POGLED ISKOSA: Bestseler likovnog izdavaštva - Momo Kapor: "Uspomene jednog crtača"

Dejan Đorić

24. 11. 2020. u 19:21

ПОГЛЕД ИСКОСА: Бестселер ликовног издаваштва - Момо Капор: Успомене једног цртача

Foto promo

ČUVENI crtač Dragan Lubarda je na vreme ostario i četrdeset godina izgledao kao starac, najviše nalik Leonardu da Vinčiju sa autoportreta u starosti.

Momo Kapor (Sarajevo, 1937 - Beograd, 2010) ostao je večiti dečak naše likovne i književne scene, mlad duhom i likom, zainteresovan kao crtač i slikar za neke devojčice osetljivog duhovnog sastava. Pripadao je generaciji grupe Medijala, koju pominje u romanu "Beleške jedne Ane", a posebno u obimnom izdanju kome je ovde posvećena pažnja. Te genijalne umetnike sa iskustvom beznađa posle Drugog svetskog rata više su zanimali podrumi i tavani, tajne i čuda, onostrana lepota i čudovišno nego moderna umetnost i službena dešavanja.

Knjiga Mome Kapora "Uspomene jednog crtača" (tri izdanja), uz "Život slika" Stanislava Staše Živkovića, jedini je bestseler srpskog likovnog izdavaštva. Postoji u toj publicistici slično memoarsko-esejističko štivo, slikar i crtač Milivoje Mića Stojiljković ima i knjigu o savremenom srpskom crtežu, međutim, niko nije nadmašio Momu Kapora u šarmantnom, zavodljivom literarnom kretanju. Izvršio je tematsku, tačnije poetsku sintezu njegovog vremena visokog modernizma, tkivo njegove knjige je hibridno, poližanrovsko, između sećanja, omaža, istorije, esejistike, kritike i autobiografije o drugima. Slično je njegovom crtežu, za koji nismo sigurni da li je kroki ili studija, nastaje li u magnovenju zanosa kao brzi zapis ili je rezultat pomnog posmatranja i vizuelnog pamćenja. Mnoga, možda i većinska, svoja saznanja o umetnosti Kapor je pretočio u ovu knjigu. Može se reći da je pisao onako kako je crtao i crtao kao da priča. Ima tu i grešaka (Leonid Šejka nije bio semitskog porekla), ali pravili su ih i drugi, koji su se za razliku od njega predstavljali kao nepobitni stručnjaci. Kod ovog crtača, slikara i književnika to možda i nisu pogreške niti zablude već strasna uverenja, a strast sve više nestaje iz današnje umetnosti, u naslućivanju digitalne apokalipse i distopijskog sveta protiv koga se on tako duhovito borio. Razobličio je i neka pogrešna uverenja. Srpsko slikarstvo iz 1950-1960. nastalo je na osnovu iskustva sa malim crno-belim reprodukcijama. Putovanja, veliki muzeji, kapitalne izložbe, luksuzne monografije i časopisi bili su nedostupni.

Kada je pisac ove knjige u velikim svetskim muzejima video dela kojima se na taj način divio u mladosti, shvatio je da su sasvim drugačija nego što je zamišljala njegova generacija, ugledanje na njih bilo je zabluda, ali plodna. Nedostatak podataka nadgradili su mašta i uobrazilja. Kao što je toj generaciji umetnika crtač Dragan Lubarda dao pravo na grešku, kao što su veliki crtači Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, Leonid Šejka i Miro Glavurtić stvarali na osnovu deformacije, mimo akademskog tipa izražavanja, ali krajnje originalno, tako se iz zabluda rađala velika umetnost, jer "duh diše gde hoće". 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)