ŽIVOT DOSTOJAN UMETNICE I JUNAKA: "Knjiga o Nadeždi", u izdanju SKZ, otkriva različita viđenja života i dela najveće srpske slikarke 20. veka

Miljana Kralj

08. 11. 2020. u 09:11

NAJVEĆA srpska slikarka 20. veka dobila je svoje mesto u čuvenom "plavom kolu" Srpske književne zadruge, u kome se, 115 godine posle njene smrti, pod brojem 749, pojavila "Knjiga o Nadeždi".

ЖИВОТ ДОСТОЈАН УМЕТНИЦЕ И ЈУНАКА: Књига о Надежди, у издању СКЗ, открива различита виђења живота и дела највеће српске сликарке 20. века

Autoportret i slika "Stablo"

Tekstove koji su se o njoj pisali za života, ali i one objavljivane do današnjih dana, iz pera najvećih stručnjaka i poznavaoca, odabrali su Dragan Lakićević i dr Milo Lompar.

"Dispozicije za umetnicu" kod Nadežde Petrović, 1911. primećuje još Dimitrije Mitrinović, koji je opisuje i kao "suviše hrabru i suviše grlatu", dok Milorad Pavlović Krpa piše:

- Krupna i snažna, jedra, zdrava i kao zrela jabuka rumena u licu, k tome prirodno i neizveštačeno lepa, ona je budila simpatije gde se pojavila i u najtežim prilikama ispoljavala plemenitu i dobroćudnu umetničku dušu, što je karakteristika svakog pravog umetnika.

Tekstovi u ovoj zbirci bave se kako njenom ličnošću i značajem u modernizaciji srpskog slikarstva, tako i patriotskim zalaganjima i tragičnim krajem, već na samom početku Prvog svetskog rata. Tako Delfa Iv. Ivanić zaključuje da ova velika Srpkinja i Jugoslovenka nije dočekala da vidi dovršeno delo oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskog:

- I mrtva svojom krvlju nahranila je srpsku zemlju koja ju je konsumirala, kao što joj je za života davala sve najbolje i najplemenitije otkucaje svoga srca i svetlosno treperenje svoje duše...

Za jednog od najbližih njenih prijatelja, slikara Branka Popovića, koji je posle rata učinio mnogo da uspomena na Nadeždu ne potamni, ona je bila bogomdana slikarka. Sama je sebi pravila boje, a kada bi uzela kičice u ruke, radila je dionizijski vedro i nadahnuto:

- To sam video i duboko osetio u valjevskoj bolnici, 1915, u prolazu sa fronta za beogradsku vojnu bolnicu, i sam bolesnik od pegavog tifusa. Uz litar najbolje kameničke šljivovice, koju sam joj po želji bio doneo, pretresli smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka Nadežde Petrović i njenih divnih platana.

Ko nije malao Notrdam!

NOTRDAM... ko nije malao Notrdam!... Ko je voleo da luta pariskim obalama seća se da je vazda nalazio mlade i stare slikare i slikarke slikajući Notrdam sa koje se god strane mogli videti ma i vrhovi tornjeva. A tek pesnici... Ko ga nije opevao... I eto što Notrdam Nadežde Petrović gledam sa većim uživanjem, nije samo stoga što na njemu nalazim meni dragu atmosferu pariskih kejova, već naročito stoga što je slikarski dobra stvar - zapisao je Moša Pijade, u tekstu o Jugoslovenskoj izložbi 1912. godine. 

Za velikana naše karikature Pjera Križanića, bila je zadivljujuća pionirska hrabrost kojom je, u vreme kada je kod nas još vladao hladni, beživotni akademizam, pokušavala da se izrazi u duhu nastojanja modernog umetničkog stava. Po "toj novosti pojave i umetničke koncepcije" Đorđe Popović poredio je sa Sutinom.

Ova knjiga je tu i da nas podseti kako u našoj sredini, ono što je Nadežda donosila iz sveta (sa školovanja u Nemačkoj, ali i boravka u Francuskoj) nije uvek primano raširenih ruku, pa u svom tekstu Momčilo Stevanović konstatuje da su "njene novine i rudimentarna snaga morali uneti nemir". Sa "muškaračkom grubošću u izrazu i rukopisom bez kaligrafije", kako svedoči Stefanović, ljubitelje, publiku, kritiku, pa i slikare, po povratku u zemlju, podela je u dva tabora, "otprilike podjednako nezadovoljna i zbunjena smelošću koja je naličila na obest".

- Obdarenošću i revolucionarnošću jedino je Nadežda Petrović monumentalna figura srpske umetnosti s početka 20. veka; jedino ona sažima i prevazilazi njena prva kretanja i izražava reprezentativnu, istorijsku suštinu epohe do Prvog svetskog rata - tvrdio je Miodrag B. Protić.

Da je više puta radila motive sa Kosova i Metohije, ukazuje prilog Olivere Janković:

- Gračanicu je slikala četiri puta (koliko je poznato), dva puta samu crkvu i dva puta crkvu sa predelom koji je okružuje, Prizren pet puta, uvek viđen sa drugog mesta i na sasvim različite načine, a Vezirov most dva puta pod različitim osvetljenjem. Vrednost tih slika često je, međutim, bila pre dokumentaciona nego artistička, jer slikano je u žurbi, između bitaka i obaveza bolničarke, sa materijalom koji je bio pri ruci.

Iako je slikarsko delo Nadežde Petrović veliko, smatra Lidija Merenik, nju su tek ratničko, a ne umetničko, izjednjačavanje sa muškarcima i njena prerana smrt na frontu, a ne za štafelajem, učinili heroinom. Ona podseća i na jednu uspomenu Branka Popovića:

"Nadežda je jedne večeri dobila ratno odlikovanje koje je vojvoda skinuo sa svojih grudi da njoj prikači. Priznanje odato Nadeždi Petrović, priznanje koje je izjednačilo sa muškarcima, najbolje je priznanje koje je ova hrabra žena mogla da dobije."

Gorući put u Resnik

 

RASKOŠNOM serijom "Resnik", od kojih je slika koja se nalazi u Narodnom muzeju Nadeždino remek-delo, bavila se Katarina Ambrozić:

- Goruća crvena traka puta, sa pegama žutog svetla i ljubičastih senki, sa toplim zelenim krošnjama nad mrkim plotom i modrim obroncima brda u daljini, eto omiljene kompozicije i cele Nadeždine palete.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)