GOLIŠAVI RIKLIJANERI PRETEČE VELNESA: U beloj kući na Vršačkom bregu pre 130 godina okupljali su se „kontroverzni“ ljudi (FOTO)

Јелена Ј. Баљак
Jelena J. Baljak

31. 03. 2024. u 18:00

PREPOZNATLjIVA bela zgrada na Vršačkom bregu, u kojoj se danas nalaze prostorije Kluba ekstremnih sportova "Izazov", nekada je pripadala "kontroverznoj" grupi ljudi, koja je verovala u isceliteljska svojstva sunca, vazduha i vode.

ГОЛИШАВИ РИКЛИЈАНЕРИ ПРЕТЕЧЕ ВЕЛНЕСА:  У белој кући на Вршачком брегу пре 130 година окупљали су се  „контроверзни“ људи (ФОТО)

Foto: Udruženje Feliks Mileker

Reč je o vršačkim riklijanerima - sledbenicima švajcarskog industrijalca Arnolda Riklija, koji je sredinom 19. veka prvi u Evropi utemeljio taj alternativni vid lečenja, uz kategorično protivljenje upotrebi medikamenata.

Riklijaneri su taj neveliki objekat, sa karakterističnim tornjevima na prednjoj fasadi, pre skoro 130 godina bukvalno uzidali u strmu padinu. Pozicionirali su ga svega desetak metara od stena sa kojih se pruža najlepši pogled na Vršac, jer su upravo na njima svakog jutra, pre svitanja, običavali da goli upijaju prve sunčeve zrake i da udišu svež jutarnji vazduh.

Ideja po ugledu na Bled

NE zna se pouzdano kako su metode lečenja Arnolda Riklija počele da se primenjuju u Vršcu. Veruje se da su za to bili zaslužni vršački Nemci, koji su često putovali po Evropi. Neki od njih su, navodno, boravili u prvom Zavodu za helioterapiju, koji je Rikli osnovao na Bledu, u Sloveniji, još 1855. godine, te su odlučili da iskoriste sve zdravstvene potencijale koje Vršačke planine nude.

- Zgrada je imala samo dve svlačionice i kupatilo, u kojima su se članovi njihovog Društva za čuvanje zdravlja i prirodno lečenje vazduhom i suncem skidali goli do gaća, kako bi na stenama mogli celo telo da izlože suncu. Potom su se tako razodeveni šetali okolnim stazama, koje su bile napravljene samo za njih. Bile su ograđene žbunjem i obeležene na srpskom, nemačkom i mađarskom jeziku, da oni koji se nisu klanjali Riklijevom umstvovanju ne bi slučajno zalutali i nabasali na svoje gole sugrađane - pripoveda vršački hroničar Ivan Babić, dodajući da su vrhunac njihovog jutarnjeg rituala predstavljale vodene kupke, nakon kojih su se peške spuštali u grad i orni započinjali svoje svakodnevne obaveze.

Foto: Udruženje Feliks Mileker

Rikli-haus na Vršačkom bregu

Članovi ovog, u svoje vreme omraženog društva, isprva su bili samo muškarci. Među njima je bilo i ugledne gospode, kao i bogatih trgovaca i zanatlija, pa ne čudi što su zgradu na bregu, poznatu i kao "Rikli-haus", sagradili za kratko vreme i to isključivo sopstvenim sredstvima.

- Iako je njihovo ponašanje sablažnjavalo veći deo javnosti, o čemu su pisale čak i lokalne novine, riklijaneri su vremenom postajali sve brojniji, a njihov način lečenja sve popularniji. Imali su više stotina zvaničnih poklonika. Zato su i mogli da 1912. svojim parama sagrade i prvi sanatorijum "za živčane i unutarnje bolesti" u Vršcu, koji se zvao "Sanitas". Reč je o današnjoj zgradi Odeljenja fizikalne medicine i rehabilitacije Opšte bolnice Vršac, koja se nalazi odmah uz Gradski park - objašnjava Babić.

Foto: Udruženje Feliks Mileker

Sanatorijum "Sanitas"

Bio je to impozantan objekat, vredan tada neverovatnih 350.000 forinti, koji se može smatrati pretečom današnjih velnes i spa-centara. U njemu su riklijaneri prvi put počeli da pružaju usluge lečenja i ljudima koji nisu bili njihovi članovi. Samim tim, počeli su i dobro da zarađuju.

- "Sanitas" je imao lečilišni dom, kupalište sa odvojenim ulazima za dame i gospodu, kao i depandans sa deset soba. Nudili su kupanje električnom svetlošću, zatim parne, sunčane i vazdušne kupke, kao i kupanje u šišarkama, u jelovom lišću, u soli... Pričalo se i da je sanatorijum bio pravo mesto za hofiranje, tj. udvaranje, te da je to bio još jedan način lečenja, koji su riklijaneri nudili bolešljivom svetu - ističe naš sagovornik, uz konstataciju da je objekat na bregu u to vreme bio rezervisan samo za članove društva.

I taman kada su razradili posao i počeli da menjaju svest svojih sugrađana o važnosti primene prirodnih elemenata u lečenju - sve je stalo. Počeo je Prvi svetski rat, pa je i Društvo za čuvanje zdravlja i prirodno lečenje vazduhom i suncem, koje je bilo osnovano 1885. godine, postepeno prestalo da postoji. Posle Drugog svetskog rata obe njihove zgrade bile su nacionalizovane. "Rikli-haus" je nakon više decenija samovanja pripao tada velikoj konfekcijskoj kući "Kluz" iz Vršca, dok je "Sanitas" 1947. ustupljen vršačkoj bolnici, koja, simbolično, pružanjem fizikalnih terapija nastavlja da primenjuje ideje riklijanera.

Od nemačke baze do sektaša

TOKOM Drugog svetskog rata, "Rikli-haus" je bio baza nemačkih vojnika, koji su u obiližnjim stenama napravili i bunker za mitraljeze. Potom su tu boravili i partizani. Sedamdesetih godina objekat je bio ustupljen "Kluzu", koji ga je kratko koristio kao kafić za svoje zaposlene. Krajem osamdesetih, kada je "Kluz" počeo da propada, zgrada je pripala tadašnjem direktoru, koji je tužio firmu zbog neisplaćenih zarada. Njegova porodica je nikada nije koristila. Pričalo se da su se tu godinama tajno skupljali sektaši, čiji su simboli bili išarani po fasadi. Onda je 2006. zgradu otkupila sportska porodica Lazarević i tu, po ugledu na alpske turističke centre, oformila prostorije svog kluba.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)

ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)

OVO su grobovi mojih sinova. Stojadina, rođenog 1979, koji je poginuo na Košarama i Stevana, dve godine mlađeg, koji je 2002, vozeći traktor nagazio na protivtenkovsku minu koju su na putu u selu postavili Albanci. Ovde na groblju mi je druga kuća, a ona u kojoj živim sa suprugom Miladinkom Micom i sinom Darkom je nekoliko kilometara odavde. I, dok sam živ sa Kosova i Metohije seliti se neću, čuvaću svoj dom i grobove sinova.

18. 04. 2024. u 10:45

Komentari (0)

U NARODNU KUHINJU DOSPEO SAM IZ SVILE I KADIFE: Priča Zorana Popovića, iz Čačka, poput filmskih o milioneru koji je postao beskućnik