PENZIONERSKI DANI ZORANA KALEZIĆA: Zahvalan sam Beogradu jer mi je dao šansu da uspem

Šćepan MAROVIĆ

četvrtak, 30. 07. 2020. u 17:00

ПЕНЗИОНЕРСКИ ДАНИ ЗОРАНА КАЛЕЗИЋА: Захвалан сам Београду јер ми је дао шансу да успем

Foto privatna arhiva

MUZIKU je zavoleo od malih nogu, pa se još kao golobradi sedamnaestogodišnjak zaputio iz rodnog Danilovgrada da ostvari svoje snove.

Podršku roditelja nije imao, jer su smatrali da takvim pozivom baca ljagu na porodicu. Ipak, posle mnogo uspona i padova, uspeo je da osvoji srca verne publike večnim hitovima "Stan', mladosti, stani, stani", "Svi pljevaljski tamburaši", "Dobro veče, izgubljena nado", "Željo moja, moj otrove", "Moj život je tužna priča" i mnoge druge, a 50 antologijskih pesama ovog umetnika pre nekoliko dana "Jugoton" je štampao na tri ce-dea.

Iako mu je virus korona odložio nastupe u Parizu i Beču, kao i veliku turneju po Kanadi, legenda narodne muzike Zoran Kalezić (70) ne sedi skrštenih ruku i danas vredno radi na svom novom albumu, ali i uživa na imanju svojih pradedova u rodnoj Crnoj Gori.

- Kada sam se vratio iz Amerike pre nekoliko godina, počeo sam da pišem autobiografiju - počinje priču Kalezić za "Novosti". - Jednostavno, ako ništa drugo, želim da moj unuk

Foto privatna arhiva

Danilo pročita šta mu je deda radio i kako je živeo. Radim polako i temeljno i zapisujem kako se čega setim. A sećam se samo lepih trenutaka. Loše ostavljam iza sebe, onima koji su ih uslovili da se dese. Takođe, snimam novi album za koji mi tri pesme radi Aleksandar Kovačević po tekstovima Vite Nikolića i Alekse Šantića, a očekujem i poklon-pesmu od kolega iz Bosne Armina i Sukija. Tu je i pesma "Zbog đevojke Crnogorke", koja će izaći u novom aranžmanu i nju želim da poklonim generaciji koja je tada bila uz mene.


Zoran je 12 leta proveo u obećanoj zemlji, ali je mir i tišinu pronašao na porodičnim ognjištu. To mu je bilo preko potrebno. Početak muzičke karijere bio je veoma težak. Svi rođaci koji su živeli u Beogradu bili su na očevoj strani, pa je morao sam da se bori pod svetlima velegrada.


- Biću uvek zahvalan Beogradu što mi je pružio šansu da uspem - priča legenda narodne muzike. - Kada sam posle 15 godina ponovo zapevao u Sava centru, suze su mi krenule na oči. Ipak, sam ja u Beogradu postao pre svega čovek, otac i umetnik.


Prvi solo nastup Zoran je imao na festivalu "Titogradsko proleće" 1966. godine, a prvi album koji je ugledao svetlost dana zvao se "Uspomene" i snimljen je davne 1969. godine. Posle toga nizao je hit za hitom.

NAŠAO ŽENU ZA ČITAV ŽIVOT

NjEGOVA supruga i majka njegove dece davno je preminula, a Zoran je u rodnom kraju sreo, kako on kaže, divnu ženu Irenu iz sela Spuž, taman kad je mislio da prilike za novu ljubav više neće biti. Sin Filip pre tri godine podario mu je unuka Danila. Kćerka Aleksandra živi u Beogradu. Zoran Kalezić danas dobar deo vremena provodi u bašti na porodičnom imanju. Zasadio je paradajz i domaću papriku, ali i onu iz Meksika. Stara se i o ukrasnim kokama, patkama i paunovima, a ima i psa koji mu je veran prijatelj punih 16 godina.

- U Čikago sam morao da odem, jer došlo je vreme kad su budale progovorile, a pametni zaćutali - priča Zoran. - Tada se prebrojavalo po veri, naciji i boji, a ja nisam bio od tih i nisam mogao to da istrpim. Otišao sam da spasem dušu, a da li sam uspeo, ne znam, to ću videti kada se budem sa njom rastajao.

Sreća i zadovoljstvo za Kalezića bili su vidljivi tek kada je ponovo kročio na rodno tlo.

Foto privatna arhiva

- Ali ništa više nije isto, samo zbog toga bih voleo da sam ostao tamo negde daleko da sanjam onaj moj zavičaj kakav je bio, više nego da dođem pa da tugujem zato što je sada ovakav - sa setom priča. - Sve se promenilo, ali u meni je ostalo mnogo ljubavi prema mom rodnom kraju, ali i prema Cetinju, Podgorici, Beogradu, Valjevu, Kraljevu, Ljubljani...

Odlazak velikog broja velikana jugoslovenske muzičke scene za Zorana su bili bolni trenuci.


- Kada je umro Toma Zdravković, pomračila mi se duša, onda je otišao Kemal, Arsen, Rođa Raičević, Ljubomir Đurović, a kada je nedavno umro i Dobrivoje Topalović, plakao sam kao malo dete, plakao za tim dobrim čovekom koga sam mnogo voleo. Prilikom poslednjeg susreta rekao sam mu: "Dole, čuvaj se, ako ti odeš, nemam više nikog u Preljini", odgovorio mi je: "Neću, obećavam ti".


Ali sudbina je htela drugačije... Kada smo ga pri kraju razgovora pitali da li je po povratku u rodni kraj zatekao ljude koje je ostavio kad se kao golobradi mladić otisnuo za Beograd, rekao je: "Naroda sam zatekao dosta, ali ljudi..."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

dzudza basadzija

31.07.2020. 13:48

Sa 17 dodjes u Begis i pocnes da se "probijas" pevanjem.Dotle si doktorirao na Cetinjskom Univerzitetu,odsek "Cojstvo i junastvo",uza specijalnost:Vadi kartu za Begis!U Begisu,odrastas pevajuci,dok izmedju koncerata,radis Postdiplomske studije,uza specijalnost,"prebrojavanje para od baksisa",nikako dogovorane pare-gaza jel,jer je to bilo poznato,i islo je belim putevima i tokovima,zbog osiguranja i penzija.Kose bavi pevanjem,on nije pevac!ON JE UMETNIK,KOJI CE,STO JE PRE MOGUCE,POSTAJATI "LEGENDARAN"!!!Zamislite...Seljak koji obradi njivu pod konac i do savrsenstva...Nikada nije postao UMETNIK!Zbog finansijskih "izazova",imamo sve vise tih sto gucu,trtljaju,recituju...I sve ih je vise i vise...Njihov broj trenutno,skoro da je presisao broj seljaka u Srbiji...Jedan razlog vise,sto Dzule ne m oze u "legende"!?Nema se mesta rode!POPUNJENO!Tebi Crnogorski Srbine,neka je srecan rodjendan!I sve najbolje u zivotu...Pevaj,niko ti ne brani!Ostavi rec "Umetnik" tamo gde joj je mesto,i gde joj prilici...Inace cu poceti da sumnjam u nju...Dal se nije prokurvala,velju?