TUMAČENJA POVODA ZA VELIKI RAT: Pukovnik od koga su strepele krunisane glave

Boris Subašić

20. 07. 2020. u 16:42

ZAVERE, intrige, prevrati, pogažene zakletve, beskrupulozno nasilje u ime velikih ciljeva, obeležili su doba "Crne ruke". Tako se bez dileme može nazvati vreme od ubistva poslednjih Obrenovića 1903. do smaknuća vođe tajne organizacije "Ujedinjenje ili smrt" pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa 1917. u montiranom sudskom procesu na Solunskom frontu.

ТУМАЧЕЊА ПОВОДА ЗА ВЕЛИКИ РАТ: Пуковник од кога су стрепеле крунисане главе

Kralj Aleksandar


U godinama kada je "Crna ruka" vladala iz senke, otvorena su sva pitanja u Srbiji koja ni do danas nemaju konačne odgovore. Niti su se smirile strasti kada se govori o tajnoj organizaciji čije je postojanje, apsurdno, posle samo nekoliko dana od osnivanja obelodanjeno u srpskim i bečkim novinama.


NJeno operetsko ime "Crna ruka", pod kojim je bila poznata u javnosti, pozajmljeno je iz popularnog petparačkog romana tog doba. Pravo ime tajne organizacije "Ujedinjenje ili smrt" još uvek se tumači različito. Neki ga smatraju programom fanatika ideje okupljanja svih Srba u jednu državu. Drugi kao početak uvlačenja Srba u jugoslovensku priču o okupljanju "jednog plemena sa tri različita imena" koje je Srbiju dovelo do propasti.
Mnogi su bili uključeni u tu organizaciju, ali samo je jedan čovek sinonim za "Crnu ruku": Dragutin Dimitrijević Apis, najuticajniji pučista 20. veka. On je počev od Majskog prevrata 1903. sa saradnicima pokrenuo lančanu reakciju događaja koji će dati povod za izbijanje Prvog svetskog rata.


Apisa su drugi zvali kraljeubicom, a on je sebe smatrao revolucionarom.
Na smrt ga je osudio regent, budući kralj Aleksandar Karađorđević, čiju je dinastiju doveo na presto. Štaviše, upravo je Apis, po svedočenju "crnorukca" pukovnika Antonija Antića, odlučio da prestolonaslednik postane Aleksandar, a ne prvorođeni sin kralja Petra, princ Đorđe Karađorđević.

Rukovodstvo "Crne ruke"

 


Revolucionare Apisa i njegove "crnorukce" streljane i hapšene na Solunskom frontu, rehabilitovali su posthumno drugi revolucionari, komunisti, na suđenju koje su 1953. organizovali u drugoj Jugoslaviji, na inicijativu Aleksandra Rankovića.
Apis je dodao još jednu zagonetku istraživačima Sarajevskog atentata.

U pisanoj izjavi tokom Solunskog procesa prihvatio je na sebe svu odgovornost za ubistvo Franca Ferdinanda, iako ga Beč, koji je imao odličnu obaveštajnu mrežu u Srbiji, nikada nije označio kao organizatora. Naprotiv, oni su za atentat optuživali organizaciju "Narodna odbrana", blisku regentu Aleksandru.


Beč je, pak, bio vrlo zadovoljan što je sa Apisovom smrću nestao i svedok o podršci Habsburga, ali i  Romanova, zaverenicima koji su izveli Majski prevrat.
Odmah posle rata, princ Sikst Burbonski je otkrio svoju tajnu misiju pokušaja sklapanja separatnog mira sila Antante sa Austrougarskom. Tada je obelodanio i dokumente kojima se Beč obavezao Engleskoj i Francuskoj da će priznati Srbiju pod dinastijom Karađorđević i dati joj izlaz na more preko Albanije, ali pod uslovom da budu uništene sve organizacije usmerene na rušenje Austrougarske, kao što je "Narodna odbrana".
Istog dana kada je austrijski car Karlo potpisao ovu ponudu počeo je Solunski proces "crnorukcima" pohapšenim pola godine ranije. Optužnica ih je teretila za dela za koja je predviđena samo jedna kazna: smrt.

Kralj Aleksandar

 


APIS je morao da umre. To su želeli i premijer Nikola Pašić i regent Aleksandar, koji je nekoliko puta pokušao da ga smeni na Krfu. Međutim, zajednički strah od nezadovoljnih oficira ih je ujedinio i uhapsili su Apisa i njegove najbliže i najopasnije saradnike. To se desilo baš u vreme kada je princ Sikst Burbonski vodio pregovore o separatnom miru Antante s Austrijom.


To nije moglo da ostane tajna. Među srpskim izbeglicama u Grčkoj, a naročito među poslanicima i oficirima u kasno leto 1916. počelo je da se razgovara o odgovornosti za katatrofalne procene i albansku golgotu.
Александар Обреновић и Драга
 


Ubrzo su uhapšeni "crnorukci" na čelu sa Apisom. Duže od pola godine čamili su u zatvorima od Grčke do Egipta, bez jasne optužnice. Kada je proces počeo, sudio im je bivši prijatelj iz oficirske zavere protiv Obrenovića, pukovnik Petar Mišić, iako uopšte nije bio pravnik, ali je bio u ličnom sukobu sa Apisom. Glavni svedok bio je opskurni kriminalac Bugarin koga su izvadili iz zatvora gde je ležao pod optužbom za ubistvo.


- Svedoci optužbe bili su sumnjivog moralnog kredibiliteta, mnogi od njih svedočenje pred sudom videli su kao mogućnost da izbegnu front ili kaznu za počinjeno krivično delo. Pored toga, policija je među publiku u sudnicu dovela svoje agente i ljude koji su galamili i vređali optužene.

Optužnica je menjana i dopunjavana uoči i tokom samog procesa. U vreme hapšenja, Apis i njegovi saradnici okrivljeni su zbog pripadanja tajnoj prevratničkoj organizaciji koja je planirala rušenje postojećeg parlamentarnog poretka i dinastije Karađorđevića i pripremala ubistvo Nikole Pašića i regenta Aleksandra. Međutim, nekoliko dana kasnije, kao ključni argumenti u optužbi protiv Apisa navedeni su pregovori koje je on, navodno, vodio sa neprijateljem o separatnom miru. Mišić je proces vodio samovoljno, optuženima nije bilo dozvoljeno da angažuju advokate po sopstvenoj volji, a nije bio saslušan nijedan svedok odbrane - navodi istoričar dr Mirjana Zorić.


Na čuđenje svojih drugova Apis je, naizgled ničim izazvan, tokom procesa samostalno napisao ispovest o Sarajevskom atentatu, ostavljajući za sobom dokaz da je to bio njegov lični čin, sa kojim država nije imala ništa. Do danas istoričari nisu sigurni da li je to uradio svojom voljom, jer je saznao uslove za sklapanje separatnog mira Antante s Austrijom. Ili je isposvest napisao jer mu je neko obećao da će tako sačuvati živu glavu. Pred streljačkim strojem Dimitrijević je rekao da se nada da će njegova smrt poslužiti dobrobiti Srbije.


- Neposredno po završetku rata, 1919. godine, profesor Slobodan Jovanović, na poziv regenta Aleksandra, izneo je sumnju u legalnost procesa. Objasnio je da se smrtna kazna ni u kom slučaju nije mogla temeljiti na zakonu, te da se radilo o sudskom ubistvu - nadvodi dr Mirjana Zorić.

OŠTAR ODGOVOR RUSIMA

RUSKOJ privremenoj vladi, obrazovanoj po svrgavanju s prestola cara Nikolaja II, koja je u više mahova intervenisala kod srpske vlade da se proces u Solunu obustavi, odnosno da se osuđeni oficiri pomiluju, Pašić je 27/14. maja 1917. uputio poruku u kojoj je za "Crnu ruku" rekao: "Ta je organizacija imala uništiti narodna prava i slobode i sasvim je protivna ruskoj revoluciji. Pravdati i odobravati rad te organizacije znači da bi trebalo pravdati organizaciju onih oficira ruskih koji bi hteli povratiti u Rusiju apsolutistički režim".


Paradoksalno, oni koji su sudili Apisu ubog navodnih pregovora s neprijateljem, u listu njegovih grehova upisali su i pokušaj organizovanja atentata na nemačkog cara Vilhelma, ratnog neprijatelja. Izvršilac je trebao da bude Mustafa Golubić. Plan nije uspeo jer je LJuba Jovanović, srpski ministar untrašnjih poslova u egzilu i član "Bele ruke" bliske regentu, prijavio Golubića, koji je tada bio u Parizu, francuskim vlastima kao teroristu.
Istoričari sumnjaju u istinitost ove optužbe protiv Apisa, pretpostaljajući da je reč o propagandnom naglašavanju Apisovog imidža ubice krunisanih glava.


PARADOKSIMA tu nije kraj. Britanija, koja je zbog masakra poslednjih Obrenovića pod Apisovom komandom 1903. prekinula veze s Kraljevinom Srbijom, žestoko je protestovala zbog njegovog hapšenja u Solunu i pretila je prekidom veza s regentom Aleksandrom i Nikolom Pašićem.


Kako objasniti ovaj vrtlog kontradiktornosti u čijem je središtu Dragutin Dimitrijević Apis? To je praktično nemoguće, ako se u mislima ne vratimo u vreme u kome je živeo, na početak 20. veka, stoleća revolucija i svetskih ratova. Pod zašećerenom glazurom stare Evrope tada je fitilj počeo da tinja. U Srbiji je vladao kralj Aleksandar Obrenović, vladar bez prijatelja, koga je potonja karađorđevićevska istorija nacrtala kao karikaturu, iako on to uistinu nije bio.


Povod za njegovo ubistvo i prevrat bio je brak sa udovicom Dragom Mašin, koji je čaršija smatrala nedostojnim.


- O kralju se govorilo kao o nenormalnom čoveku, a o njoj, ceo Beograd, a naročito žene Beograđana, bile su jako agresivne u grdnjama. Opšte neraspoloženje prema kralju i Dragi zahvatilo je neverovatno brzo sve društvene slojeve, pa nije ostalo bez odziva i na oficirski kor, naročito beogradskog garnizona... Sretoh pešadijskog poručnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Počesmo da komentarišemo taj događaj, osuđujući kralja Aleksandra za njegov postupak kojim je osramotio zemlju i narod i naročito oficirski red, izražavajući se najpogrdnije o kralju i Dragi. Tako razgovarajući pitasmo se šta bi trebalo raditi. Naročito mi oficiri ne bi trebalo da dozvolimo takvu sramotu. Još istog momenta nam pade na pamet da bi ih trebalo poubijati - ostavio je svedočanstvo pukovnik Antonije Antić, sinovac tadašnjeg ministra policije Đorđa Genčića.
On je s Apisom pokrenuo oficirsku zaveru, kojoj su politički pokrovitelji i prave vođe postali Genčić, nekoliko visokopozicioniranih oficira i bogatih trgovaca.

OBUKA GAVRILA PRINCIPA

MALO je verovatno da se Apis uopšte i sreo sa mladim atentatorima iz Bosne. Prema onome što je pouzdano utvrđeno, sa njima je od vođa "Crne ruke" imao kontakte jedino Vojislav Voja Tankosić. On je bio taj koji je u Beogradu organizovao i njihovu obuku u gađanju revolverom. A instruktor je bio Dragiša M. Stojadinović, u to vreme jedan od najboljih strelaca u zemlji i učesnik u četničkim akcijama 1905. i 1907. godine. Stojadinović je Gavrila Principa (i Trifka Grabeža) obučavao na strelištu kod Smutekovca, iznad Vajfertove pivare.


Oni su upravljali mladim oficirima idealistima, među kojima je bilo dosta onih koji su se zanosili republikanskim idejama. Iskusni "politički ljudi" objasnili su im lukavo da bi stvaranje republike izazvalo rekaciju velikih sila koje bi uništile Srbiju.

Sugerisali su im da se na presto postavi Petar Karađorđević, koga zaverenici nisu poznavali, ali ih je fascinirala činjenica da je reč o Voždovom unuku.


Harizmatični Apis se nametnuo kao vođa oficira zaverenika koji su se zakleli da posle prevrata neće tražiti nikakvu nagradu, ni u novcu ni u uslugama, već da će predati vlast političarima koji će vladati po ustavu. U noći prevrata Apis nije učestvovao u masakru Aleksandra i Drage, jer je bio teško ranjen na samom ulazu.


Sledećih dana on se borio za život i nije video Beograd u kome se nije znalo ko pije a ko plaća. Zaverenici i članovi radikalne stranke opljačkali su dvor, zatim su prešli na kuće poznatih obrenovićevaca. Mnogi od njih su pobijeni. Državne arhive su paljene i pljačkane.


Od političkog vrha zaverenika predstavnici građanskih stranaka su tražili osnivanje republike, a kao odgovor dobili su pretnje.


- Zaverenici su preduzeli mere da se, ako ustreba, i silom odupru nepoželjnim rešenjima krize. Da bi bili sigurni da će njihov kandidat, Petar Karađorđević, biti izabran od strane Narodne skupštine i Senata, oni su zgradu u kojoj je zasedalo narodno predstavništvo opkolili bataljonom vojske. Ovo je prikazano javnosti kao meta koja treba da mu obezbedi punu slobodu rada - zabeležio je istoričar Vojislav J. Vučković.
IDEALI mladih oficira revolucionara ubrzo su iznevereni. Vodeći političari, pre svih Nikola Pašić i njegovi saradnici iz Narodne radikalne stranke, želeli su da vladaju diktatorski koristeći kralja Petra, bez realne moći, samo kao kulisu. Intelektualni deo radikala se usprotivio i napravio svoju snažnu partiju. Srbiju su iz temelja potresali ostrašćeni politički sukobi.
- Borbe između stranaka, pa i one unutar njih samih, vođene su često sa neobuzdanom strašću, bilo da se radilo o životnim državnim interesima ili o sporednim pitanjima.
Usled tih zloupotreba demokratskih sloboda, u izvesnim građanskim i vojnim krugovima postepeno se učvršćivalo uverenje da su neki problemi državnog uređenja pogrešno rešeni 1903. godine - piše dr Vučković.


U razdoblju od 29. maja 1903. godine do 17. aprila 1908. u Srbiji se promenilo pet vlada sa prosečnim vekom trajanja od 162 dana. Stvarnu vlast je sve više grabila dvorska kamarila. Funkcionisanje parlamentarnog sistema postalo je farsa, nasuprot idealima vladavine zakona, zbog kojih su mladi oficiri zaverenici pogazili vojničku zakletvu vernosti i masakrirali Aleksandra Obrenovića.


Dodatni problem za oficire prevratnike je bio Nikola Pašić koji je pokušavao da podvrgne vojsku sopstvenoj kontroli. A bez vojske, kralj Petar bi bio samo protokolarni vladar.


- Izbor nije odmah učvrstio položaj nove dinastije. NJoj je i dalje bila potrebna jaka podrška oficira koji su je doveli na vlast. S druge strane, i oficirima je bila neophodna podrška dvora da bi mogli zadržati uticaj na državne poslove, a osobito na vojne. Dakle, zajednički interesi povezali su dvor i bivše zaverenike. Parlamentarne ustanove pokazale su se nemoćne da suzbiju pretorijanstvo. Sukobi dinastičko-frakcionaških interesa sa državnim, doprinosili su stanju latentne krize srpske parlamentarne demokratije. Ta će mučiti zemlju u toku deset godina mira, pa će se nastaviti, povrh svih ratnih nevolja i stradanja, i u toku Prvog svetskog rata - kaže dr Vučković.


U podeljenoj Srbiji je došlo i do rascepa među bivšim oficirima zaverenicima. Razloga je bilo mnogo: međusobna surevnjivost, ispadi pojedinaca, zloupotreba položaja i korupcionaške afere. Frakcije dojučerašnje braće po zaveri tražile su podršku na dvoru i kod političkih stranka.


Kao lider najmoćnije oficirske grupe nametnuo se ponovo Apis, koji je posle stručnog usavršavanja u Nemačkoj postao generalštabni oficir. Bez njega više ni o čemu nije moglo da se odlučuje.
On se formalno ne pojavljuje kao osnivač tajne revolucionarne organizacije "Ujedinjenje ili smrt", u narodu nazvane "Crna ruka", koja je formirana 1908. posle austrijske aneksije Bosne i Hercegovine. Apis je i njome vladao iz senke, preko svojih odanih ljudi.
ANTONIJE Antić, koji je postao ađutant kralja Petra, ostavio nam je svedočanstvo o sastanku koji je Apis održao sa oficirima 1909, nakon što je princ Đorđe Karađorđević batinama ubio svog slugu. Apis je okupljenima ukazao da on nije dostojan uloge prestolonaslednika, jer neće da uči jezike i državničke veštine već se smuca sa alasima i sumnjivim svetom.
Kao ključno postavio je pitanje, šta će se desiti ako prestolonaslednik Đorđe dobije napad mahnitosti tokom susreta sa nekim ambasadorom ili stranim državnikom. Da li će Srbija zbog njegovih ispada morati u rat? Apisov predlog da se za novog prestolonaslednika proglasi mladi Aleksandar Karađorđević prihvatili su svi, uključujući kralja Petra, koji je verovao samo oficirima.

ALEKSANDAR POKROVITELJ

Apis je jedno vreme postao Aleksandrov pokrovitelj i vladar iz senke. On je bez ustezanja zauzdavao ambicioznog mladića koji je pokazivao veliku odlučnost i želju što pre zasedne na tron već ostarelog i umornog kralja Petra. Mladi vladar mu to nikada neće zaboraviti.


- Zaokret u odnosima između Apisa i Aleksandra, prema tumačenju savremenika, nastao je ubrzo nakon što je ovaj postao prestolonaslednik. Naslućujući, opravdano ili ne, da Apis i njegovi drugovi planiraju da zbace Karađorđeviće s prestola i za vladara dovedu nekog stranog princa, prestolonaslednik Aleksandar neprekidno je sumnjao u vodećeg "crnorukca".

Tim povodom između Apisa i Aleksandra došlo je 1911. godine do žestokog verbalnog sukoba. Jedan od savremenika, general Dragutin Milutinović, tvrdio je da Apis nije porekao prestolonaslednikovu sumnju, kada mu se obratio veoma oštrim rečima: "Da, a šta vi mislite, da smo mi stavili glave u torbu (1903. - prim. autora) da se vas dvojica (misleći na Aleksandra i njegovog starijeg brata, princa Đorđa - prim. autora) svađate i otimate oko prestola kao kakve igračke. Varate se, jer mi smo u stanju da i po drugi put stavimo glave u torbe".

 

 

Iako je u ondašnjim vojnim i političkim krugovima vladalo uverenje da je u pitanju bila spletka koju je izmislio Petar Živković, najveći Apisov oponent i vođa "Bele ruke", po mišljenju generala Milutinovića, sve što se kasnije dogodilo između prestolonaslednika i pukovnika Apisa imalo je korene u tom sukobu. Aleksandar nikada nije zaboravio Apisovu pretnju - navodi dr Mirjana Zorić.


Čim je u junu 1914. postao regent, uz Apisovu pomoć, Aleksandar je počeo da radi na tome da Dimitrijevića i njemu odane oficire ukloni sa značajnijih komandnih položaja.


- Čistka je otpočela marta 1915, Apisovim uklanjanjem sa funkcije šefa Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande i smenjivanjem vojvode Putnika u Skadru krajem iste godine, a zatim se tokom 1916. nastavila na Krfu i u Solunu. Regent je na taj način počeo da uklanja sve protivnike koji bi po završetku rata mogli dovesti u pitanje njegovo upravljanje vojskom i državom. Odmah po dolasku na Krf, početkom 1916. godine, dvor i radikalska vlada sa Nikolom Pašićem na čelu otpočeli su sa pripremama za konačni obračun sa Apisom i njegovom grupom. To su želeli da završe pre povratka u Srbiju, gde bi Apis mogao da dobije eventualnu podršku javnosti i među opozicionim političarima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)