INTERVJU Milovan Vitezović: Ako se jeziku presuđuje, odseca se

Dragan Bogutović

23. 05. 2021. u 11:00

IZNAD istorije, ratova i država koju stvaraju moćne vojskovođe, u kojoj se pokazuju do mita neustrašivi junaci, stoji istorija ljudske borbe da se čovek, ljudi i narodi što više izdignu, to jest istorija ljudske civilizacije, te čudesne brojanice kultura naroda. Tu istoriju stvaraju oni koji su umom i duhom najmoćniji.

ИНТЕРВЈУ Милован Витезовић: Ако се језику пресуђује, одсеца се

Foto A. Stevanović

Ovo, u razgovoru za "Novosti", ističe pisac Milovan Vitezović (76), koji je priveo kraju dva nova dela, dramsko žitije "U ime oca i sina" o monasima Simeonu i Savi, koje će biti izvedeno u Narodnom pozorištu, i roman o Dositeju Obradoviću "Srpska Dositeja", koji će uskoro biti objavljen u izdanju Istorijskog arhiva Novog Sada.

- Godine 1970. stekao sam dug prema Svetom Savi. Poželeo sam da napišem dramu o njemu za konkurs Narodnog pozorišta. Molio sam profesora Đorđa Trifunovića da mi pomogne i da me uputi. Uputio me tragom Svetog Save. Obišao sam sva mesta na kojima je za života bio Sveti Sava. Zastajao sam da bih šta zabeležio. Shvatio sam da je Sveti Sava srpska drama koja ne prolazi. Izgleda da sam i ja njemu ušao u pamet. U ukupnoj istoriji srpskog naroda i istoriji njegove kulture izdvaja se ličnost Rastka Save Nemanjića, prvog srpskog arhiepiskopa, utemeljitelja duhovne istorije Srba. On je predosetio istoriju koju treba stvarati i odvažio se da je prvi stvara. On je Srbima prvi verski poglavar, prvi pisac, prvi državnik, prvi zakonopisac, prvi diplomata, prvi prosvetitelj, prvi lekar... NJegovo delo je krštenica naroda, svedočanstvo o njegovom istorijskom punoletstvu, jemstvo kako se podiže dedovina, testament kojim se nasleđuje otadžbina, dokaz istoriji da je zauvek izborio mesto na karti naroda Evrope. NJegovo delo jeste u nizu onih dela romejskih (vizantijskih) mudraca, učenjaka i književnika kojima se premošćuje epoha antike i epoha renesanse i evropskoj kulturi i omogućuje njenu neprekidnost.

U dramskom tekstu ispratili ste i deo životnog puta Stefana Nemanje, potonjeg Simeona...

- Kada je samodrživi veliki župan sve srpske zemlje Raške, sakupilac propale dedovine, 1196. godine predao raški presto srednjem sinu Stefanu, zamonašio se u Studenici dobivši ime monaha Simeona. Potom je pošao u Svetu Goru Atonsku, taj zemaljski Bogorodičin vrt, gde je u manastiru Vatopedu, kao monah Sava, živeo njegov najmlađi sin Rastko. Monah Simeon je u Svetu Goru pošao sa velikim ktitorskim namerama i doneo veliko blago o kojem srpski narod peva kao o nebrojenom. Ovim je blagom sa sinom Savom, određujući srpsku duhovnu misao i državnu sudbinu, podigao manastir Hilandar u slavu Bogorodice, na temeljima negdašnjeg manastira Svetog Simeona. Carska povelja za gradnju Hilandara, koju je pribavio "vseh pravovernih hristijan molebnih Sava grešni", prvi je i pravi početak Srpske pravoslavne crkve, koja će svojom samostalnošću utvrditi i pravi početak srpske samostalne države.

Foto Arhiva

Šta vas je podstaklo da se prihvatite pisanja romana o Dositeju Obradoviću?

- Dok sam pisao životopis Vuka Karadžića, bez ikakve druge namere, ostao sam dužan Dositeju Obradoviću. Dug je veliki i poprimio je razmere romana. Ako bih u stotinama najumnijih Dositejevih misli izabrao jednu, za koju bih rekao da sasvim označava sadržaj ovog neobimnog i neobičnog romana, izabrao bih misao: "Istina je samo zlato uma našega."

Još je Skerlić ukazao da je osnovno osećanje kod Dositeja ljubav prema istini, potreba da živi u istini i radi istine, da sav svoj i ljudski vek udesi prema zahtevima istine.

Dositej jasno uviđa koliko zla dolazi od zabluda i smatra da je sve pitanje uneti u dušu pojedinca i u dušu naroda istinu. U ime njeno on je celoga života svog davao svom narodu savete zdravog razuma.

HILANDAR - VEČITA MERA

- HILANDAR je zamišljan i dizan da bude večita mera srpske istorije. Dokaz najviših težnji srpskog naroda i njegove države. On je građevina srpska podignuta na svetom prostoru da za svetsku istoriju bude potvrda duhovnog uzdignuća naroda. Hilandar je odmah postao srpsko učilište naroda i njegovih zavetnika. Hilandarom su se i monah Simeon i monah Sava posvetili svome rodu. Odavde je Sveti Sava prvi put i zauvek ozakonio Srbiju. Kako se u moći dizala Srbija, prvo kao kraljevina potom kao carevina, tako se dizao i Hilandar sa svojim crkvama, svojim pirgovima, svojim kelijama, svojim trpezarijama, svojim knjigama i knjigopisateljima postavši glavna riznica srpske srednjovekovne kulture.

U isto vreme kada je počinjala istorijska Srbija, oglasili su se i Dositej i Karađorđe, što je naglašeno i u romanu...

- Oglasili su se pozivom za oslobođenje srpskog naroda i stvaranje srpske države.

Karađorđev poklič bio je ustanički u Orašcu: "Šuma nam je mati!... Žene, decu u zbegove skrijte!..." A Dositejev, pak, poklič bio je pesnički: "Vostani, Serbie!", koji je ispisao i objavio u Trstu da za srpski početak čuje Evropa, koja će ustanak naroda nazvati Srpskom revolucijom. Dositej je odmah shvatio da ga narod treba, a znao je to i Karađorđe koji ga je u Srbiju pozvao posle prvih ustaničkih pobeda. Karađorđe je smatrao da ovaj umni i čestiti starac može biti na velikoj polzi Srbiji. Dositej je, procenjujući istorijski značaj, znao da njemu treba rod. Prošao je Evropu prosvećenosti i razuma, klanjao se Bekonu i Volteru, a sada je bilo vreme da se pokloni rodu. Shvatao je da je njegov vek bio vek epigona i korifeja. Znao je da dolazi vek u kome će se narodi prepoznavati. Znao je da ide u susret tome veku, znao je da svoju besmrtnost mora steći u svom narodu i da grob mora zaslužiti u Beogradu. "Ništa mi nije u svetu milije ni ljubeznije od svoga naroda, od mojega roda kojeg još više ljubim. Koliko god ga više ljubim toliko sam mu više dužan pravdu i istinu predstaviti i govoriti."

Iz vašeg romana može se sagledati i kako je Dositejevim prelaskom u Beograd srpska revolucija dobila svoju duhovnu dimenziju?

- Kada je Dositejeva noga prvi put stupila na tlo oslobođenog ljubimnog otečestva pod Kalemegdanom na ušću Save u Dunav, sa tvrđave kalemegdanske pucali su topovi. Pucali su u slavu Dositeja. Najveće državne počasti Srbije, ustanika i hajduka bile su priređene u slavu pameti. Dositej je prešao ceo put vaspitanja tadašnje Evrope. Evrope veka prosvećenosti i razuma. Na taj put Dositej se nadovezao u Srbiji, spreman da bude veliki most između Srba u Srbiji i učenih Srba iz Austrijskog carstva. Pod punom pažnjom Karađorđa, Dositej je izvršio smotru dotadašnjeg školstva. Karađorđe je prihvatao njegove savete za otvaranje novih škola, za nabavke prvih bukvara. Pri zasnivanju prve ustaničke vlade imenovao ga je za popečitelja prosveštenija i odobrio njegov plan za osnivanje Velike škole.

Foto A. Stevanović

Prilikom otvaranja Velike škole, Dositej se prvim učenicima obratio besedom čije su poruke i danas aktuelne?

- Predstavivši im rektora i glavnog profesora Ivana Jugovića, popečitelj Dositej im je poručio: "Vozljubljeni učenici! Dočekasmo i taj dan da otvorimo našu Veliku školu. Bog preblagi izbavlja zemlju našu i ljubimo otečestvo od sužanjstva tuđega. A mi valja da se trudimo da izbavimo dušu našu od suđanjstva duševnoga. Od vas će se sva naša nacija prosvetiti i na svako dobro nastaviti. Vi ćete s vremenom biti narodni poglavari, sudije i upravitelji i od vas će zavisiti sveopšte narodno blagopolučenije, čest i slava. Ali ako vi budete - sačuvaj Bože! - zli, nepravedni, grabitelji i mučitelji, teško narodu i sa vami zajedno." Očito je da Dositej i u najsvečanijoj prilici opominje, ukazuje, pa i proklinje sve ono što se može na zlo izroditi kad lični interesi, sujete, samovolje i pohlepe stanu iznad svih lepih želja za slavu i napredak naroda. Dositej je bio i najugledniji sovjetnik.

Samo je on mogao ustaviti samovolju, pizme, osionih, silnih i nepismenih vojvoda. To je radio do kraja života. Jedina neostvarena želja bila mu je da se za Srbiju nabavi štamparija i da se u njoj počnu štampati knjige.

Da li ste zabrinuti atmosferom netrpeljivosti, agresivnosti koja sve više dolazi do izražaja?

- Odgovorio bih sa nekoliko setnih misli: Šta se to dešava sa nama? Ne osećamo se! Naoblačili se ljudi pa ih vreme oponaša! Odmeravaju se prolaznici kao da imaju pogrebne namere! Fiksirani osmesi su se skoreli! Izađi napolje i vidi čuvene parove. Idu kao stranci. Odvikli su se da se ljube! Promenila se priroda - više nas ne podnosi! Jeste li to vi pod tuđom maskom? Sve je više onih koji ne mogu ni sa sobom! Vidiš čoveka namrgođenog na sebe i ne pitaj kako je sa najbližima! Ne briju se dlake na jeziku! Više nismo isti. Postali smo kakvi jesmo! Vratili bismo se sebi. Samo da se setimo gde smo ostali!

Kada je reč o jeziku koji se sve više i sve bezobzirnije kvari, prisećate se Vukovih reči:

"Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi narod: može se među sobom razumijevati i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi i ne propada." Sve što sam stvorio, stvorio sam u jeziku. Bojim se da me mimo jezika nema. Jezik može da se prosuđuje, ali ne i da mu se sudi. Ako se jeziku presuđuje, odseca se. Još uvek jezikom namirujem u životu pokupljene dugove.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)