DRANGULIJE OD MISLI: Ipak su sve te krhotine i ostaci prošlosti na neki način povezani s nematerijalnim stvarima

Ljudmila Ulicka

01. 12. 2020. u 19:47

ДРАНГУЛИЈЕ ОД МИСЛИ: Ипак су све те крхотине и остаци прошлости на неки начин повезани с нематеријалним стварима

Ljudmila Ulicka

Najčvršća vezanost za stvari - za njihovu biografiju, geografiju, rođenje i smrt - dovela je do toga da sam u kutiju za cipele slagala ono od čega mi je bilo teško da se rastanem: puknutu porcelansku zdelicu moga pradede u kojoj je držao nekakve točkiće i opruge od satova, razbijeni kineski pribor za čaj koji je moj prvi muž slučajno zbacio ramenom zajedno s policom, bakine glas rukavice (balske!) takve veličine da su pukle kad je jedna debeljuškasta dvanaestogodišnja devojčica pokušala da ih proba, prabakina napola raspletena korpica za koju se ne zna čemu je služila, ponosna značka gimnazije iz Kaluge gospođe Salove i komadić voštanog platna iz rodne kuće na kom je napisano ime moga brata od strica koji se rodio deset godina posle mene.

Sve sam to nameravala da popravim, restauriram, zalepim, zakrpim ili, jednostavno, stavim na mesto. I trideset godina sam to vukla iz stana u stan, sve dok za vreme jedne od poslednjih selidbi, obuzeta željom za oslobođenjem i očišćenjem od svakojakih starudija, nisam sve te bezvredne dragocenosti bacila na đubre. U trenutku mi se učinilo da sam se oslobodila svoje prošlosti i da me ona više ne steže za gušu. Ništa se od toga nije dogodilo: sve te bačene sitnice zapamtila sam - od prve do poslednje.

Ipak su sve te krhotine i ostaci prošlosti na neki način povezani s nematerijalnim stvarima. U simboličnom smislu predstavljali su divne principe i pozitivne stavove, preuzete ideje i oštroumne koncepcije koje sam celog života sakupljala u čvrstu građevinu i ponekad se činilo da ona čvrsto stoji na sigurnoj osnovi i da je dugogodišnjim naporima izgrađen čitav jedan pogled na svet. Taj kostur pokazao se težak i neudoban kao oklop srednjovekovnog viteza... Vremenom me je to veoma uznemiravalo ali, zahvaljujući Bogu, svakodnevne životne brige stalno su odvlačile od dosadnih traženja višeg smisla. Ne mogu reći da bi rezultat bio koliko-toliko značajan. Veoma mi je bliska pomisao da pobacam sve laboratorijske beležnice neuspelih ili nedovoljno uspelih eksperimenata. Nažalost, kutija za cipele pre je model, a možda i metafora koja govori o univerzalnom procesu sakupljanja bogatstva i kasnijeg oslobođanja od njega.

Pokazalo se da se ništa ne može baciti. Snažna svest neće da se rastaje od drangulija od stakla, metala, iskustva i misli, znanja i dosetki. Šta je tu važno i značajno, a šta je sporedni proizvod životne aktivnosti - to ne znam. Tim pre što se ponekad "Gomila đubreta" pokaže dragocenijom od "Zrna bisera".

Moj pokojni pradeda, nekakav časovničar i čitavog života čitalac jedine knjige, cenio je materijalni svet ne manje od duhovnog: nikada nije bacao ni kartončić, ni komadić gvožđa, sa ulice je donosio čas krivi ekser, čas zarđalu šarku. Sve je raspoređivao po kutijicama, popisivao: debeli ekseri, šarka za vrata, kalem za konce. A na jednoj kutijici već posle njegove smrti razabrali su natpis: "Uzica koja ničemu ne služi"... Ali zašto je čuvao? Tako se javlja želja za oslobađanjem svega suvišnog, neobaveznog...

"Evo gubim ruke, noge, glavu, godinu, mesec i dan rođenja, i datum smrti, nacionalnost i obrazovanje, evo gubim ime i prezime, i biće dobro." To sam sama napisala na poslednjoj stranici zbirke "Ljudi našeg cara".

(Iz knjige autobiografskih priča i eseja "Sveto smeće", izdavač "Arhipelag", prevod Neda Nikolić Bobić)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)