SRPSKI KLASIK I EVROPSKI PISAC: Trideset godina od odlaska književnika Borislava Pekića (1930-1992)

Piše Petar Pijanović

28. 06. 2022. u 17:15

NAVRŠAVA se trideseta godina od smrti Borislava Pekića. Te tri decenije verovatno nisu dovoljne da bi se moglo suditi u kojoj je meri Pekićevo delo otporno na "podmuklo delovanje" vremena i književne istorije.

СРПСКИ КЛАСИК И ЕВРОПСКИ ПИСАЦ: Тридесет година од одласка књижевника Борислава Пекића (1930-1992)

Londonske godine Borislava Pekića / Foto Iz knjige "Borislav Pekić portret buntovnika"

No, određeni znaci već postoje. U poređenju sa nekim drugim, izuzetno darovitim, pa i ostvarenim piscima kojih više nema, Pekić se i dalje čita, istražuje i tumači koliko i za života. Pošto on nije delovao samo u književnosti, već, šire, u kulturi, kao i politici, može se reći da je ukupni njegov javni angažman tokom druge polovine XX veka bitno doprineo stvaranju uzornih vrednosti u svim pomenutim oblastima.

Pekićev književni značaj u tome je što je on uticao na obnovu i preusmerenje srpske književnosti kako u prozi tako u drami i memoarsko-dnevničkom žanru. Stvorio je izvoran i prepoznatljiv rukopis izuzetno visoke umetničke vrednosti. NJegovi romani i pripovetke, stojeći u modernističkom znaku, u središtu obično imaju pripovedača ili junaka čija su znanja i književno iskustvo, kao i sam život, mera našeg sveta. Pekićeva dramska, kao i prozna dela na osoben način predstavljaju mit i istoriju, savremene teme i sećanje na budućnost, nastojeći da istraže u čemu je smisao te putanje. U memoarima i dnevnicima Pekić je svedok svog vremena i lucidni komentator kome su lična iskustva bila samo prilog za priču o istoriji beščašća i veoma teskobnom položaju čoveka u modernim vremenima.

Foto Arhiva

Prva Pekićeva knjiga ("Vreme čuda", 1965) ima u svojoj podlozi biblijske povesti. One su osmišljene znanjem drevnih tekstova i novih poetika, odnosno kulturne istorije i ideja uopšte. Takav način gradnje novelističkog venca, misaone i oblikovne novine koje taj postupak donosi, otkrivaju značaj novog poetičkog toka u srpskoj prozi. "Vreme čuda" otkriva i "jeres" pisca koji kritički slika autoritarni duh dogme na kojoj počivaju biblijske istine. Visprena kritička misao u tom ciklusu povesti i ostalim delima ovog pisca osporava različite mitove i uvrežene ljudske zablude.

Pekićeva proza jasno pokazuje da njen autor nije samo u službi priče, već je i njen gospodar. Nesklon duhu jedne knjige i brojnim mitovima starog i novog veka, on kao pisac i tumač ideja, upisuje u priču autorsku sumnju i apsurdan čovekov položaj u istoriji i u svetu. Pekić na nov način tumači stare antropološke obrasce i dobro poznate stereotipe u istoriji ideja. NJegov značaj i u tome je što je, kao retko koji pisac u srpskoj književnosti, uspeo da izgradi celovit književni sistem u kojem se slaže gotovo sve što je stvorio kao romansijer, pripovedač i dramatičar. Centar tog razuđenog sistema jeste kapitalno "Zlatno runo", roman-biblioteka ili delo sa stotinu lica. Iz njegovog tematskog gradiva nastali su još neki romani i drame Borislava Pekića. Iz istog ciklusa je i roman autoportret "Hodočašće Arsenija NJegovana", za koji je autor dobio "Ninovu" nagradu.

Izvan tog tematskog ciklusa je antiutopijska trilogija koju čine romani "Besnilo", "1999." i "Atlantida". Tako Pekić, polazeći od protomita u najstarijim slojevima "Zlatnog runa", idući zatim kroz biblijsku mitopoetiku u "Vremenu čuda", onda se krećući istorijom u većini svojih romana, stiže do sećanja na budućnost u pomenutoj trilogiji. Tu su na delu distopija i transhumanizam "novog vrlog sveta" koji predstavljaju otuđeni čovek, robot i čip. U toj priči zatvara se krug čovekove nade i vere u život kakav poznajemo. To je i mogući ishod humane povesti, odnosno stalnog "guranja napred".

Foto V. Danilov

Prof. dr Petar Pjanović

Roman i priča o porodici NJegovan jesu središte Pekićevog književnog sveta. Kad je toj priči "tesno" u romanu ili u njemu ne dobija potpuni izraz, ona prelazi u drugu formu i postaje drama. Na tom preobražaju nastale su i drame "Zlatno runo", "Cincari ili Korešpodencija" i "Generali ili srodstvo po oružju". U "Zlatnom runu" stvaralačka sujeta, u "Korešpodenciji" cirkuska fantazija, a u "Generalima" "umetnička" strategija ratovanja prete NJegovanima da izgube ono što im je jedino važno: prošlost, porodica i posed. U drugim Pekićevim dramama na delu je prizmatična slika ljudskih naravi i sudbina u svetu koji je izgubio ravnotežu i autentični smisao.

Osim "čistih" literarnih žanrova, pre svega u romanu, drami i pripovetki, Pekićev beletristički dar došao je do izražaja i u prelaznim ili književno-naučnim vrstama, kao što su dnevnički zapisi, memoarska proza i eseji. Unutar takve podele, koja je zbog mešanja žanrova dosta relativna i nimalo striktna, moglo bi se reći da dnevnički i esejistički stil preovladava u knjigama "Tamo gde loze plaču" i "Život na ledu", a memoarski rukopis u trotomnim "Godinama koje su pojeli skakavci". S jakom autobiografskom notom, ta dela otkrivaju i gene piščeve lektire, tragove njegovih ideja i poslova. Ona svedoče razložnu i izazovnu, duhovitu i ironijsku reč, to jest pekićevski promišljenu i misaono slojevitu, životnu i uverljivu priču o sebi i drugima u jednoumnom dobu.

Celinom svoga bića i delovanja Borislav Pekić nije bio samo pisac, tj. homo poeticus. Bio je i homo politicus, dakle ličnost koja je svojim idejama i aktivnostima više od četiri decenije davala pun prilog demokratizaciji života kod nas. Moralni javni gest, sloboda i demokratske vrednosti vrhunska su načela ovoga pisca. Ona su uticala na njegov angažman i u političkom životu. To se vidi još od sredine prošlog veka kada je postao član zabranjene političke organizacije i zbog toga bio osuđen na strogu zatvorsku kaznu. Političko delovanje nastavio je početkom devedesetih kao član Demokratske stranke. Pisao je "nepoćudne" tekstove, kao što je učestvovao na javnim tribinama i brojnim protestima. To je bio dug njegovim mladalačkim idealima. Sve to, uključujući Pekićevu harizmatičnost i intelektualno poštenje, omogućilo je da stekne javni prestiž te visok ugled i uticaj u društvu.

Pisac velikih znanja, prosvećeni evropejac i kritički duh sa dužnim razumevanjem mislio je i pisao o našoj karakterologiji i istoriji. Pekić je imao kultivisan nacionalni osećaj. Pisao je da je srpski narod bivao "stavljan u položaj da bira između nacije i demokratije (...) a da mu nikad nije bilo omogućeno da oba interesa izjednači i shvati kao dve šine istog koloseka svoje nacionalne i građanske emancipacije i egzistencije". U drugoj prilici kazao je kako je "za demokratiju nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj". On sam je mirio obe te vrednosti što u nekim krugovima nije nailazilo na podršku.

Odnos prema vrednostima i kritički pogled na svet otkriva Pekić čak i kada sudi o svome delu. Tako je isticao da je "Vreme čuda" njegov autorski promašaj: priču o totalitarnim doktrinama vezao je za biblijske teme i Hristovu ličnost umesto za svoj, XX vek i njegove tirane, a da ga na to "niko nije terao. Niko osim vlastitog kukavičluka". I taj samoprekor pisca, tj. njegov moral, a pre svega to što je Pekić u književnosti i kulturi stvorio može da bude poželjan ili uzoran činilac kulture, pa i njen obrazac. O tome treba voditi računa, posebno danas kada je srpska kultura na velikom raskršću.

Pekić je imao kritički, ali ne isključiv, nego racionalan i odmeren pogled na našu istoriju. Onima koji su odbacivali tu prošlost prigovarao je govoreći ovako: "Ko sa svojom prošlošću i svojim poretkom ne ume na miru da živi, naći će se u ratu sa svojom sadašnjicom". Na to se naslanjala i njegova svest o značaju srpske književnosti i kulture koje su deo evropskog kulturnog kruga. Takvom svešću, a još više ličnim doprinosima savremenoj književnosti Borislav Pekić je srpski klasik i evropski pisac.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

HTEO JE DA TE UBIJE: Lauš izbegao smrt na setu Boja na Kosovu