Beogradske priče: Harfistkinje za beogradske boeme

TERMIN "Građanska banda" u ovo vreme možda možete da podvedete pod mnoge kategorije i da mu date mnoga značenja, ali 1849. godine u Beogradu to je bio naziv za muzički orkestar.

List "Šumadinka" Ljubomira Nenadovića opisao je čak i jednu duboku originalnost u odevanju muzičara koji bi nastupali pred kafanskim gostima: "Na svakom muzikantu bila je drugačija haljina. Oni su predstavljali sve ondašnje nošnje u Beogradu."

- Tako je, na primer, primaš nosio fes i čaškire sa turom, a basista je gudio u cilindru i fraku sa ljubičastim prsnikom. Imao je čak i rukavice koje je, po ondašnjoj modi, pred publikom zubima skidao...

"Građanska banda" je u ono vreme, kako je pisao list "Šumadinka", u omalenom Beogradu svirala u svakovrsnim prilikama. Bila je tu na slavama, svadbama i - sahranama.

DOŠLjAKINjE

U to vreme, u Beogradu počinju da se pojavljuju i čudnovati kontrasti, koje opisuje list "Vreme", osvrćući se na ove prilike.

- U jednoj kafani piskale su zurle, duvane obrazima crnoobraznog Ciganina, a u drugoj svirali harfu, u nežnim rukama devojke iz Češke... - piše list "Vreme" oktobra 1938. godine, obeležavajući stogodišnjicu postojanja kafanske muzike u gradu. - Jeste došla iz bela sveta, i to pravo u kafanu; jeste da se družila sa turskim oficirima sa Beogradske tvrđave, jeste da sve to nije za pohvalu jednoj devojci, ali je ipak vredelo da je vidi i čestit Beograđanin i da čuje njenu harfu... Opasne žene nisu opasne ako ljudi znaju za pristojnu razdaljinu.

Zatim, u istraživanjima predratnih novinara koji su pisali o starom Beogradu stoji još jedno zaprepašćujuće saznanje.

"Harfenistica" koja je muzicirala pedesetih godina 19. veka bila je česta sviračica po beogradskim kafanama, pa su došle i sledbenice. Tako je štampa u jednom trenutku nazvala Beograd njihovim eldoradom, jer ih je bilo 16 u našoj prestonici! Toliki broj bio je, kako beleže novinari, "za svako poštovanje".

Tadašnji beogradski listovi, naročito oni "nezavisni" poput "Vidovdana", nisu nikada bili neprijateljski raspoloženi prema ovim "stranim ženskim elementima u kafanskoj muzici". Oni su se ljutili samo na "one druge devojke iz kafanskih soba" koje su postale "primamljivi otrov za mnoge građane".

Tako su harfistkinje lagano napustile grad, a primat u varoši i na kafanskim binama preuzeli su gradski Cigani.

U početku sve ne beše sjajno, pa će novinar potpisan imenom Šumarević primetiti kako "stari sadžak, u koji je zrikava Ciganka udarala gvozdenom štakom, nije baš bio instrument za muzikalni koncert", ali stvari su se lagano menjale...

- Muzika onakvog kvaliteta, zajedno sa zurlašima, bila je muzika-roditeljka kasnijih ciganskih muzika u Beogradu - piše Šumarević. - One su, razume se, osvojile kasnije beogradske kafane i bile neophodne za lumpovanje ili "ugodna uživanja" sve do sedamdesetih godina 19. veka.

Jedan od takvih ljudi o kojima će se izatkati gradske legende bio je Mija iz Jagodine, Rom koji nije imao kršteno ime, a tada ljudima njegovog porekla ni status baš nije bio dobar. Ipak, ovaj je briljirao svirajući violinu, pa je uskoro dobio nadimak Slavuj od Jagodine.

Doživeo je toliku čast da je prvi voz koji je spojio Niš i Beograd 1884. godine ugostio i njegov orkestar i da je Mija sa svojom družinom, stigavši u prestonicu, pobrao lovorike.

List "Beogradski dnevnik", koji je uređivao Kornelije Jovanović, brat legendarnog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, u broju od 4. oktobra 1884. godine, na naslovnoj strani obasipa pohvalama jagodinskog virtuoza na violini. Kako primećuju još predratni novinari, "tako nešto" pisali su listovi za prave umetnike, ali ondašnji Cigani bili su lišeni svake časti.

Mija je bio toliko uvažen u gradu krajem 19. veka da je svirao u "Ruskom caru" uz sve moguće hvalospeve štampe. Pošto je obišao svet i pokazao svima svoje umeće, novine su najavile Mijin nastup rečima da je "njegov prvi dolazak u Beograd značio datum u kafanskoj muzici...".

Da bi beogradski novinari potupno začinili priču, zaključili su je poređenjem onih ciganskih muzičara koji su do tada određivali ambijent gradskih kafana.

- Jagodina je u ovome preotela primat i samom Šapcu, koji je posle slao u Beograd najbolje ciganske kafanske pevače i svirače...

I, tako se stvari s vremenom menjaju. Ciganska muzika je danas prestižna u našem gradu, kao i u svetu. Pa ipak, njeni počeci su bili takvi da su je stari novinari obasipali teškim rečima. Nastanak ovakvog muziciranja opisivan je samo rečima da je "na cigansko dranje po kafanama odgovaralo samo lajanje pasa po sokacima".

A onda je došao Mija Slavuj iz Jagodine i sve je krenulo drugim tokom...