BIO JE MAESTRO ZALjUBLjEN U FILM: Prijatelji i kolege o Goranu Paskaljeviću, velikanu koji je obeležio kinematografiju

Radmila Radosavljević

26. 09. 2020. u 23:03

БИО ЈЕ МАЕСТРО ЗАЉУБЉЕН У ФИЛМ: Пријатељи и колеге о Горану Паскаљевићу, великану који је обележио кинематографију

Arhiva Novosti

HUMANOST je osnova stvaranja svakog umetničkog dela, pa i filma, i uvek sam se trudio da izaberem temu koja mi se činila važnom u određenom trenutku.

Snimio sam 18 igranih filmova, koji su naizgled različiti, ali u svakom od njih najvažnija mi je bila sudbina običnih ljudi. Šta ih muči, i šta ih čini srećnim, koliko ih socijalne i političke prilike u kojima žive određuju, kao pozitivne ili negativne junake. I uvek sam težio jednostavnosti filmskog izraza sa fokusom na glumačku igru, bez upotrebe specijalnih efekata, kojima se pojedini reditelji služe kako bi prikrili prazninu i bacili prašinu u oči gledalaca.

Ovako je u jednom od svojih poslednjih intervjua za "Novosti" govorio Goran Paskaljević, naš legendarni reditelj i scenarista, jedan od najzaslužnijih za afirmaciju jugoslovenskog i srpskog filma u Evropi i svetu. Preminuo je u petak uveče, u bolnici u Parizu, od posledica iznenadnih zdravstvenih komplikacija.

Kako "Novosti" saznaju, po sopstvenoj želji, Paskaljević neće biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, nego pored svoje majke Olivere. A među nebeske velikane, kao strastveni zaljubljenik u "pokretne slike", otišao je na svoj način, filmski - vest o njegovoj smrti stigla je nepunih pola sata nakon što je na otvaranju Internacionalnog festivala filmske režije u Leskovcu (LIFFE) saopšteno da je ovogodišnji dobitnik nagrade "Živojin Žika Pavlović" za životno delo.

Odlazak Paskaljevića, izuzetnog filmskog autora, rastužila je sve koji su ga poznavali na ovom prostoru, kao i umetnike sa kojima je sarađivao u inostranstvu. Posebno kolege i prijatelje sa kojima je činio "zlatnu petorku" nekadašnjih studenata režije na čuvenoj akademiji u Pragu, koja je proslavila ovdašnju kinematografiju u svetu - Gorana Markovića, Rajka Grlića, Lordana Zafranovića i Srđana Karanovića.

Kako za "Novosti" ističe Rajko Grlić, koji gotovo tri decenije živi i radi u Americi, ono najupečatljivije po čemu će pamtiti Paskaljevića je veselje sa kojim je došao u Prag.

- Goran će mi zauvek ostati u sećanju po nevinosti i zaljubljenosti u film. Po svakodnevnom druženju tokom tih prvih koraka prema nečemu što bismo jednoga dana mogli raditi. Naravno, i po filmovima. Naročito po "Buretu baruta", meni njegovom najdražem filmu - kaže Grlić.

Vreme druženja, snimanja prvih filmova i možda najlepše mladosti, koje su zajedno živeli u Pragu, danas doživljava sa puno emocija:

- To su bile godine veselja, znatiželje, otkrivanja i mladalačke drskosti. Prag nam je dao neku sigurnost, i mi se nismo toga stideli. Hteli smo da pričamo svoje filmske priče, i na kraju smo ih i pričali. I to svako svoju, koliko god su nas neki kritičari gurali u "zajednički tor".

Arhiva Novosti

Posle njihove praške ekipe, koja je nastavila sjajan put naših velikih autora "crnog talasa", kinematografije ovog prostora, nažalost, generacijski gledano, nisu dobile tako darovite i beskompromisne autore, iako je pojedinačno i sporadično bilo i velikih uspeha. Ono što bi "zlatnoj petorci" možda mogao da bude neki "zajednički imenitelj", Grlić izdvaja to što su bili prijatelji:

- Družili smo se, sarađivali, bili okrutni jedan prema drugome što se tiče filmova, ali istovremeno smo ostajali prijatelji. Na festivalima na kojima smo imali filmove zajedno smo sedeli, slavili nečiji uspeh i nismo bili nimalo nežni prema onome ko je izgubio tu trku. To druženje, ta međusobna tolerancija, bilo je nešto novo u tadašnjem jugoslovenskom filmu, a izgleda i u ovim današnjim kinematografijama.

Arhiva Novosti

Odlazak Paskaljevića beskrajno je rastužio i našeg legendarnog scenografa Miljena Kreku Kljakovića, koji je proveo decenije sa njim u divnom i bliskom druženju, i koji sa velikom tugom govori, za "Novoti", o njemu:

- Zatečen sam smrću mog dobrog prijatelja, vrsnog i proslavljenog reditelja. Mi koji smo ga dobro poznavali ne možemo i nećemo da verujemo da nas je napustio naš Goran, jedan od najboljih, najznačajnijih i najposebnijih filmskih stvaralaca sa ovih prostora. Bili smo vrlo bliski, družili smo se porodično, kao familija, kao ljudi koji su izabrali s kim će biti u "krvnom srodstvu". Izgubio sam divnog, plemenitog prijatelja, velikog gospodina, koji je i svojim duhom, šarmom i duhovitošću ostavio dubok trag u ovom našem gradu.

Kljaković dodaje da će mu mnogo nedostajati njihovi dugi razgovori o skrivenim tajnama filma, priče o napuštenim kućnim ljubimcima o kojima su se zajedno brinuli:

- Uspomenu na mog sjajnog prijatelja sačuvaću zauvek, a filmovi koje je stvarao pričaće priču o jednom izuzetnom talentu, nesebičnom i plemenitom čoveku, i o njegovoj vrlo uspešnoj karijeri. Neka ti je večna slava, moj dobri Gogo.

Arhiva Novosti

U ekskluzivnoj izjavi za "Novosti" o Paskaljeviću govori i zvezda italijanskog filma, glumica Donatela Finokjaro, koja je sarađivala sa najslavnijim rediteljima današnjice - Markom Belokijem, Đuzepeom Tornatoreom, Vudijem Alenom, Markom Džeksonom..., a igrala je glavnu ulogu u Paskaljevićevom poslednjem filmu "Uprkos magli", koji je snimio u Italiji:

- Za mene je poznanstvo sa Goranom Paskaljevićem važno. To je bio umetnički susret, i pre svega ljudski. Svideo mi se njegov način snimanja i rada sa glumcima - on je reditelj koji na sjajan način, sa malo reči, opisuje emocije tvog lika i scene. Mnogo sam naučila iz njegovog načina rada, i sada sam sa velikom tugom primila vest o njegovom odlasku. Paskaljević je veliki maestro!

DARKO BAJIĆ, REŽISER: ISPRATILI GA DUGIM APLAUZOM

KADA je Darko Bajić, umetnički direktor Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije (LIFFE), posle projekcije njegovog filma "Ime naroda", publici saopštio da je preminuo Goran Paskaljević, ovogodišnji dobitnik najvišeg priznanja leskovačkog festival, umesto minuta ćutanja, začuo se gromoglasan aplauz.

- Bilo je to kao na filmu. Umesto minuta ćutanja dobio je aplauz koji je dugo trajao i govorio koliko gledaoci žele da mu zahvale za sve one filmove koje je napravio. To je velika tragedija za evropsku, svetsku i srpsku kulturu i lični gubitak za sve nas koji smo Gorana poznavali i poštovali - kazao je Bajić.

On je rekao da se u petak ujutru čuo sa Goranovom suprugom i da je tada saznao da je poznati reditelj imao operaciju i da se oporavlja, a da je pre toga sve vreme bio u kontaktu sa Paskaljevićem koji mu je bio lični prijatelj.

Vest o smrti poznatog reditelja stigla je samo pola sata nakon što je i zvanično saopšteno da je dobio nagradu za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu koja nosi ime proslavljenog reditelja Živojina Žike Pavlovića.

SLAVKO ŠTIMAC, GLUMAC: UVEK HRABAR I RADOZNAO

ZATEČEN sam ovom tužnom vešću, jer me za Gorana vezuju divna saradnja i prijateljstvo koje se održalo još od filma "Varljivo leto 68", pa sve do danas. Bio je divan reditelj, jedan od naših najnagrađivanijih i najpoštovanijih u svetu, ostvario je blistavu karijeru, i gajio je iskrenu i veliku ljubav prema filmu. Nikada ga nije napuštala radoznalost, a ni hrabrost da govori o onome što on smatra važnim, a ja ću ga najviše pamtiti po privatnim emocijama. Po tome što je bio izuzetno drag, duhovit, srdačan i topao čovek.

MILOŠ ŠOBAJIĆ, SLIKAR: ČOVEK BI TREBALO VEČNO DA ŽIVI

POZNAVAO sam ga. Sretali smo se u životu. Dolazio je kod mene. Razgovarali smo, privatno je bio šarmantan čovek. Bio je svetski uspešan režiser. Snimao je izvanredne filmove. Njegov sin Vladimir je jedno vreme bio profesor režije na Fakultetu za umetnost i dizajn gde sam dekan. Pogodilo me je. Vest o smrti me uvek šokira. Čovek bi trebalo večno da živi. Očigledno je smrt mera prema kojoj se odnosimo tako što znamo da do tog sudnjeg dana moramo da uradimo nešto ne bismo li preživeli. To nas tera da radimo i stvaramo.

IRENA BILIĆ, DIREKTOR PARISKOG FESTIVALA: VEZUJU ME LIČNE USPOMENE

- BIO je gost na mom prvom festivalu u Parizu "Evropa oko Evrope" 2008. godine. Prikazali smo njegov prvi kratkometražni film "Legenda o lapotu". Izuzetno ostvarenje. Godinu dana kasnije, posle smrti mog supruga slikara Nenada Žilića, putovao je zajedno sa mnom na festival u Normandiju i svoj tadašnji premijerno prikazani film "Medeni mesec" posvetio je njemu. Toplo i dirljivo je govorio o njegovom slikarstvu. Veoma sam mu zahvalna na tome. Za njega me, tako, vezuju i lične uspomene.

CILE MARINKOVIĆ, SLIKAR: PILI SMO KAFU NA TROKADERU

DUGO smo se poznavali. Još od studentskih dana. Sećam se da sam bio u odabranom krugu u malom studiju u Košutnjaku na pretpremijeri njegovog prvog igranog filma "Čuvar plaže u zimskom periodu". Voleo sam njegove filmove, a on moje slikarstvo. Čak je i montirao materijale za kratkometražni film o mom stvaralaštvu. Imao je mek glas, spontanost i lakoću u komunikaciji. U Beogradu smo često sedeli u kafani "Grmeč". A u Parizu smo pili kafu na Trokaderu. Još ne mogu da se osvestim da više nećemo imati tu priliku. (G. Č.)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)