Dragan Jovanović Danilov: Balkan je pre prostor klanaca, ambisa i provalija nego podneblje mostova i tu treba tražiti smisao surove balkanske estetike

Dragan Bogutović

21. 06. 2020. u 18:30

Драган Јовановић Данилов: Балкан је пре простор кланаца, амбиса и провалија него поднебље мостова и ту треба тражити смисао сурове балканске естетике

Foto: Novosti arhiva

MOJA knjiga eseja "Duhovi Balkana" nastajala je dvadesetak godina. Esej je po mom mišljenju najteža forma jer podrazumeva jedno precizno razobličavanje, sagledavanje i osmišljavanje opsesivnih tema i fenomena. Besmisleno je samo ono što je neosmišljeno. Privlači me da pišem o temama o kojima kod nas gotovo da nije pisano. Ključni esej u knjizi je "Blistavo mnogoženstvo knjiga" u kome sam nastojao da osvetlim i osvestim fenomen vezanosti ljudi za knjige i u kome na knjige gledam kao na živa bića puna tople krvi. Pisao sam takođe o životu u malim gradovima, o Beogradu kao gradu za samospoznaju, o Mediteranu, duhu Balkana i balkanskog romana.

Ovako svoje novo delo, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, preporučuje Dragan Jovanović Danilov, nagrađivani pesnik, romansijer i esejista.

* Pišete kako čitalac sve više uranja u lažni svet, jer je "punokrvnu književnost ugušila industrija knjige"...

- Roman je danas, definitivno, ušao u svoje feljtonističko i manirističko razdoblje i kolabirao u puku serijsku, bestselersku proizvodnju. Periferija masovne kulture i potkulture postala je ekscentrična. Produkciju pseudoknjiževnosti stvaraju prizemni umotvorci, a izdavači postaju mešalice viška romana. Iz dana u dan pristiže novo romaneskno zaglupljivanje, knjige prepune kartonskih likova i sirovih i bizarnih zapleta. Široku publiku koja kompulzivno proždire romane danas najviše privlače internacionalni bestseleri, ti vulgarni opijati, degenerisani oblici romana u kojima dominira romansiranje jedne lažne strasti prema drevnim tajnama, zagonetkama i enigmama starog i srednjeg veka. Pisci koji pišu i svake godine objavljuju takve knjige su zapravo fabrikanti, dobri zabavljači za stolom, a neretko i autentične prostitutke u umetnosti.

* Savremenim srpskim prozaistima zamerate na skribomaniji, površnosti, žurnalističkom stilu i jeziku...

- Srpski savremeni roman je kultivisan, pismen, ali on pati od neke vrste zakočenosti. Nema u srpskom romanu velikih stvaralačkih elana. Mnogi bi pisci morali da se detoksikuju od novinarstva, kako bi mogli da išta iole vredno stvore u književnosti. Zaboravilo se da roman mora biti preotet iz stvarnog, presnog životnog realiteta. A zatim, u nas piše množina pisaca koji su samo tehničari romana, vešti izrabljivači reči, a ne punokrvni pripovedači čije je pisanje telesno i krvožilno. Svedoci smo oplićavanja savremenog srpskog romana koji se iz dubine Andrićevog i sveta Crnjanskog premestio u plićak. Recimo i to da je pomenuto oplićavanje rezultat jednog unutrašnjeg metaistorijskog procesa. Dakle, nema u srpskoj književnosti dubokih i neočekivanih romana koji će zaokružiti epohu, nema verodostojnog znaka vesništva, već samo postepenog duhovnog opadanja i odblesaka jedne kreativnosti i istančanosti koja je nekada postojala.

* Središte vašeg esejističkog bavljenja je Balkan?

- Mi Srbi smo balkanski narod i nijednog trenutka ne bi trebalo toga da se stidimo. Mi ne treba da odbacujemo svoj kompleksni balkanski identitet. Mi pripadamo Balkanu, južnoj Evropi, Sredozemlju i zašto bismo to poricali? Kao nacija pokazali smo ogromnu stvaralačku moć u svim domenima duha u periodu između dva svetska rata. Bilo je to zlatno doba srpske kulture. Međutim, visok je stepen našeg neznanja o Balkanu. Dokumenti pohranjeni u prašnjavim arhivama pre su pisani da obmanjuju nego da svedoče. Tek, nemilosrdni Hronos najbolje je upućen u mehaniku zbitija na poluostrvu čuda, zavađene braće, zakrvljenih porodica i bratstava. Na Balkanu se ukrštaju vektori mnogih civilizacija. Otuda je Balkan najveći svetski univerzitet mitova i kosmogonija, otelovljeni Vavilon, sušta suprotnost svakoj demoniji dijalektike. Tokom istorije, niko se kao mi Balkanci nije tako temeljno ostvario u uništenju i samouništenju. Na Balkanu glad jačeg postaje običnim razlogom smrti slabijeg. Balkan je pre prostor klanaca, ambisa i provalija nego podneblje mostova i tu treba tražiti smisao surove balkanske estetike. Balkan je mikrokosmičan, ezoteričan i samorazumljiv. Takva je, po prirodi stvari i balkanska književnost - životna ali ne mnogo razumljiva svetu.

* U jednom eseju izuzetno oštro ste progovorili o banalizaciji u našoj savremenoj likovnoj umetnosti. Šta nam donose performansi, hepeninzi, video-radovi...?

- Živimo u dobu pretplaćenom na velike obmane, u vremenu "gubitka aure magične autentičnosti originala", u vremenu koje drobi personalnost i individualnost, za razliku od klasičnih društava koja su čoveka stavljala u prvi plan. Živimo u doba neviđene proliferacije inflatornih i degenerativnih procesa u likovnoj umetnosti kada se praznina likovnih nusprodukata legalizuje kao vrednost. Ja, dakle, držim da se savremeni umetnici previše igraju sa percepcijom likovne publike, pri čemu se umetničko delo zamenjuje projektom. Koliko samo danas ima uzaludnih instalacija, ambijenata, hepeninga i sličnih atrakcija bez metainstance i erosa prekoračenja. Koliko banalne i anahrone figuracije koja ne ide dalje od cepidlačkog površinskog realizma. Lažna avangarda brzo dosadi, jer ona sama sebe dokida. Sve će to završiti na đubrištu savremenog rastrojstva. A preostaće tek jake ličnosti, metafizički vizionari u slikarstvu, poeziji, muzici, zagledani u sopstveni logos i evropski arhetip.

*Kako ste doživeli protekle mesece korone? Nije li krajnje vreme da se zahuktala civilizacija presabere i okrene pravim vrednostima?

- Mi živimo u sumraku božanskog u ljudskom. "Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde" pada mi ovih dana često na pamet ova rečenica iz Šekspirove "Bure". Sve se savršeno uklapa u veliku vremensku kaljugu koju staroindijska makroperiodizacija vremena zove kali juga, kaljuga ljudske degeneracije. Za globalne bankarske elite koje vladaju svetom, smrt je postala graditeljsko načelo. Zdravlje ljudi podređeno je totalitarnom mehanizmu kontrole i globalnoj političkoj igri neslućenih razmera. Socijalni inženjering odradio je posao - virus panike, paranoje i psihoze širi se svetom neuporedivo brže od virusa korone. Zloupotrebljavanje straha ljudi od totalitarizma vlasti čini da pandemiju virusa korona posmatramo i kao jedan oblik ratnog stanja. Živimo u dobu brodoloma humanosti, u vreme razorenih verovanja i preokrenutih horizonata. Katastrofa je konstanta putem koje čovek kroz istoriju pokušava da definiše sebe i svoj odnos prema svetu. Manija gigantizma uvek vodi u katastrofu. Sama reč katastrofa i danas je zadržala onu grčku akcepciju - okončati, doći do kraja, nestati, umreti.

NADA U ZOV DIVLjINE

A POEZIJA je, ističete, mnogo uspešniji deo naše književnosti, ali je, kao i svuda, na periferiji. Koliko su za to "krivi" i pesnici?

- Poezija je, nesumnjivo, najvitalniji deo srpske književnosti. Nažalost, savremena srpska poezija ostala je kritički neobrađena i estetički nepotvrđena. Nedostaju verodostojne antologije i ozbiljne studije o savremenom srpskom pesništvu. Srpski teoretičari danas se više bave utuljenom baštinom, a utuljena je ostala sadašnjost. Moj je utisak da je poezija danas, naročito u nekim velikim, pretovarenim kulturama izgubila onu dragocenu srčiku divljine iz koje je i potekla. Zaboravilo se da je u poeziji jedina percepcija - halucinacija i da u poeziji ništa ne sme biti sankcionisano razumom. Na svu sreću, svake godine u srpsku književnost pristižu novi regruti sa svojim svežim halucinacijama i ti mladi ljudi koji ne idu složno ukorak sa starom gardom bude nadu u zov divljine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)