JOŠ NE SHVATAMO SVE STRAHOTE RATOVA: Reditelj Boris Liješević, o predstavi "Čitač" na sceni Beogradskog dramskog

Vukica Strugar

20. 10. 2020. u 13:05

SUSRET i sukob posleratne generacije sa Holokaustom i koncentracionim logorima, etička pitanja "o ispravnosti" suđenja nacistima u posleratnoj Nemačkoj - tema je romana "Čitač" Bernarda Šlinka, po kome je snimljen i istoimeni film u režiji Stivena Daldrija (2008), a koji je Kejt Vinslet doneo Oskar za najbolju glavnu žensku ulogu.

ЈОШ НЕ СХВАТАМО СВЕ СТРАХОТЕ РАТОВА: Редитељ Борис Лијешевић, о представи Читач на сцени Београдског драмског

Foto BDP

Istu priču (u dramatizaciji Fedora Šilija) reditelj Boris Liješević postavlja pred publiku Beogradskog dramskog, 24. oktobra, baveći se kao i u drugim predstavama kolektivnim i ličnim preispitivanjem i "propitivanjem" solidarnosti, saosećanja, krivice i odgovornosti...

Šlinkov roman govori o Drugom svetskom ratu. Vi ga "vezujete" za ratove na ovim prostorima iz devedesetih?

- Ovo je važan roman koji, između ostalog govori, i o pokušaju nove generacije da se nosi sa nasleđem ratova i zločina. Da zauzme pravi stav prema ratnoj prošlosti, zločinima... A koji je pravi stav? Čini se da je lako. Ali to je kamen spoticanja. Znamo to i mi. Prebrojavamo mrtve, na kojoj strani ih je više i ko je krivlji. Ali ne mogu da kažem da ovaj rad vezujem za ratove devedesetih. Rad vezujem za sebe i svoje iskustvo, odrastanje sa slikama ratova, strahovima koje predstavama pokušavam da razumem, sagledam iz nekog ugla, preradim, prevaziđem. Osim toga, mnoga pitanja iz Drugog svetskog rata još uvek nemaju odgovore. Granice normalnog i prihvatljivog tada su ozbiljno prekoračene. I svet se, siguran sam, još nije oporavio od toga, još nije izmetabolisao i pohranio teme poput Holokausta, logora smrti, istrebljenja celog jednog naroda, atomske bombe. Još uvek ne možemo da shvatimo te strahote... Istorija se menja, revidira. Snaga simbola nije u njemu samom nego u istoriji koja iza simbola stoji. A znakovi su ponovo postali simboli, ponovo dobijaju snagu.

REDITELJ Boris Liješević, Foto P. Milošević

Koliko su i u "mirnodopskom" periodu ljudi skloni da očekuju oproštaj za manje ili veće grehe bližnjih, relativizuju krivicu, pronalaze opravdanja?

- Između "očekivati" oproštaj i "zatražiti" ga velika je razlika. Već decenijama se uveravam u to koliko je teško zatražiti oproštaj. Inače bi se živelo lakše, putovali bi po regionu bez straha da će nas odati registarske table i da će šoferšajbne trpeti nečije ratne traume. Ne bi se naše pokajanje uslovljavalo njihovim. Čekamo da drugi kleknu na kolena pa da se zapitamo nemamo li i mi neki trn u oku. Empatija će se probuditi tek kad neki "oni" priznaju da su oni krivi za naše zločine. Ne bi bilo ovoga da nije bilo onoga. Koliko god da je politika u to upletena, ljudi su ginuli, ubijani, porodice su gubile svoje sinove i ćerke.

"Čitač" govori o generaciji koja nije bila svedok zla, ali o njemu saznaje iz interpretacije starijih. Da li je njihov stav uslovljen i činjenicom da istoriju pišu pobednici, a da su oni, po pravilu, amnestirani za sopstvene zločine?

- Očevi jeli grožđe, a sinovima trnu zubi. Paradoks je da krivicu oseća i izvinjava se ona generacija koja nije učestvovala. Oni su čisti, neopterećeni istorijom i traumama i lakše uviđaju nenormalnosti. Ali valjda kroz sledeću generaciju dolazi smiraj. Mlađu generaciju ne nose ratne strasti, već želja da žive u normalnom svetu koji nije njihovom krivicom otrovan. I želja da vršnjake i susede ne posmatra kroz prizmu zločina. Oni žele da pruže ruke jedni drugima i da ne ponavljaju traume svojih očeva.

"Čitač", Foto BDP

Da li je danas, više nego ikad, na delu "istina je ono što se dogovorimo"?

- Šta bi sad trebalo, da lamentiramo kako živimo u svetu laži? Svako ima pravo na izbor da li će živeti u svetu dogovorenih istina ili pak onih istina koje ne zavise od nečijeg dogovora. Stalno se predstavlja da je jadni mali čovek izgubljen u svetu dubokih država i da je izmanipulisan, iskorišćen, izrabljen, odbačen... To nije istina. Čovek nije mali i nije žrtva moderne civilizacije, niti globalne politike. Čovek je slobodan. I baš me briga za dogovorene laži koje bivaju proglašene istinama. Ne moram to da slušam i gledam. Niti da učestvujem u tome. Istina je istina. Hristos kaže: "Ja sam put, istina i život." Ne pominje slučajno istinu. Živi kako hoćeš, mnogo je izbora.

Postavljate u predstavi, između ostalog, pitanje da li je moguće i razumeti i osuditi. Kakav je vaš odgovor?

- Mi smo skloni da olako zauzimamo stavove, da lomimo preko kolena, a ta tema se ne može ni razumeti, niti razrešiti lako. Glavni junak Mihael Berg pripada generaciji mladih progresivnih Nemaca spremnih da sude, kažnjavaju i stigmatizuju nacističku prošlost. Međutim, na optuženičkoj klupi nalazi Hanu, ženu sa kojom je kao tinejdžer bio u velikoj ljubavi, a zapravo ratnog zločinca iz zloglasnog Aušvica. Kako da je posmatra? Kao ženu koju je strasno voleo ili kao zločinca? Ako pokušava da je razume, onda izbegava društvenu odgovornost, a ako je osuđuje, izneverava ljudsko biće koje je u njoj prepoznao.

Tolstojev "Rat i mir"

 A SLEDEĆI veliki poduhat je "Rat i mir" u Narodnom pozorištu. Rat je, dakle, tema i naredne predstave. Možemo li, uopšte, intermeco između ratova nazvati mirom?

- Sledeći projekat... ko zna. Tako je teško bilo šta planirati. Dovedeni smo u situaciju da nam je profesija potpuno obesmišljena. Najlakše je zatvoriti pozorišta i bioskope. Ko zna kad ćemo ponovo normalno raditi i da li će naši planovi preživeti korona-krizu. Nadam se da će doći do tog sledećeg projekta. Ali, počinje da me umara sve ovo.

Taman smo počeli da igramo predstave i ponovo se pominju nove obustave rada. Toliko se radujem svakom susretu sa publikom, makar i u ovako redukovanom gledalištu i sa maskama. Svaka predstava postaje mali praznik, svaka proba radost. Neće valjda ponovo da nam ukinu te susrete koji život znače. Svi smo se uželeli rada, proba i predstava.

Ako, ili kada, dođe do rada na predstavi "Rat i mir", pričaću vam dugačko i široko.

Bernard Šlink, pisac romana "Čitač" kaže da je ta dilema zapravo sudbina nemačkog naroda. Prepoznajem u tome i našu situaciju. Kako se postaviti pred zločinima svog naroda ako poznaješ celi kontekst? Ako samo osuđuješ onda ne razumeš, ako samo razumeš onda zatvaraš oči pred zločinima. Da li je moguće i razumeti i osuditi?

U čemu pronalazite svoj lični, unutrašnji mir?

- Nemam unutrašnji mir i ne živim u miru sa samim sobom. Voleo bih da je to tako i da znam da odgovorim, ali ne znam ništa suvislo da kažem o tome. Samo živim, iz dana u dan, i život ide. Mnogo me toga nervira, borim se sa nezadovoljstvima, ambicijama, zabludama, mržnjom, sujetom, neprijateljstvima, ljubomorom, uvredama, ružnim mislima, u mašti se svađam sa mnogim ljudima, nadmećem, strahujem za sutra, za danas, ponekad i za juče. Nasmejan sam i vedar, i možda nekom delujem kao da imam mir. A možda je sve to mir.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)