PLEMENITI STIHOVI DESNICE: Vladan Bajčeta o nepravedno skrajnutom pesničkom delu velikog pisca

V. N.

07. 12. 2022. u 11:11

POSLE izuzetno uspešnog proznog starta, veliki pisac Vladan Desnica (1905-1967) oglasio se 1956. prvom, i ispostavilo se jedinom pesničkom knjigom "Slijepac na žalu", koja je, međutim, dočekana veoma oštrim primedbama kritičara. Ocenjena je kao "tvrda, suvoparna i nezanimljiva", "prazna i neuverljiva", kao "intelektualna konstrukcija", "Zbirka koja trpi od deklarativnosti". Sa namerom da ukaže na zanemarene vrednosti ove zbirke i na neki način ispravi nepravdu prema autoru, Vladan Bajčeta (1985) je napisao studiju Non omnis moriar, koju je objavio Institut za književnost i umetnost.

ПЛЕМЕНИТИ СТИХОВИ ДЕСНИЦЕ: Владан Бајчета о неправедно скрајнутом песничком делу великог писца

Foto: Novosti

Odgovarajući na pitanje zašto je Desničina poezija ostala u senci njegove proze, Bajčeta, za "Novosti", kaže:

- To je pitanje koje sam sebi postavljao još od srednjoškolskih dana. Naišavši, naime, na svega jednu pesmu u jednom predgovoru "Proljeća Ivana Galeba", koja mi se jako dopala, odmah sam otišao do bibliotekara i zatražio zbirku "Slijepac na žalu". Međutim, biblioteka u mom zavičaju nije imala tu knjigu, pa sam je pročitao tek kada sam došao na fakultet. I ostale pesme su mi se izuzetno svidele, pa je sve počelo još tada. Učinilo mi se da je to jedna od onih knjiga koje imaju sudbinu da nisu cenjene koliko zavređuju. Tako sam još u diplomskom radu odlučio da ukažem na njenu nezasluženu skrajnutost.

Vladan Bajčeta/Foto: Z. Jovanović

Šta "Slijepac na žalu" može da znači današnjem čitaocu? U čemu je njena univerzalnost?

- Kao i svaka dobra poezija, ta zbirka može današnjem čitaocu da znači upravo ono što dobra poezija oduvek znači: da čoveku kaže nešto bitno o važnim pitanjima njegovog života na jezgrovit, estetski koncentrovan način. Ona uvek govori više nego što hoće da kaže i što pesnik želi, odnosno čega je uopšte svestan da govori. Ona kroz lepotu jezika, a sa druge strane posredstvom čitalačke otvorenosti, intuicije, dovodi onoga ko je prima do više spoznaje o sebi i o svetu kroz lekoviti susret sa lepotom. Upravo u tome je njena univerzalnost - kao i svaka dobra poezija ona je lepa, duboka, plemenita.

Vladan Desnica/Foto: Novosti

Desnica kao pesnik imao je problem da uopšte objavi svoju prvu pesničku knjigu?

- To je bilo pre Drugog svetskog rata. Poslao je rukopis čuvenom beogradskom izdavaču Geci Konu, ali je on Desnici ponudio uslove slične onima koje mnogi izdavači danas nude mladim pesnicima: da sam finansira svoju knjigu. Do toga nije došlo (deo prepiske navedene u knjizi ilustruje neke od okolnosti u vezi sa tim) i Desnica će svoj pesnički prvenac objaviti tek sredinom pedesetih godina. Činjenica da se tako kasno pojavio sa prvom zbirkom poezije, u petoj deceniji svog života, učinila je da se u knjizi nađu pesme nastale u rasponu dugom barem trideset, a možda i više godina. To je uslovilo da su pesme "Slijepca na žalu" raznorodne i vrednosno i po poetičkim, odnosno stilskim odlikama. Nesumnjivo je u tome bio jedan od razloga njene negativne rane recepcije.

Desničina neobjavljena knjiga poezije pod naslovom "Gozba u poljima" imala je neobičnu sudbinu?

- Nije bez osnova pretpostaviti, na osnovu određenih podataka iz piščeve prepiske, da je taj rukopis mogao biti ono što je Desnica poslao Geci Konu. Njemu je 1942. godine ukraden kofer pun rukopisa na brodskom putovanju iz Splita za Zadar, na kraćoj pauzi u Šibeniku. Pisao je o tome u dva pisma svojoj sestri Nataši i naročito žalio za izgubljenim lirskim radom čitavog jednog desetleća. Fascikla pod nazivom "Gozba u poljima", sačuvana u piščevoj ostavštini, nosi zabelešku "arhiv i rekonstrukcija", što znači da se vratio tom svom delu i pokušao da ga obnovi po sećanju. To je neka vrsta ciklusa o čovekovom savezu sa majkom zemljom, o svojevrsnom panteističkom osećanju sveta i prirode. Možda je Drugi svetski rat uticao da se promeni takva piščeva slika stvarnosti, pa je stoga i odustao od rada na knjizi. Ne možemo znati: uzmimo to samo uslovno, kao pretpostavku. Ipak, ostalo je dovoljno fragmenata, kao i celovit sadržaj knjige, pa ipak imamo prilično pouzdanu sliku o tome kako bi ona izgledala da ju je pisac završio.

Foto: Novosti

Jedno poglavlje vaše monografije posvećeno je nekolicini njegovih zasebnih neobjavljenih pesničkih rukopisa?

- Među rukopisima je pronađeno i deset pojedinačnih pesničkih radova. Reč je o tematski i vrednosno raznorodnim poetskim pokušajima, koji sa jedne strane osvetljavaju Desničin publikovani lirski opus, a sa druge daju nove nijanse tom segmentu njegovog opusa. Dobar primer je, recimo, pesma "Široka metempsihoza".

Foto: Novosti

U drugom delu knjige bavite se pitanjem na koji način je Desnica prilazio temi smrti u prozi u odnosu na poeziju?

- To je možda najznačajnija tema celokupnog Desničinog književnog rada, budući da je, kao što je to poznato, njegov Ivan Galeb govorio kako je smrt "u suštini jedina tema pjesnika". Međutim, kod Desnice postoji nešto što je izuzetno u srpskoj književnosti, pa možda i u širem kontekstu. U njegovom opusu smrt se sagledava sa različitih strana, iz različitih uglova, prilazi joj se sa najšireg spektra filozofskih pozicija, i od jednog do drugog dela se na njenu večitu zagonetku odgovara drugačije. Desnica kao da je u svom stvaralaštvu uporno tražio najpodesniju vizuru, neki tajni prolaz, pukotinu kojom će doći do odgovora na pitanje u koje se slivaju sva ostala ljudska pitanja. Nema razloga da se sumnja da je najadekvatniji umetnički put pronašao u "Proljećima Ivana Galeba", a taj roman, što se nedovoljno zna, završava sa nekoliko pesamama, ugrađenim u tu njegovu grandioznu proznu konstrukciju. Tako dolazimo pred jasnu jednačinu: i Desničina poezija ide u sami vrh onoga što je Desnica u svom životu napisao.

Genijalnost

U KNjIZI je data i anegdota koju je svojevremeno zabeležio Slavko Vukosavljević, takođe, nepravedno skrajnut pesnik:

- Jedne noći sedeli smo, nekoliko nas mlađih ljudi, u već skoro praznom hotelu na obali Ohridskog jezera. Pevali smo. Jedna ruka Ganeta Todorovskog bila je tapan, a jedan kažiprst Srba Ivanovskog revolver. Tada Steva Raičković poremeti ritam, rekavši mirnim i dubokim glasom: "Znaš... u njemu ima genijalnosti". Okrenuli smo se. Našem stolu prilazio je Vladan Desnica.

Umuje mudrac 
na suncu

Umuje mudrac na suncu:
Sve sam od života uzeo
i sve životu vratio.
Dao sam mu svoje zanose i svoje padove,
svoja pregnuća i svoja klonuća,
napore napetih žila
i snove preznojenih uzglavlja.

Sve je bilo moje:
i radost i bol,
i opsjena i otrežnjavanje,
glad djeteta i tuga bludne sitosti,
cik ludog srca u jutra krvava
i povijanje duše u mutne sutone.

Sve sam od života uzeo
i ravnom mjerom sve mu vratio.
otići ću go i praznih ruku,
Sa dobrim trudom u dnu udova
željan sna
i zbratimljen sa prolaznošću.

(Vladan Desnica)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

I SRPSKI DEČAK POGINUO U ZEMLJOTRESU: Mali Robin (8) stradao u majčinom zagrljaju