INTERVJU LJiljana Habjanović Đurović: Tek ćemo spoznati šta je Amfilohije značio našoj veri

Mila Milosavljević

21. 02. 2021. u 17:00

ИНТЕРВЈУ Љиљана Хабјановић Ђуровић: Тек ћемо спознати шта је Амфилохије значио нашој вери

Foto Novosti

NIZU književnih ostvarenja u kojima progovara na duhovne, teološke i istorijske teme, LJiljana Habjanović Đurović pridružila je roman "To je ljubav, slepa sila" čije je poprište Crna Gora u vreme vladavine kneza Danila, a njegova okosnica tragičan događaj koji se pod Ostrogom zbio 1854, a koji je u narodu ostao upamćen kao "sramotno kolo".

Nakon romana, sagovornica "Novosti" oglasila se i poetskom zbirkom "Žena u Hilandaru" na srpskom i ruskom jeziku, a povodom dodele "Zlatne medalje A. S. Puškina", najvišeg priznanja Međunarodnog festivala stvaralaca slovenskih zemalja "Zlatni vitez". Ova nagrada je priznanje za životno delo i od srpskih pisaca dobio je samo Dobrica Ćosić 2010. godine.

Kako je do vas dospela tragična priča o "sramotnom kolu" i šta vas je podstaklo da počnete da pišete ovaj roman?

- U vreme kada sam proučavala građu za pisanje romana "So zemlji", u jednom zborniku naučnih radova o Ostrogu, pronašla sam rad koji je govorio o tom tragičnom Trojičindanu 1854. godine, i o onome što je bilo posle. To što sam pročitala veoma me je potreslo i kao ženu i kao vernicu, i već tada sam odlučila da to bude sledeći u nizu romana pod zajedničkim naslovom "Ostroško trimirje".

Kneza Danila stigla je jedna od najtežih narodnih kletvi "Dabogda se osilio"...

- Tu kletvu smatram jednom od savršenih narodnih mudrosti. Ona upozorava i poziva na smirenje svakoga od nas. Jer, čovek koji se osili, izgubi osećaj za realnost. Ne vidi na pravi način svet i svoje mesto u njemu. Čini mu se da sve može i sve sme. Zaboravi kako su jadno i tragično završili njegovi podjednako silni i moćni prethodnici. I tako opijen sobom srlja u propast. U duhovnu propast, jer je gordost najveći greh, ali i u poraz u zemaljskim stremljenjima. Naravno, u najvećoj opasnosti su vladari. Ka vladarima hrle laskavci i udvorice, poslušnici i izvršioci grubih i prljavih radova. Vladarima su često miliji ponizni nego pošteni, draži su im podanici nego prijatelji.

Da ne beležite godine, da nije reč o istinitim događajima, lako bi moglo da se pomisli da je reč o Crnoj Gori danas...

- Više bih volela da kažem da je reč o Crnoj Gori kakva je bila u vreme kada sam pisala roman. Nadam se da će sa novim ljudima nastupiti i drugačije prilike. Da će biti ispunjeni zaveti dati na litijama narodu, mitropolitu Amfilohiju, Svetom Petru Cetinjskom i Svetom Vasiliju Ostroškom.

U ovom vašem romanu čitalac, pored ostalog, ima privilegiju da "upozna" grandioznu ličnost naše istorije, Svetog Petra Cetinjskog. Po čemu je on važan za vas i vaš život?

- Poput Svetog Vasilija Ostroškog i Sveti Petar Cetinjski deo je mog porodičnog predanja. Naime, moja baba Jelena dugo nije mogla da začne. Potom joj je prvo dete umrlo na porođaju. Drugo je ozbiljno povređeno. Kada se treći porođaj približio, mnogo se bojala. U zoru 23. avgusta 1930, u snu ili snoviđenju, javio joj se Sveti Petar Cetinjski. Stao je ispred nje, pomilovao je po obrazu i rekao joj: Ne boj se. Nakon sat vremena, lako i bez bola, rodila je kćer. Moju majku. Krstili su je u Cetinjskom manastiru, pokraj kivota sa moštima Svetog Petra. Kada me je baba kao jedanaestogodišnju devojčicu 1964. prvi put odvela na Cetinje, prvo mesto koje smo posetile bio je Cetinjski manastir. U jesen 1995. sa blagoslovom tada igumana Cetinjskog manastira, a danas episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija, otvoren mi je kivot i tada sam prvi put dotakla svete mošti Svetog Petra. Ali i videla najveće hrišćanske svetinje: česticu Časnog krsta i ruku Jovana Krstitelja. Pre nekoliko godina kupila sam sabrana dela Sv. Petra, u kojima je veliki broj njegovih poslanica Crnogorcima i Brđanima, i čitajući ih uživala u mudrosti, brižnoj ljubavi prema svom narodu i u dubokoj veri čoveka koji je sebe nazivao "nedostojnim slugom i robom Isusa Hrista".

ŽENE ODUVEK BILE ŽRTVE NASILJA

NADASVE je tu tema nasilja i to nad ženama. Zlostavljač je upravo knez Danilo, a zločin se zbiva pod Ostrogom?

- Žene su tokom čitave ljudske istorije bile žrtve nasilja.

Oduvek su muškarci sa pozicija moći uzimali žene koje ih ne žele. U ratu, kao plen, u miru fizičkom prinudom, ucenama, pretnjama. Slučaj poznat kao "sramotno kolo pod Ostrogom", samo je jedan od mnogih, ali sa tragičnim posledicama ne samo po žrtvu, kako to obično biva, već i po zlotvora. Jer, ipak se to desilo u narodu čija je zakletva "Obraza mi!".

Čudesno buđenje naroda u Crnoj Gori otelotvoreno u litijama prenulo je čitav svet. Kako ste vi doživeli sve to?

- Kada su počele litije, bila sam istinski zadivljena, ali nisam bila iznenađena. To je, jednostavno, moralo da se desi. LJudi su trpeli materijalnu bedu, poniženja, raspirivanje mržnje među braćom, odvajanje neodvojivog, poricanje istorije, odricanje od Kosova i Metohije, ali kada je započeo napad na Srpsku pravoslavnu crkvu, ljudi više nisu ni mogli ni hteli da trpe. Ma kako vlast bila silna, uvek dođe onaj trenutak kada "pukne trpilo". Godine 1854. to je bio događaj koji je ostao upamćen kao "sramotno kolo pod Ostrogom", od kog počinje zaplet mog romana, a godine 2019. pokušaj otimanja svetinja. LJudi su osećali da braneći svetinje - brane svoju dušu. Svoje pravo na zakletvu "obraza mi" i "Ostroga mi".

Foto Novosti

Kraj protekle godine obeležio je odlazak mitropolita Amfilohija, koji je godinama bio prvi čitalac vaših romana u rukopisu, davao im blagoslov... Šta za vas, za naš narod, znači odlazak mitropolita Amfilohija?

- Mnogo volim i poštujem mitropolita Amfilohija i njegov odlazak doživljavam kao ličan, bolan gubitak. Zahvalna sam Bogu što me je uputio na tog veličanstvenog čoveka, a njemu što me je prihvatio pod svoje duhovno okrilje. Počev od "Petkane", sve moje knjige pročitao je u rukopisu. Za neke od njih napisao je i predgovor. Znala sam, kada on kaže: "Lijepo ste ovo napisali", da sa knjigom mogu slobodno i pred Boga i pred ljude. Čitao je i rukopis novog romana "To je ljubav, slepa sila", mada je bio avgust, a on okupiran presudno važnim poslovima i brigama. Stigao je i da u rukopis dopiše podatak o prisajedinjenju njegove rodne Morače Crnoj Gori. Taj list čuvam kao blago. Knjigu koju sada pišem, treću knjigu "Ostroškog trimirja", njemu ću posvetiti. Znao je o čemu ću pisati, blagoslovio je taj rad, i verujem da će mu ta posveta biti mila. A o tome koliki je značaj mitropolita za narod, SPC i hrišćansku teologiju, tek će se knjige pisati. Svaka od njih biće tek po jedan kamenčić na mozaiku njegovog blistavog lika koji već nalazi svoje mesto među likovima svetih.

Upravo je izabran novi patrijarh. Svojevremeno ste sa tada mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim Porfirijem sarađivali oko romana "Onda je došla dobra vila". Šta biste mu poželeli?

- Dok sam se pripremala za pisanje romana, zamolila sam za pomoć mitropolita Porfirija, koji je u našoj Crkvi rukovodio borbom protiv sekti, i on se odazvao. Uputio me je na značajnu duhovnu literaturu, upoznao sa policijskim inspektorom i svojim dugogodišnjim prijateljem i saradnikom u tom mučnom poslu, Zoranom Lukovićem. Nekoliko meseci pošto je knjiga objavljena, moj sin Hadži-Aleksandar Đurović snimio je igrano-dokumentarni film inspirisan romanom, u kome je jedan od troje naratora i naš novoizabrani patrijarh.

Voljom Božjom dobili smo patrijarha za koga sa pravom i čista srca možemo reći: Dostojan! A ja sam mu poslala kratku poruku: Na mnogaja ljeta, Vaša svetosti!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)