NOĆU MEĐU ROMANIMA, DANjU MEĐU MALINAMA: Godišnjica smrti Dobrila Nenadića (1940-2019), pisca neodoljivih istorijskih priča

Dragan Bogutović

utorak, 11. 08. 2020. u 14:22

НОЋУ МЕЂУ РОМАНИМА, ДАЊУ МЕЂУ МАЛИНАМА: Годишњица смрти Добрила Ненадића (1940-2019), писца неодољивих историјских прича

Dobrilo Nenadić

O lepom i udobnom životu nema šta da se priča, o tome niko ne bi hteo ni želeo da sluša. Priča valja samo ako život ne valja... Ili si srećan, ili imaš šta da ispričaš. Oboje ne može, ne da Bog". Ovako je u jednom od mnogobrojnih intervjua za "Novosti" kazivao Dobrilo Nenadić (23. oktobar 1940. - 15. avgust 2019), jedan od omiljenih srpskih romanopisaca u poslednjih nekoliko decenija.

Povodom godišnjice otkako je minuo svetom, njegovi sugrađani Ariljci, želeći da mu se oduže za sve što je radio za njihov mali grad, i to ne samo perom, objavili su zbornik koji je priredio Petar Đukić, inače profesor ekonomije na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu.

Anonimni agronom iz provincije već svojim prvim romanom "Dorotej" (1977) ušao je, kako je svojevremeno primetio Zoran Gavrilović, "kao klasik u književnost svog naroda". Ali ne baš lako, jer je ova raskošna priča o ljubavi i mržnji iz vremena kralja Milutina dve godine ranije odbijena u "Prosveti" iz do danas nepoznatih razloga.

Roman je ipak zaživeo i do sada doživeo petnaest izdanja od 200.000 primeraka, postajući jedna od najtraženijih knjiga srpske književnosti 20. veka, kako ističe pisac Radomir Andrić. Usledili su takođe romani sa istorijskom pozadinom "Divlje zvezde", "Roman o Obiliću", "Despot i žrtva", "Brajan", koji su čitani ne samo zbog atraktivne teme, niti zbog znatiželje koja se u govoru o prošlosti uvek budi, nego pre svega zbog načina na koji su napisani, ističe univerzitetski profesor i pisac Mihajlo Pantić i pojašnjava:

Snimanje “Doroteja“: Gojko Šantić, Dobrilo Nenadić i Bata Živojinović

- U istorijskim romanima Nenadić se iskazuje kao pisac izuzetne imaginacije i neobično bogatog jezika kojim se proniče u priču o prošlim vremenima. Mehanizam te priče je, pri tome, majstorski. Pošav od neke istorijske datosti (zidanje Smedereva ili oslikavanje Crkve Sv. Ahilija), Nenadić na tako udarenim temeljima podiže ono što se do kraja ne može rekonstruisati, nego se stalno mora domaštavati, a to je scenografija svakidašnjeg života u srpskom srednjem veku.

Nagrade

U rasponu od 36 godina Nenadić je objavio 18 romana za koje je dobio pregršt nagrada i priznanja: dva puta nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, nagradu "Meša Selimović" (za roman "Despot i žrtva", 1998), Prosvetinu nagradu, dva "Zlatna bestselera", "Račansku povelju", "Svetozar Ćorović", "Bora Stanković", "Biblios", Povelju za životno delo UKS.

Ocenjujući da je "Dorotej" nesumnjivo remek-delo moderne srpske književnosti, kritičar i pisac Gojko Božović ukazuje da pozornicu ovog romana ispunjavaju jednako vlastele, plemići i sveštenici, kao i obični vojnici, skitnice i božjaci, prostitutke, vidari, trgovci i probisveti. A u svima njima odigravaju se složene unutrašnje drame i besne strasti, što ih čini življim, psihološki ispunjenijim i modernijim junacima. Mire se visoko i nisko, plemićko i meropaško, svešteničko i bezbožničko, ali tako da svi na kraju bivaju na gubitku.

Pravdoljubiv i osetljiv na postradanja malog, običnog čoveka, Dobrilo nije mogao da zaobiđe ni stvarnost koju je živeo. U romanima "Kiša", "Vreva", "Poplava", "Vreme kokoški", doneo je sliku i priliku modernog doba izopačenog zbog nezajažljivosti, grabljivosti, sebičnosti. U "Kiši" se prepoznao jedan lokalni partijski moćnik koji je čak tražio da se autor utamniči. Za kaznu pisac je poslat na rad u selo Latvice, gde je, uvek radoznao za nešto novo, osmislio proizvodnju i luksuzno pakovanje pržene kafe pod nazivom "kasandra", prema liku iz tadašnje popularne serije.

- Krećući se po selima, savetovao je i obučavao seljake u podizanju malina, jabuka, šljiva. Bio je, pričao je, iznenađen duhom, visprenošću, oštroumljem mnogih, pa je njihovu mudrost preselio na stranice romana. Donekle u šali, zahvaljivao se svojim progoniteljima govoreći: "Da nije bilo njih, nikada ne bih odmakao od čaršijske kaldrme i urbanih književnih likova. Ovako sam se na'odao po selima i zabeležio mnoge sudbine" - svedoči Momčilo Dimitrijević, kulturni poslenik i publicista iz Arilja.

Supruga - prvi čitalac

Više od četiri decenije Dobrilo i supruga mu Petkana, inače pedagog, proveli su u veoma složnom braku. Svaki njegov rukopis, pre nego što je dao u štampu, Petkana je, kao prvi čitalac, pažljivo čitala i unosila uglavnom sitne ispravke.

- Svakog trenutka osećam koliko mi nedostaje. Živim sa njegovim knjigama i malinama. Ponosna sam na njega. Neka počiva u miru i neka mu je večna slava i hvala. Hvala prijateljima koji su na različite načine pokazali koliko im je Dobrilo značio - rekla je Petkana za naš list.

O Dobrilu kao čoveku u zborniku pišu njegovi prijatelji, poznanici, saradnici, komšije.

- Bio je ličnost hamletovskog duha, snažne prirode i bogatih Božijih darova - kaže Aco Jovičić, general-potpukovnik, profesor VMA. - U prvim susretima i razgovorima uverio sam se da je Dobrilo dinarskog temperamenta, sa mnogo tvrdih neravnina na koje se oklizne svako ko mu pristupa neodmereno. Bio je čovek visoke inteligencije, natprosečne snage razuma i nepopustljive volje. Uspešno je kontrolisao najrizičnije izvore čovekovih nemira: gordost i sujetu.

U sećanju Milana Pajevića, mašinskog inženjera i publiciste, Dobrilo ostaje kao pravi enciklopedista: o svemu se, veli, moglo govoriti sa njim, o muzici, slikarstvu, arheologiji, geografiji... Ali najviše o istoriji. Izvesno vreme bavio se, sa velikim žarom, fotografijom, uzimao je često kičicu u ruke i slikao, znao je da zapeva i zasvira.

U mladim danima Dragica Subotić, klinički psiholog, videla ga je ovako:

- Bledolik, visok i uspravan, bio je zagledan u sebe, u svoje izmaštane likove i u projekciju budućnosti i daleke prošlosti. Neupućenoj okolini koja ga nije poznavala, a i nije se preterano trudila da ga shvati i razume, povremeno je delovao kao rasejani zanesenjak, zvezdobrojac koji se ne uklapa u svakodnevicu čaršijskog života. Nije se nikada žalio, nikada nije uzeo kredit, nikada nije vozio luksuzna kola, nije učestvovao u mladalačkim tučama, nije pravio ispade. Drugovao je sa knjigama, prirodom i malobrojnim ljudima sličnih osobina.

Slika poznatog pisca

Rođen u brdovitom selu Vigošte, nadomak Arilja, sa godinu dana ostao je bez oca Ljubiše, koji se pridružio partizanskoj četi i umro negde u bosanskim vrletima od tifusa, Dobrilo je bio primoran da se sam probija kroz život. Studije agronomije završio je sa desetkom i dobio poziv od profesora da ostane na fakultetu. Držeći do časti i date reči, odbio je primamljivu ponudu, jer je bio stipendista lokalne zemljoradničke zadruge. "Bilo mi je onako bezveze da počnem karijeru kao lažov, da prevarim ljude koji su od svoje sirotinje ulagali u moje školovanje", kazivao je kasnije.

Spomenik u centru Arilja

Osim zbornika, žitelji Arilja odužiće se omiljenom piscu i spomenikom u centru mesta, o čemu je procedura u toku. Inicijativu je dao vajar Velimir Karaveljić, koji je načinio i nadgrobni spomenik (osveštan pre tri dana uz prisustvo najuže rodbine i prijatelja) u obliku otvorene knjige, iznad koje je simbol maline. Napravljen je od kamena od koga je izgrađena i Ariljska crkva, o čijem je oslikavanju Nenadić napisao roman "Brajan". Na nadgrobnom spomeniku uklesane su reči pisca: "Radio sam ono što sam mogao, a mogao sam ono što sam uradio".

Nesvakidašnji veliki trag Nenadić je ostavio i u malinarstvu kao vrstan stručnjak za ovu slatku i osetljivu voćku. Slučajno otkriće seljaka Milorada Stojanovića iz Dragojevca, koji je 1976. nezadovoljan malinjakom, pred berbu uklonio mlade izdanke i posle toga dobio odličan prinos, Dobrilo je stručno objasnio, podržao i ustanovio do tada nepoznatu praksu gajenja malina.

- Kao dobar poznavalac biologije biljke, Dobrilo je na svima razumljiv način pokazivao kako da dobiju još bolje i zdravije biljke "okićene" od zemlje do vrha izdanka, pupoljcima, rodnim grančicama i naposletku prelepim plodovima američke, ali nekako više srpske sorte vilamet. Zahvaljujući njemu i tadašnjem rukovodstvu Zadruge, Arilje, do tada nepoznata varošica u Zapadnoj Srbiji, postala je svetska prestonica maline! Sa čantrom na leđima, kačketom i naočarima, preko dana u malinjacima Mirosaljaca, Stupčevića, Dobrača, Brekova i drugih sela, učio je i prenosio znanje proizvođačima, a večeri i noći provodio za pisaćom mašinom. Objavljivao je i stručne radove, koji su i danas nezaobilazno štivo i citirani u vodećim domaćim i međunarodnim časopisima - ističe Aleksandar Leposavić, naučni istraživač Instituta za voćarstvo.

Prisećajući se, za naš list, tih godina, Dobrilo je između ostalog, ispričao i ovo:

- Gajenje malina je moj zanat. Pa i nije nešto otmeno, ali to mi je upisano u sudbinski ćitab, pa sam prokleti teret morao strpljivo da teglim. Nema ničeg ni poetičnog, ni romantičnog u tome. Nisam bio agronom - maneken, kakvih je mnogo, nisam umeo da foliram i paradiram. Decenijama sam ustajao u cik zore, u pola pet, i vraćao se kući u kasno popodne, gacao sam po blatu, ledu i prašini, po izlokanim seljačkim putevima, od kuće do kuće. Uz sve to natovario sam sebi i sve ove knjige koje sam godinama pisao.

 

 

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)