POVRATAK PRIRODNOM PORETKU: Skulptura šalje signal da smo se sklonili od logičnog reda i ušli u jedan drugi odnos

Miljana Kralj

sreda, 16. 09. 2020. u 19:00

ПОВРАТАК ПРИРОДНОМ ПОРЕТКУ: Скулптура шаље сигнал да смо се склонили од логичног реда и ушли у један други однос

Foto V. Danilov

JEDNA skulptura, koja meri nešto što je na prvi pogled nemerljivo, poput kvadrature kruga, čini izložbu "Signali" Aleksandra Gligorijevića.

Beogradski vajar, školovan u Los Anđelesu (diplomirao na odseku za skulpturu i dizajn na Santa Monika koledžu u Kaliforniji, u klasi profesora Džordža Hermsa 1996) predstavio je ovaj rad u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda: u belom prostoru, pod belim svetlom koje se spušta odzgo... Svedeno.

- Odlučio sam se samo za jedan objekat da bi gledalac mogao da se fokusira na njega - objašnjava umetnik koji je svoja dela, pored Srbije i SAD, izlagao i u Holandiji i Švajcarskoj. - Čine ga krug, simbol savršenstva, sklopljen u objekat koji je u formi kocke. Krugova ima u prirodi, a pravih uglova nema, jer ih je čovek izmislio. Zato je ova skulptura simbolički, metaforički, poziv na povratak prirodnom redu.

Foto V. Danilov

Igre sa paradoksima uvek su bile izazov za ovog autora, a spajanjem nespojivog, pravljenjem kocke od krugova u ovom delu stigao je do apsurda.

Sama reč "Signal" iz imena izložbe, naglašava sagovornik, gotovo na svim jezicima ima isto značenje:

- Signal je početni impuls u komunikaciji, a do njega sam došao preko alarma, koji je stanje uzbune. Sve su situacije u našem životu alarmantne, i sve alarmantnije. Sklonili smo se od prirode, od logičnog reda i ušli u jedan drugi odnos, sa samima sobom i sa svetom. Ovo je signal da se vratimo u to prirodno stanje. I sam ovaj umetnički objekat može da šalje signal na sve strane, skluptura u centru galerije, upravo ga emituje, na svih 360 stepeni.

Jednu od nagrada, koja je prošle godine dodeljena na Filmskom festivalu u Veneciji, uradio je upravo Gligorijević u saradnji sa vajarem iz Napulja, Mikeleom Jodičem, a na inicijativu kustoskinje Nataše Radojević.

Foto V. Danilov

- Ja sam izveo fizički objekat, a on je dodao jedan dopunski koncept sa otiscima, i to je bilo jako zapaženo - otkriva naš vajar. - Uvek mi je drago kada Italijani obrate pažnju na moju umetnost, jer je tamo nastalo sve što je lepo.

Školujući se u SAD, kako nam priča, oslobodio se evropskog odnosa prema umetnosti, koji je "uvek malo rigidniji, kanonski nametljiv":

Urbana nostalgija

BEOGRAD je osamdesetih bio stožer i nosilac "novog talasa", a Gligorijević, koji je bio njegov deo, tvrdi, da se na današnje vreme, njegova baština prenela tek u tragovima, a da je "mreža odavno pukla":

- To više ne postoji ni kao telo, ni kao misao, već samo kao nostalgija. U dekadi u kojoj je nastala, u Srbiji i Jugoslaviji, ta scena je bila plodna, zanimljiva i originalna, kao nigde u svetu. Možda su određene sredine i gradovi imali više novca i sistemske podrške kulturi i njenim matricama, ali je autohtonost nešto što je odavde izašlo. Upravo osamdesetih se probilo i mnogo individualaca. Posle su došle devedesete, koje su bile beskompromisne prema kulturi, nosile druge interese i pojavnosti. U dinamici današnjeg vremena, sa razvojem novih tehnologija, možda više i nema mesta za izraze koje smo imali osamdesetih na prostorima bivše Jugoslavije.

- U Americi vas puštaju da se razvijate bez uticaja. Nema zbunjivanja. Normalno, ima i teških zadataka, i celog postupka i metoda, pedagoškog i obrazovnog, na visokom nivou, ali je odnos prema studentu drugačiji. Ovde sam studirao istoriju umetnosti. Ta katedra je kod nas bila jako dobra, zanimljiva, slobodna, sa velikom razmenom ideja, dobro organizovana. Što se same Akademije tiče, pretpostavljam da bih je upisao, ali ne znam da li bih je završio, odnosno da li bih uspeo da se složim sa svim onim što je tamo postavljeno kao zadatak.

Foto V. Danilov

Zapitan da uporedi ono što se dešava na svetskoj i domaćoj sceni, odgovara:

- Estetika je postala manje bitna, svuda se nametnuo kontekst, a najdiskutabilnije je koliko tu kvantitet zaista podržava kvalitet. Umetnost se razvija onako kako ona teži. Mi je ne možemo zaustaviti. Ona je asocijacija za slobodu. U Srbiji ima interesantnih individualaca, ali nema scene.

Čini mi se da generalno scena nestaje, kao potreba ljudi da se grupišu u nekom periodu. Jednostavno, svako ide nekim svojim putem.

Postoje neka preklapanja, u određenom momentu ljudi se okupe oko nekog projekta, ali se to teško može konsolidovati kao scena, u parametrima kako se to doživljavalo do pre samo dvadesetak godina - zaključuje Gligorijević.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)