorije i tradicije ovog grada.

- Tokom novogodišnjih praznika su poštari donosili čestitke na adrese, ali bi i prilagali svoje, lične, kojima bi komšijama poželeli sreću u nastupajućoj godini - kaže Belingar. - To je bila lepa prilika da zasluže i poneki bakšiš. Najzad, bilo je dobro očuvati dobre odnose sa poštarom, jer je to bio prvi čovek koji sazna za sve lokalne priče i tračeve u ulici.

Nekada je "Pošta" pravila posebne ustupke za one koji šalju novogodišnje čestitke, tako da je važila poštarina po povlašćenoj ceni ukoliko se radi o prazničnim željama, pa je pravilo bilo da korisnik takvu depešu plaća manje.

- Čestitka je bila jeftinija, ali je broj reči u njoj bio precizno propisan - dodaje Belingar. - Dakle, moralo je ukratko da se sroči ono što želite rodbini i prijateljima, ali da ne bude preterivanja.

Naš sagovornik izdvaja još jedan varoški običaj koji je bio preovlađujući sredinom 20. veka. On je živeo u Ulici Majke Jevrosime, i pamti kako su komšije međusobno razmenjivale najlepše želje, tako što je svako ubacivao susedima ovakve dopisnice u poštansko sanduče.

- To smo uglavnom radili mi, deca - seća se Belingar. - Bio je to naš porodični zadatak, bez obzira na to što je poštar radio svoj posao, mi smo ih ubacivali u sandučiće najbližim komšijama iz ulaza.

Progon Božića

NEKADAŠNjA štampa je tokom vremena Novu godinu tretirala na različite načine. Tako je ovaj praznik počeo da se pominje posle 1919. godine odnosno usvajanja gregorijanskog kalendara, koji, doduše, Srpska pravoslavna crkva nije prihvatila.

U to vreme Božić je bio jedini važan praznik na razmeđu dve kalendarske godine, a budući da je Nova godina padala u doba poslednje nedelje posta, svako bančenje, pijančenje i slavlje bilo bi neprimereno.

Dvadesetih godina ovaj običaj je postepeno uvođen, prvo u gradske sredine, po uzoru na Evropu, ali je Božić ostao jedini pravi praznik.

Posle Drugog svetskog rata svetkovine menjaju svoja mesta, prvenstveno zbog ideoloških odrednica koje su bile oštro antireligiozne, pa je Nova godina bila vreme kada se Josip Broz Tito obraća naciji, a Božić niko nije smeo ni da pomene.

IZUZETAK od plaćanja poštarine bio je i u vreme obaveznog služenja vojnog roka u bivšoj Jugoslaviji, kada bi se dopisivala dva vojnika.

Umesto poštanske markice bilo je dovoljno napisati na pismu "vojnik - vojniku" i pošiljka bi obavezno stizala bez naplate poštanskih troškova.

"NEDELjNE ilustracije" bile su list koji je izlazio u našem gradu 1925. godine, a naslovna strana iz toga doba govori koliko se lice grada od tada do danas izmenilo.

Ondašnji novinari odvažno nazivaju gradske višespratnice "oblakoderima", mada zdanja sa pet ili nešto više spratova nisu ni nalik na današnje solitere od dvadesetak i više nivoa kojih je Beograd prepun.

Ali, sve u svoje vreme. Sada deluje krajnje simpatično kako ispod slike piše kako "oblakoderi ukazuju na veliku budućnost".