INTERVJU Dr Radivoje Mikić: Stvarne priče iz izmišljenog života

Dragan Bogutović

14. 03. 2021. u 13:45

NA izuzetan način, i stručan i pitak, dr Radivoje Mikić je u studiji "Roman protiv romana" (u izdanju "Albatrosa plus") osvetlio i objasnio prozne knjige Radovana Belog Markovića.

ИНТЕРВЈУ Др Радивоје Микић: Стварне приче из измишљеног живота

Dr Radivoje Mikić

Složeno i pomalo hermetično delo pisca, sada pod lupom vrsnog književnog tumača, pojavljuje se u svim svojim značenjima, postajući jasno i blisko i onima koji nisu imali strpljenja za Belog Markovića.

Samim naslovom knjige naznačeno je kako je reč o piscu koji je izveo jedan radikalni književni eksperiment. U kojoj meri je uspeo u tome?

- Odgovoru na ovo pitanje najbolje može da nas približi jedna anegdota vezana za Danila Nikolića. Kad je objavio roman "Vlasnici bivše sreće", on je hteo da čuje i mišljenje svojih kolega. Najduže je čekao na odgovor Đorđa Ocića. Kad se Đorđe konačno javio, nestrpljivom piscu je rekao: "Danilo, knjiga ti je odlična, ali ti roman ništa ne valja!" I mimo svesne namere, Ocić je ukazao na ono što istoričari srpske književnosti dobro znaju: još od Sterije i njegovog "Romana bez romana" nešto se sa ovom književnom vrstom stalno događa, njene granice se pomeraju, roman nema utvrđeni oblik. A na to ukazuju i svi oni koji su se, u novije vreme, bavili teorijom romana. Radovan Beli Marković, još od kratkog romana "Palikuća i Tereza milosti puna", nastojao je da ovu književnu vrstu preuredi, da je odmakne od onoga što su stvorili veliki prethodnici koje on nije hteo da imitira. Ono što se sasvim pouzdano može reći je da njegovi romani svoj oblik dobijaju u jednom novoosvojenom prostoru koji sam ja, zbog mnogobrojnih novina, nazvao "roman protiv romana".

Dr Radivoje Mikić

* Ovog pisca ste pratili od sedamdesetih godina, od prvih priča i romana do "Stojne vetrenjače". Koliko se Beli Marković kao pisac menjao?

- Nema sumnje da, kad su u pitanju promene u prozi Radovana Belog Markovića, knjizi "Živčana japija" pripada središnje mesto. Ona je žanrovski enigmatična, teme su vrlo često čisto pesničke, ton kojim se služi pripovedač se naglo i neočekivano menja, od svečanog očas sklizne u grotesku. U toj knjizi se javlja i jedna od osnovnih poetičkih lozinki Belog Markovića, tvrdnja da je on pisac "stvarnih priča iz izmišljenog života". I da bi to i konkretizovao, on u pripovedanje uvodi mitopoetske prostore, Gornju i Donju Psaču, i za njih vezuje sve ono što se uistinu može javiti u svakodnevnom životu. A opet, samo pripovedanje je kroz osnovni doživljaj sveta dovedeno u vezu sa tegobnom egzistencijom, toliko tegobnom da pripovedač za sebe kaže da je "filozof straha od gušenja" u mraku ovoga sveta. I kao što Andrić u "Prokletoj avliji" nastoji da pokaže da život prolazi ali da priča ostaje, tako i Beli Marković hoće da nam kaže da dobar pisac može da stvori oblik lepote koji ne postoji u stvarnom svetu.

* Junaci Markovića učestvuju u stvarnim i u istorijskim događajima, ali mnogi od njih žive i u svojim fantazijama...

KRALJEVSKI JEZIK SRPSKI"

* Ono po čemu se Beli Marković prepoznaje svakako je osobeni jezik. Mnogi se pitaju: kojim to jezikom piše ovaj pisac?

- Radovan Beli Marković uvek kaže da služi "kraljevskom jeziku srpskom". Danas većina ljudi ne pravi razliku između književnog i jezika književnosti. Jezik književnosti je mnogo složenija pojava od književnog jezika. I zato neki pisci trpe prigovore pošto koriste i arhaične i dijalekatske oblike, žargon, opscenu leksiku. Beli Marković je odlučio da u svoje priče i romane uvede i elemente iz jezika naše usmene književnosti i sve "jezike" na kojima su pisali naši pisci od srednjeg veka do danas. Zato se nekima jezik njegove proze ukazuje kao odveć složen. A piščeva namera je jednostavna: on hoće da pokaže da jedna kultura i jedna književnost imaju više slojeva i da toga treba da budemo svesni. Čitalac ne treba da strepi zbog toga nego da to, sa radošću, prihvati, jer je to još jedno područje za njegovo uživanje.

- Radovan Beli Marković u svojim pričama i romanima uglavnom govori o događajima od vremena srpskih ustanaka naovamo, posebno se usredsređujući na početak prošlog veka i međuratni period. Zbog toga je bilo neizbežno da se u njegovoj prozi pojave važne istorijske figure (kralj Aleksandar Obrenović, kraljica Draga, vojvoda Mišić, Apis), da budu makar ovlaš dotaknuti značajni događaji. To znači da Radovan Beli Marković čoveka želi da prikaže i kao onoga ko stvara istoriju. A pošto je predstava o čoveku koju ovaj pisac želi da uobliči složena, čovek ne može biti samo biće istorije, ne može da deluje samo u onoj ravni koja je ispunjena velikim i važnim događajima, već se jedan podjednako značajan deo ljudskog života vezuje za svakojake maštarije, nemoguće i neostvarive poduhvate. I otuda je i bilo neizbežno da se u prozi ovog pisca pojave junaci koji, kao inženjer Devečerski, u isto vreme, grade lajkovačku prugu, ali i sanjaju o onome što se "i noću belasa i kanda pomalo lebdi", koji, kao bojar Tadić, grade vetrenjaču tamo gde vetrenjača nikad nije bilo, ili koji, kao doktor Subota, autentičnije žive u svetu Manovog "Čarobnog brega" nego u stvarnosti. Tako se, nema sumnje, bogati predstava o čoveku, ali tako se i piscu pruža prilika da pokaže raskoš svoje imaginacije, odvodeći čitaoca u maštenski koncipiran "svet iza sveta".

Radovan Beli Marković / Foto V. Danilov

* Pred čitaocima kao junaci promiču i poznati likovi iz knjiga naših i stranih pisaca. Šta je time dobijeno?

- Radovan Beli Marković nikad nije skrivao da književnost ima važnu ulogu u njegovom ličnom životu i logično je da se nešto od toga prenese i u njegove priče i romane, pogotovu danas kad je dobar deo književnosti postao jedan veliki citat. Uključujući u svoje priče i romane junake Milovana Glišića, Stevana Sremca, Andrića, Dostojevskog, Tomasa Mana i drugih pisaca, Beli Marković hoće da pokaže kako se književnost iznutra objedinjava, jednako kao što on na taj način dolazi u priliku da nekog junaka (Glišićevog Savu Savanovića, na primer), izvede iz jedne uloge i uvede ga u drugu, najčešće groteskno-fantazmagoričnu (nekadašnji vampir postaje trgovački putnik). I nisu samo junaci u pitanju, Andrićeva "Prokleta avlija" se u "Živčanoj japiji" pojavljuje kao "Ukleta avlija". Tako, u stvari, ovaj pisac hoće da aktivira našu književnu memoriju i da nam pokaže šta sve dobijamo kad se različiti književni slojevi slože jedni preko drugih.

* Prema vašem mišljenju, nema savremenog pisca koji je tako blizu prišao tragičnom, ali ni pisca koji se toliko narugao svemu, pa i onom tragičnom...

- To je, nema sumnje, izuzetno važna odlika proze Radovana Belog Markovića. Prikazujući "lajkovačkog mnimog literatu R. B. Markovića" kao čoveka koji je u svakom književnom potoku ostao suvih nogavica, Beli Marković se priključuje onoj struji u modernoj kulturi koja, kao Ivan Galeb, junak Vladana Desnice, insistira na tome da se svaka filozofija, svako razumevanje sveta, izvede iz jednog osećanja u sasvim konkretnom trenutku. A pošto se osećanja menjaju, menja se i pogled na stvari. Zar u romanu "Bespuće" zaboravljenog Veljka Milićevića ne vidimo njegovog Gavra Đakovića kako, nezadovoljan životom u gradu, odlazi u rodno selo, a onda, u sumrak, pred opustelu roditeljsku kuću stupa zbunjen i prestrašen. I junaci Radovana Belog Markovića su satkani tako da se njihovo duševno klatno kreće između krajnosti. A Branko Miljković je davno napisao da "krajnosti isto sunce doji". Osim toga, moderna književnost je u grotesci i ironiji otkrila moćna sredstva za razobličavanje vrednosno ispražnjenog sveta. A o takvom svetu govori i Radovan Beli Marković.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)