MOJ ŽIVOT JE NA DASKAMA: Knjiga "Čarobnjak Radmilović" Cacija Mihailovića otkriva manje poznate detalje iz života slavnog glumca

KAD osetim nostalgiju, odem u Zaječar, sretnem se ponovo sa starim drugovima koji još žive u njemu: oni na mnogo mirniji, ovozemaljskiji, racionalniji način gledaju na stvari, na ono što se događa oko mene. Kad sam s njima, razumem da nešto čemu sam bio spreman da pridam izuzetan značaj, nama takve razmere. S njima se na jedan fini način vraćam na zemlju, gotovo očistim i dolazim ponovo u Beograd nekako mirniji - rekao je o nostalgiji za zavičajem u nekom od razgovora Zoran Ramilović.

Kralj Ibi: Uloga po kojoj je ostao upamćen / Foto Privatna arhiva

A nostalgija Zaječaraca za njim ne prestaje ni trideset pet godina posle glumčeve smrti: tim povodom izašla je knjiga "Čarobnjak Radmilović" Milana Cacija Mihailovića, u izdanju Narodnog pozorišta Timočke Krajine i Centra za kulturu "Zoran Radmilović". Među koricama je 35 sagovornika (glumaca, reditelja, suflerki, kritičara), uz šezdesetak priča iz "Uspomenara" - starih i novih sećanja, u kojima je glavni akter ovaj nezaboravni glumac Ateljea 212.

Ono što knjigu zaista čini posebnom jesu sećanja Mirjane i Selene Vicković, sestre i sestričine Zorana Radmilovića. I već na samom početku:

- Zoran je bio dobar, trpeljiv, a ja sam bila dosadna, stalno sam trčala za njim... Nikad nije viknuo na mene, ili da smo se potukli, taman posla - svedoči o ranim uspomenama sestra Mirjana.

Seća se kako je imala šest, a Zoran osam godina, kada im je otac otišao u zarobljeništvo. Deda Lang došao je iz Nemačke u drugoj polovini 19. veka, s grupom inženjera i arhitekata da projektuje prugu. Zaljubio se i oženio lepom Srpkinjom Simkom a pošto su se deca (Zoranov otac i stric) iz škole često vraćali plačući, jer su ih zvali Švabe, deda je od Riharda Langa postao Radmilo Lang, a njegovi sinovi Radmilovići...

Glumčev otac Momčilo već je sa šesnaest mobilisan, prešao Albaniju, i kao mnogi naši mladići tog vremena otišao u Francusku, na školovanje. U Bordou je završio gimnaziju i pravni fakultet, a možda se ne bi ni vratio u otadžbinu da nije čuo da mu je otac na samrti. Odslužio je i vojsku i, taman kad je hteo da se vrati u Francusku, sreo je na zaječarskom korzou Beograđanku Ljubicu. Oženio se i postao sudija Okružnog suda, ali idila nije dugo trajala: Momčilo je mobilisan i poslat u zarobljeništvo. Iako je kao Nemac mogao da se vrati, otac je odbio rečima: "Ja sam oficir Kraljevine Jugoslavije i ostajem sa svojim drugovima"...

Za to vreme, deca su s majkom išla u bežaniju, pa su se jedno vreme krili i u manastiru Suvodol i odatle poneli najlepše uspomene iz, inače, teških ratnih dana. Već kad je stasao za gimnaziju, budućeg "izvođača glumačkih radova" počela je da privlači scena. Pohađao je sekciju koju je vodio Milan Srdoč, kasnije takođe poznati glumac. Po očevoj želji upisao je prava (i završio dve godine), potom arhitekturu, pa engleski jezik... Ali, gluma je uvek čekala "iza okuke" i pravo ga odvela na pozoricu "Lole", onda na Akademiju. Kada je primljen, ocu šalje kratak i nedvosmislen telegram: "Moj život je na daskama". A otac, ne samo da se pomirio sa sinovljevim izborom, već kad je ovaj igrao Malvolija - častio je celu kafanu.

Za sestričinu Selenu, uz baku Ljubicu, ujak je bio najznačajnija ličnost detinjstva.

- Kad sam imala osam godina, ujka Zoran se oženio i vodio me na "svadbeno putovanje" na festival u Pulu, posle u Cavtat. U Cavtatu me je naučio da plivam, uveče mi je čitao Vini Pua, a po podne - čas matematike... Kad sam bila veća, znao je sve moje dileme i probleme. U gimnaziji mi je pravdao izostanke, bio malo strog (knjigu u šake!), a za svaki "problem" koji je meni izgledao nepremostiv, s njegove dve reči dobijao je svoju realnu važnost: "Jaka stvar! Mo`š misliti?!" Zahvaljujući njemu ničeg se nisam plašila i ništa mi nije izgledalo strašno.

Jer, ujka Zoran je za nju uvek nalazio prave reči: "Vrlo važno, strašno je samo kad neko umre".

Trideset pet godina kasnije, u danima koje živimo, više nego ikad svesni smo da je, zaista, strašno samo kad neko umre... A pogotovo tako mlad, kad mu vreme nije: Zoran tek što je napunio pedeset drugu. I danas za njega nema zamene ni u jednom "Radovanu Trećem" ili

"Kralju Ibiju", kao i mnogim antologijskim ulogama koje je zauvek uzeo "pod svoje".

ŠAMAR KAO PODSTREK

NEUMORAN u radoznalosti, neuništiv, svaki šamar mi je podstrek; mrzovoljan, jer sam okružen prosečnošću; netolerantan, jer su tolerantni učmali i gnjili i pomirljivi; nedruželjubiv, jer retko ko ima šta da mi kaže; smetaju mi i pohvale i pokude i najviše volim kad mi ljudi govore iza leđa; sarkastičan, jer drugo ne zaslužujete; glup, jer moram da budem na nivou; sebičan, jer je najlakše biti dobrotvor kad ne znaš šta ćeš sa sobom - zapisao je Radmilović 1976. godine o sebi u tekstu nesuđene novinarke Edite Čerge, kasnije supruge Aljoše Vučkovića.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije