SVETLANA CECA BOJKOVIĆ ZA "NOVOSTI": Život je dar koji treba poštovati, a gluma put ka istini

Maja Ješić

20. 09. 2020. u 05:00

ĆERKA pukovnika Cvetka i domaćice Vere, rođena Zemunka, odrasla u NJegoševoj ulici u samom srcu srpske prestonice, postala je velika glumica, poput nacionalnih heroina koje je oživljavala sa strašću, pred našim očima.

СВЕТЛАНА ЦЕЦА БОЈКОВИЋ ЗА НОВОСТИ: Живот је дар који треба поштовати,  а глума пут ка истини

Foto V. Danilov

Svetlana Ceca Bojković kroz Milunku Savić, Nadeždu Petrović, Žanku Stokić naukovala nas je uvek iznova sopstvenoj istoriji, temeljnim vrednostima, časti, i "sipala" nam istinu u lice o nama samima, sa pozorišnih scena i televizijskih ekrana, pošto je poznato da smo u tom segmentu često ponavljači.

Igrala je u mnogim domaćim serijama u kojima je bila glavna, ili "skupi začin", bez kojeg magija i lepota ne postoje. NJena Emilija iz serije "Bolji život" postala je deo života srpskih porodica, kao da je stvarna, kao da je deo nas. Poslednjih godina igrala je u svim značajnim serijama koje su se snimale na ovim prostorima: "Junaci našeg doba", "Šifra Despot", "Mamini sinovi", Santa Maria Della Salute, "Sinđelići", "Lud, zbunjen, normalan", "Ulica lipa", "Gorki plodovi", "Pozorište u kući", "Zona Zamfirova", "Bolji život", "Bela lađa", "Porodično blago", "Mješoviti brak"...

Živela je u Finskoj sa suprugom, srpskim diplomatom, ali i dolazila na svaka tri meseca u svoj voljeni Beograd, i igrala u serijama koje su se tada snimale. Po povratku iz Finske (gde je otišla između ostalog i da "sebi dokaže da nije zavisna od glume") u svoj grad, odmah je zaigrala u Narodnom pozorištu u Šekspirovom "Ričardu Trećem". Tvrdi da su "umetnici samuraji u službi kulture jednog naroda". Ona to svakako jeste.

Foto V. Danilov

U intervjuu, za "Novosti", povodom nagrade za životno delo desetog jubilarnog Festivala domaćih tv serija (FEDIS), našu glumačku divu Svetlanu Bojković pitamo kakve emocije u njoj budi ovo priznanje, iako joj nije prva nagrada ovog tipa, uz konstataciju da je obeležila čitavu jednu epohu TV stvaralaštva, stvorila i oživela nezaboravne i u narodu voljene likove.

- Veoma me raduje nagrada FEDIS-a, upravo zato što se odnosi na moj televizijski opus, koji je i obiman i raznolik i koji traje više od 50 godina. Zaista je lepo kada neko to primeti - ističe Svetlana Bojković.

* U okviru ovogodišnjeg 27. Festivala evropskog filma na Paliću, vaš bogati glumački opus predstavljen je izložbom "Svetlana Bojković - umetnost glume ili traganje za istinom". Kako biste taj put ka istini objasnili? Da li je bilo padova, sumnji, želje za odustajanjem?

- Mislim da je put ka istini put koji vodi ka suštini i čistoti ljudskog bića, ka njegovoj bezazlenosti, kojom su darovana deca pri rođenju. Ako umetnik taj put prepozna u sebi, kao poriv, prirodno je i logično da prepozna i sve ono što je suprotno, te da svojim umetničkim delom i činjenjem budi svest o tome u svojoj publici. Jednostavno, to vam je borba između dobra i zla. Umetnost oplemenjuje ljude, čini ih boljim, humanijim i civilizovanijim. Taj put traganja nije težak, ako vam je dat dar da ga prepoznate i sledite.

Foto V. Danilov

* Često govorite da između vas koji sa scene, TV ekrana, filmskog platna šaljete istinu, i publike, postoji jaka emotivna veza. Šta je gluma, jeste li dokučili, pronašli svoju definiciju?

- Gluma je traganje za istinom. Ona nije puko predstavljanje. Kod velikih, pravih glumaca, to je istinito postojanje i dejstvovanje, kako na sceni, tako i pred kamerom. Gluma se razvija zajedno sa glumcem i životnim iskustvom, noseći sav arsenal bola, patnje, veselja i radosti koje život nosi i čini glumačko biće.

* Vaši životni partneri Miloš Žutić i LJubomir Muci Draškić, deo su naše kuturne istorije. Kako biste danas svedočili o saputnicima sa kojima ste stvarali umetnički postament regiona? Da li biste pisali autobiografiju?

- Imala sam sreću da značajan deo svoga života provedem uz dva istinska, velika umetnika. To je, svakako dalo obogaćenje i punoću mom životu i mojoj ličnosti. Nisam spremna za autobiografiju, jer ne želim stereotipnu formu, a svaka druga, zahtevala bi mnogo truda i vremena. Uostalom, danas svi pišu...

Život mora biti slavljen dok traje

A SA tetom Nikolijom sa kojom ste delili stan u NJegoševoj ulici u Beogradu često ste obilazili groblja, čitali imena dece na spomenicima, one koja su umrla od šarlaha. Taj težak utisak vas je dugo pratio. Sada je ceo svet u kandžama virusa o kojem se ne zna puno. Kakvo bi ohrabrenje poslali publici?

- Taj period, koji pominjete, pripada mom predškolskom dobu. To je, zapravo, bio moj prvi susret sa smrću, i ta tajna života i smrti me je dugo pratila. Možda je taj strah od smrti u detinjstvu pokrenuo u meni moje umetničko biće, jer sam veoma rano želela i znala da ću biti glumica. Možda je sve iz tog straha, želja da se igram... Kasnije sam spoznala da je život samo jedan i da treba učiniti sve da bude lep i slavljen dok traje! To, naravno, zahteva trud.

* Nedavno je pred publiku izašla serija "Močvara", a zatičemo vas na snimanju sitkoma "Porodica Bošković". Kakva su vaša iskustva u radu na tim projektima?

- Veoma smo lepo i lako sarađivali na seriji "Močvara". Prvi put sam radila sa rediteljem Olegom Novkovićem, na odličnom scenariju Milene Marković, i prvi put mi je partner bio divan glumac Goran Bogdan. Uostalom, umetnici se lako prepoznaju, pa se lako i radi. U sitkomu "Slučaj porodice Bošković", takođe sam se prvi put srela sa partnerima Natašom Marković i Rašom Bukvićem. Lagano, vedro i veoma prijatno, pošto reditelja Ivana Stefanovića već znam sa ranijih snimanja.

* Nešto u vašoj glumačkoj naraciji, spajalo vas je sa ulogama veoma važnih žena iz naše istorije: Žanka Stokić, Nadežda Petrović, Milunka Savić... Šta mislite da je utemeljenje koje je donelo da igrate nacionalne heroine?

- Tragala sam za životnim pričama tih velikih žena, znači, tragala za onim što im je život donosio i odnosio, i sve to provukla duboko kroz svoje biće.

* Iako tokom čitave karijere igrate ozbiljne i zahtevne uloge, publika vas obožava i u komedijama, kao u seriji "Mamini sinovi", gde pored Andrije Miloševića i Nenada Jezdića igrate simpatičnu baku vragolana.

- Imala sam sreću da kroz ceo svoj glumački vek igram različite žanrove. To me je radovalo i osvežavalo. "Mamini sinovi" su bili naporan rad, ali uz radost i humor smo se u radu ipak sjajno zabavljali, zajedno sa rediteljem Vladom Aleksićem. Takav je bio i rezultat.

* Ostaćemo uskraćeni za legendarne anegdote iz pozorišnih bifea vaše generacije, gde se stvarao jedan paralelni umetnički i misaoni svet. Mlađi glumci posle predstava trče u teretane. Da li je to neminovnost vremena, ili se u pozorišnim hramovima izgubilo "ono malo duše"?

- Da, svet se menja, život se jako ubrzava... Pozorišni bifei ostaju, uglavnom, prazni posle proba i predstava, iako se naš glumački rad ne završava ni sa probom, ni sa predstavom. Posle probe tek shvatite šta još treba da probate, kao što i posle predstave znate šta može da bude još bolje... Mislim da se nije izgubilo "ono malo duše". To se samo negde sakrilo u ovoj jurnjavi sa vremenom.

Verujem u mlade umetnike. Znam koliko šire oči i srce kada sam u prilici da im pričam divne, duhovite i mudre anegdote iz prošlosti, vezane za velike glumce i reditelje. Kroz to, oni imaju na šta da se oslone, ohrabre, nauče nešto, i shvate da su karike u lancu koji postoji. Mislim da mi, stariji, to treba da im prenosimo, da nastavljamo to trajanje bez prekida, što će i oni činiti u budućnosti.

* Vaš pozitivan stav prema svemu što vam se kroz život dešava, jednostavno je i jedino ispravno uputstvo za upotrebu života. Kako bi sada zvučalo to uputstvo?

- Život treba živeti i voleti ga, šta god da donese. To zahteva trud sve dok ne postane deo vaše prirode. Na život se ne smete ljutiti, jer život je dar koji treba poštovati, negovati, unapređivati i boriti se da bude lep i častan!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)