INTERVJU LJiljana Blagojević: Pun stomak postao nam je važniji od punog srca

MAJA JEŠIĆ

20. 09. 2020. u 15:21

ИНТЕРВЈУ Љиљана Благојевић: Пун стомак постао нам је важнији од пуног срца

Foto: V. Danilov

LJILJANA Blagojević pripada onim dramskim umetnicama koje su podigle "zlatnu letvicu" umetničkog stvaralaštva čitavog balkanskog regiona.

Glumica koja se svojom prvom glavnom ulogom 1981. godine u filmu Emira Kusturice, "Sjećaš li se Doli Bel", vinula u visine glumišta i postavila standard ispod kojeg ni u jednoj ulozi nije otišla ispod. Sredinom devedesetih postaje prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, i "daskama koje život znače" dominira i danas. Svi je pamte kao neponovljivu Dragu Mašin u istorijskoj epopeji o Obrenovićima, ali i u filmu "Zavet", Emira Kusturice, reditelja s kojim ima sjajnu umetničku saradnju. Nezaboravne su njene uloge u serijama "Doktorka na selu", "Velo misto", "Bolji život", "Igra istine", "Gorki plodovi", "Miris kiše na Balkanu", "Budva na pjenu od mora", ali i u legendarnim filmovima "Salaš u Malom Ritu", "Život je lep", "Miris dunja", "Veliki transport", "Kako se kalio čelik", "Policajac s Petlovog brda", "Spasitelj", "General Milan Nedić", "Nož", "Sinovci"... Rođena je Zemunka, prošla je put od čuvene dečje grupe koju je pri Radio Beogradu držao Bata Miladinović, do diplomiranja sa desetkom na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Milenka Maričića, gde su joj "klasići" bili Mirjana Karanović, Merima Isaković, Mima Karadžić... Dobitnica je najznačajnijih nagrada na ovim prostorima: "Žanka Stokić", "Carica Teodora", "Joakim Vujić", "Zlatni beočug", "Zlatna antena"...

Foto: Promo

Sa suprugom Sinišom Kovačevićem, dramskim piscem, odselila se u Surduk, pored Dunava, u kuću s pogledom na vinograde, kada joj je rodni Zemun dobio brzinu Beograda, koja melje. Tamo se, kaže, osami, čita i razmišlja o sebi. U vremenu hiperprodukcije serijskog i dramskog programa, ima tvrd stav i naglašava "da se karijera pravi na odbijenim, a ne na odigranim ulogama. Posle dugih osam godina nepojavljivanja na malom ekranu, gledaćemo je u novom projektu, seriji "Kljun".

* Posle osam godina pauze ponovo snimate. U ovom trenutku snima se preko 50 TV serija, a prethodnih godina preko 30. Nije vas bilo u tim projektima, zašto?

- Ono što su mi nudili nije mi se dopadalo, a za ono što mi se sviđalo nisu me zvali. Nikada nisam bila deo hiperprodukcije. Ne umem da radim više poslova u isto vreme. Divim se smelosti da snimate po tri ili više serija paralelno. Ne znam kako je to moguće, a da se ne ponavljaš i da nisi isti. U tih osam godina neigranja događalo mi se da kao gledalac ne znam više koju seriju gledam. Ista lica u svim domaćim serijama. Tako me obraduje kada vidim novo lice. Sreća pa sam se u dugom glumačkom stažu potvrdila, tako da me ovo neigranje nije pokolebalo, nisam izgubila veru i samopouzdanje. Ima u tom neigranju svega. Ne bih sada da kvarim lepotu ovog trenutka kada sam ponovo angažovana.

* U Pančevu je pala prva klapa serije "Kljun", projekat Srđana Dragojevića, u produkciji "Junajted medije", i režiji Jelene Gavrilović i Uroša Tomića. Šta vas je najviše privuklo rediteljskom rukopisu ovo dvoje mladih umetnika, koji su već potpisali seriju "Grupa"?

- U svetu kinematografije ime Srđana Dragojevića znači kvalitet. Sa takvom umetničkom biografijom i tolikim trajanjem, garancija je u svakom smislu. Ali ono što je najvažnije, on je kao jedan iskusan filmadžija u ovoj seriji otvorio vrata mladom autorskom timu, od scenarista preko reditelja, i to je veoma važno odnosno najlepše u ovoj seriji. Sveža krv, energija i hrabra mladost. Osećaj za estetiku kadra. Hrabrost da u kasting serije uključe školovane, ne previše rabljene mlade kolege. Nepovlađivanje trendu pojeftinjenja svega. Bavljenje problemima svoje generacije i vremena u kome žive i rade. Analitičnost koju sam videla prilikom prvog susreta i temeljnog razgovora o liku koji mi je ponuđen da igram.

Foto: Promo

* Serija se bavi i snovima i povezivanjem sa onim što nam se događa u životu. Može li ta fikcija stići našu stvarnost koja mnogima liči na snoviđenje ili noćnu moru? Hoće li umetnička "prozorljivost", kao često do sada, dati odgovore?

- Zadatak umetnosti jeste da postavlja pitanja, da nas natera da mislimo i da dođemo do odgovora i istine. Živimo teško vreme. Velike lomove, migracije. Brzi protok informacija doveo je do toga da ljudsko biće nije u stanju da isprati tu brzinu. Gubimo moć da spoznamo šta je bitno, a šta ne, šta je istina, a šta laž. Šta je dobro, a šta zlo. Savremeni čovek zbunjen je pred količinom informacija i neselektivnog odnosa prema tim vestima. Verujem da je Srđan Dragojević i kao psiholog imao dosta uticaja na taj deo serije koji tretira vezu između snova i stvarnosti. Inače, ako zapisujete svoje snove, mnogi problemi koje imate u realnom životu će vam biti mnogo jasniji i brže ćete ih rešavati. To je dobro poznata praksa.

* Tumačite lik Marte, zanimljive žene koja zna tajnu darova koje određeni ljudi imaju. Sve zvuči malo nadrealno, magijski. Da li i žanrovski serija ide u tom pravcu?

- To je jedan od segmenata. Marta je hrabra, vesela, radoznala, komunikativna žena i dobar čovek. Najiskreniji odnos ima sa jednom devojčicom, jer u njoj prepoznaje iskrenost i čistoću sa velikim natprirodnim darom za istinom. Postoje ljudi koji imaju moći koje su često veći teret nego radost. I o tome se govori u seriji. Serija kroz sve to priča o slobodi.

Foto: Promo

* Vaša prva glavna uloga bila je 1981. u filmu Emira Kusturice "Sjećaš li se Doli Bel", zatim ste igrali i u njegovom "Zavetu". Kusturica i Goran Marković ovih dana razmenjuju "otvorena pisma" pitajući jedan drugog, uprošćeno - gde će ti duša? U tim obraćanjima se nisu štedeli. Umetnici, intelektualci, stvaraoci na suprotnim stranama, neki kažu "sudar titana". Šta vi kažete? Mora li tako?

- Emir Kusturica je jedan od dva najznačajnija čoveka za moje glumačko postojanje. Veliko, svetsko rediteljsko ime. Imala sam veliku sreću da se na samom početku sretnem sa njim u kultnom filmu "Sjećaš li se Doli Bel". Posle u divnom "Zavetu". Pitate gde će nam duša, mora li tako. Reći ću vam samo jedno. Kada se obraćate prijateljski i prijatelju, ne obraćate mu se otvorenim pismom, ni preko "Peščanika", ni preko "Tvitera". Ako ste prijatelj, onda sednete u auto i odete do njega da popričate, ili okrenete telefon. Mislim da je spomenik u ovom slučaju povod, a da je razlog mnogo dublji, i da je mnogo ranijeg datuma.

* Nedavno ste rekli jednu savršenu rečenicu. "Samo ako zadrhtimo pred umetničkim delom, ostaćemo ljudi, ako nije tako, onda smo roboti ili životinje". Kako smo stigli tako blizu ambisa bezljudskosti?

- Tako što nam je novac postao ikona, što smo izgubili pamćenje, što nam je važniji pun stomak od punog srca, što smo postali sebični, škrti u svakom pogledu. Izgubili smo svaki vid empatije, dobrote, plemenitosti. Izgubili smo veru, ljubav, nadu i okrenuli se ka potrošačko materijalnom svetu. Postali smo pomodari. Odrekli smo se svoga, zaboravili na svoje. Veoma se malo čita, radi na sebi, razgovara. Dopustili smo da budemo prosti, sa oskudnim fondom reči u komunikaciji. Ne poštujemo nikoga i ništa. Radilo se na tome već trideset godina da postanemo takvi, i, bogami, uspelo se. Ovako uplašeni, sa čuvenom mišlju da je dobro i da smo živi, bojim se da nećemo daleko stići i da nam se ne piše dobro. Postali smo robovi sopstvenog straha.

* Svojevremeno ste sa suprugom, piscem i rediteljem Sinišom Kovačevićem, osnovali producentsku kuću AVE SERBIA i bili producent nekoliko projekata (filmova "Sinovci" i "Maša" i serije "Gorki plodovi"). Ima li neka priča koja vas "golica", projekat koji biste voleli da realizujete?

- Ima mnogo, i bile bi odlične. Samo mi recite koji bi emiter sada imao hrabrosti da ponudi posao Siniši Kovačeviću. Svi su državni i niko nema ni smelosti ni petlju da nam da termin za emitovanje. Snima se sve što je napisano. Dobro i loše. Samo ne ono što je napisao Siniša Kovačević. Roman godine "Vrana" je kao filmski scenario tri puta odbijen na konkursu u FCS. "Velika drama" kao serija i filmski scenario - četiri puta. Film "Tara", dva puta. I tako da ne nabrajam. Možda smo se vratili na prvo pitanje iz ovog intervjua, zašto nisam snimala osam godina. Zato što ni Siniša nije ništa radio osam godina. Nismo podobni.

* Iako ste po ceo dan na setu, snimate, pozorište jeste vaša velika ljubav. Nedavno je bila premijera predstave "Vasa Železnova".

- Pod sloganom "Ponovo zajedno" Narodno pozorište otvorilo je vrata svoga hrama 9. septembra sa premijerom kultne predstave "Vasa Železnova", Maksima Gorkog. Režira je Zlatko Sviben iz Hrvatske, inače beogradski đak. Igram Vasu Železnovu. To je novo čitanje, jer je dramaturški dodato i delo Artamonovih. Velika ansambl predstava. Onako kako to samo ume Narodno pozorište. Radujem se što je pozorište otvoreno. Znači - ponovo smo živi.

Foto: Promo

NAŠ ŠARL AZNAVUR POSVETIO JOJ PESMU "ZA LJILJANU"

SNIMA se serija o našem kultnom pevaču Tomi Zdravkoviću. Tokom snimanja serije "Doktorka na selu", Toma je pisao muziku za tu seriju. Napisao je i posvetio vam pesmu "Za LJiljanu". Kakva vas sećanja vežu za našu legendu, i kako je biti vlasnica pesme - napisane samo za vas?

- Nisam čitala scenario, ali Toma je zaslužio da ima svoj film i svoju seriju. Veliki umetnik. Naš Šarl Aznavur. I velika je odgovornost na onima koji su se odlučili na ovaj poduhvat. Imponuje mi da mi je čovek takvog dara namenio pesmu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Tarzan

20.09.2020. 19:26

Pa naravno da pun stomak ima prioritet nad punim srcem... jos je Marks pidao da prvo ide materijalna osnova pa tek onda duhovna nadgradnja. Drugacije ne ide, kao kada bi kuca bila postavljena naopacke, krovom na dole. Retko ko praznog stomaka ima interes za pozoriste, film, operu... Englezi bi rekli... First comes first!

Slika govori kao 1000 reči

21.09.2020. 13:19

Prostakluk prve fotografije dovoljno govori. Više me ništa ne zanima da saznam o njoj. A bogami ima tu svačega...