POZORIŠNA KRITIKA - KOMIKA ILUZIJE: Pjer Kornej: "Iluzije". Reditelj: Nikola Zavišić. NP Beograd

Dragana Bošković

29. 03. 2021. u 11:53

POSVEĆUJUĆI izvesnoj gospođici svoj pozorišni komad "Komične iluzije", nazivajući ga "čudovišnom nakazom", rečima da je "prvi čin tek prolog, naredna tri čine nesavršenu komediju, poslednji je tragedija, a sve ujedno skrpljeno čini komediju", Pjer Kornej se u 17. veku poigrao klišeima ljubavne i herojske dramske tematike.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - КОМИКА ИЛУЗИЈЕ: Пјер Корнеј: Илузије. Редитељ: Никола Завишић. НП Београд

Novosti

Nesavršenost forme je trebalo da proširi značenje igre na neku sortu travestije, gde svako može da se preobrati, što je i princip pozorišne transformacije. Preimenujući u "Pozorišne iluzije" Kornejevu komediju, reditelji je smeštaju u magički prostor teatra, koji uvek ima više značenja, nego što bi se reklo na prvo gledanje.

Nikola Zavišić je od Kornejeve komedije iskoristio samo mogućnost da se naivno, koliko i metaforično verovanje u pozorišnu istinu kao u životni prioritet, odigra kao teatar u teatru, igra u igri, iluzija u iluziji. "Mapa puta" kroz predstavu, po motivima Kornejeve komedije, vodi gledaoce kroz takođe klišeizirano zavirivanje "iza scene", gde glumac igra i ulogu, i samog sebe u toj ulozi. Miloš Đorđević (glumac/Matamor) je ovaj žanr, zaista, doveo do savršenstva. NJemu iluzija nije potrebna, da bi ga publika prihvatila, on, kao i originalni Kornejevi likovi, uostalom, gradi svoju efektnost na samom gledaočevom očekivanju magije, koja uvek i sledi! Sena Đorović (glumica/Izabela), Anastasija Mandić (glumica/Liza), Zoran Ćosić (glumac/Pridaman/Žeront), Nemanja Stamatović (glumac/Dorant/Adrast/ i Bogdan Bogdanović (glumac /Alkandar) sa velikim žarom i veoma spretno su od sopstvene profesije činili cirkus, na radost publike, željne pozorišta i smeha u teško vreme...Nikola Vujović (reditelj/Klendor) je uverljivo, koliko se može u ovom teškom žanru, predstavio autoritet kao večnu borbu sa sobom samim, uspešno povezujući Kornejeve i Zavišićeve, ne uvek istorodne, ideje u radosnu igru.

Na samom kraju, završna scena, u kojoj su zanos vesele igre i udvajanja pozorišne iluzije ustukli pred melanholičnom projekcijom o protoku vremena i života, oličenom u metronomu, koji se na početku pokrene, a na kraju zaustavi, nije mogla da učini ontološki značajnim ono što je direktno iz današnjice ušlo u Kornejevu kostimiranu komediju (rediteljevo zakazivanje snimanja nove tv serije, oduševljenje glumaca za to), pa se tako završni lament pokazao netačnim. Ništa još nije završeno. Metronom kuca.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)