POGLED ISKOSA: Sećanje na velikog umetnika Uroša Toškovića

Dejan Đorić

utorak, 11. 08. 2020. u 15:21

ПОГЛЕД ИСКОСА: Сећање на великог уметника Уроша Тошковића

Uroš Tošković: “Glava“

Pre godinu dana zauvek je otišao jedan od poslednjih svetskih, srpskih i crnogorskih genijalnih crtača. Uroš Tošković, crtač, slikar, odličan skulptor, asketa i otac dvoje dece, rođen je na Peljevom Brijegu a preminuo u Podgorici.

Nekoliko godina tokom Drugog svetskog rata proveo je kao dete u bugarskom logoru, neznano zašto jer je imao žive roditelje a i otkud Bugari u Crnoj Gori, koju su okupirali Italijani? Sve je kod Toškovića bizarno i vanserijski pa i njegov kraj. Za najvećeg sadašnjeg umetnika Crne Gore, mladi su govorili da je "najslobodniji čovek Crne Gore". Čudno je sahranjen, sutradan posle smrti, bez državne počasti koja je najvišem nivou ukazana njegovom najboljem drugu Miodragu Dadu Đuriću. Tošković nije bio crnogorski nacionalista, međutim, država je ipak organizovala svečanu komemoraciju, sa visokim uglednicima. U Srbiji je izašla marka sa likom ovog umetnika a izdavač i galerista Momčilo Moša Todorović je objavio 2015. godine obimnu monografiju o ovom velikom umetniku. To je jedina knjiga te vrste koju su podržali ministarstva kulture Republike Srbije i Crne Gore, Tošković je podjednako značajan za obe kulture.

Počnimo priču o njemu zaobilazno. Istoričari umetnosti su se malo bavili geopolitičkim i rasnim osnovama umetnosti, a te su prokažene ideje u mnogo čemu ključne. Različite predstave Isusa Hristosa potpuno su nacionalno uslovljene, kao što su likovi s naših fresaka drugačiji od drugih iz vizantijskog kruga. Prikazane ličnosti iz Biblije u našoj umetnosti likom, telesnom građom, bojom kože, kose i fizionomijom odgovaraju ljudima ovog podneblja. Ako se pažljivije pogledaju Toškovićevi crteži, uočiće se da pojedini njegovi likovi imaju srodnost s likovima na freskama. Glave su prikazane svedeno, snažno i izražajno a Toškovićev izraz lica i držanje uočavamo, na njegovim crtežima. Sveci i podvižnici s fresaka upiru pogled u večnost kao i Toškovićevi ratnici i antijunaci. Srednjovekovni pravednici i mučenici, ne izgledaju samo bogobojažljivo već i strašno; setimo se samo prikaza Sv. Kirijaka Otšelnika, Sv. Vasilija Ostroškog ili strogoće Simeona Nemanje, praoca pravoslavnih Srba. Toškovićevi volšebnici, magovi i patnici, jeretici i revolucionari, hajduci i mučenici, imaju nešto od hrabrosti Sv. Ilije prikazanog u manastiru Morači u trenutku kad ga hrani gavran u pustinji; zbog te freske Tošković je doveo Žan-Pola Sartra u Crnu Goru. Crnogorskim eposom i etosom nošeni su crni, ozbiljni i preteći Toškovićevi stradalnici. Njegove prostitutke i ubice, filozofi i uhode, kurve i monasi, sveci i Cigani, junaci i žbiri, nose pečat iste mračne, teške i mučne sudbine. Njihova patnja bliska je hrišćanstvu ali i demonizmu a njihov mrak kao da pored grubosti i satanske inteligencije krije svetlost i toplinu. Takva su osećanja uložena u te skrajnute, namučene crteže pune strasti, sumnje i zebnje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)