OPISUJUĆI DRUGE OPISIVAO JE SEBE Bećković Milovanu Đilasu: Ovaj dnevnik sam čitao s uzbuđenjem s kakvim odavno nisam čitao nijedan roman

Pre dva dana Milovan Đilas je proslavio 111. rođendan. U tih 111 pisao je 100 godina. Danas govorimo o njegovoj najnovijoj knjizi.

Foto Ž. Knežević

Da je "Raspad i rat, dnevnik 1989-1995" Milovana Đilasa objavljen u kakvoj ediciji romana niko ne bi pomislio da to nije roman, a kako toga nije bio svestan ni njegov autor ni izdavač, preostalo je da to kaže njegov čitalac i jedan od junaka tog romana.

Tom čitaocu i junaku čini se da se ovaj put Milovanu Đilasu desilo i posrećilo nemalo književno čudo. Naime, pisac je idući u korak s vremenom vodio dnevnik, a omaklo mu se da usput napiše roman o kakvom je odavno sanjao. Tako je nabasao i na novu originalnu formu koju je pišući mnoge romane uzalud tražio.

Nikad mi nije spomenuo nijedno svoje zvanje ni odlikovanje,ali je ne jednom naglasio da bi sva svoja zvanja i odlikovanja i svu svoju strmu političku karijeru dao za jednu dobru rečenicu. Tražeći tu rečenicu ispisao je hiljade stranica i nikad se nije raželeo pisanja i hartije.

Bila bi pravda da mu ovaj put ne izmakne "Ninova" nagrada, koju bi mu za "Raspad i rat" trebalo dodeliti posthumno.

I to ne samo zato što se u naše vreme romanom zove i ono što se u ranijim vremenima tako nije zvalo, ni zato što su i proza i poezija proširile svoje teritorije na sadržaje za koje do našeg vremena nisu znale.

Sećam se da je, kad je pročitao Radovićevu i moju dramsku poemu "Če - tragedija koja traje", rekao: "Ovako se sada moderno piše, a ja sam staromodan i već okoštao u robovanju navikama i inerciji pisanja".

Ne sećam se da sam do kraja pročitao nečiji dnevnik, a ovaj sam čitao s radoznalošću i uzbuđenjem s kakvim odavno nisam čitao nijedan roman, mada mi je bio poznat i početak i kraj ovog Đilasovog romana.

Opisujući druge opisivao je sebe, raspravljajući se sa svetom raspravljao se sa sobom. Sagovornici su dvojnici, više projekcije nego savremenici u čijem je prisustvu razgovarao sa sobom.

U prvi plan došla je njegova pismenost, lakoća kojom se formulisao i bez po muke, iz prve ruke, štedeći reči, u par poteza, oživljavao likove i događaje. Bila je to pravda za ruku koja je ispisala bezbroj stranica da najzad pokaže svoje književno majstorstvo. Koliko god je dnevnik datumirao i pričvršćivao za vreme tekst se otrzao i odlazio van vremena. Bio je ubeđen da vodi dnevnik, za koji sam mu, kako podseća, ja dao ideju, a taj dnevnik je bio sve manje dnevnik, a roman sve više. I što ga je tvrđe vezivao za zemlju brže je odašiljao u nebo. U njemu je našao pribežište i kao da je iz dana u dan ispovedajući se hartiji osećao da ispisuje nešto bitnije od svakodnevnika. To se pokazalo tek posle trideset godina kad je sve prevaziđeno i transponovano, što najbolje osećaju čitaoci koji se tada nisu ni rodili. Neke od njih sam ovih dana sreo i upoznao.

Kako bi se moglo drukčije razumeti da se nas dvojica više volimo i čvršće vezujemo što se više razlikujemo, a zbog tih razlika smo, kako sam piše "tužni, ali se više volimo". Čak je i sanjao da pričam protiv njega, što se, inače, nije moglo dogoditi ni u snu. I šta je nego poništavanje svih razlika i put ka pomirenju, da mu ja sa protivničke strane, budem najbliži i najdraži.

Pišući svoju autobiografiju o drugima napisao je roman o sebi i time učinio zaumnim njegov profani sadržaj. Ništa se ne događa u jednom danu kao u Džojsvom "Uliksu" nego u šest godina koje su se pretvorile u jedan dan. Čudom pisanja, pišući dnevnik iskrsao je roman čijoj je originalnoj formi težio, a teško da bi je svesno našao. Inovacija pronađena u dubokim godinama nagrada je za sve ono za čim je tragao od rane mladosti. Ne jednom mi je rekao: "Ja sam veliki skrivač", "U mojim pripovetkama i romanima ima mnogo autobiografskog", "Ja sam o sebi ostavio mnogo pisanih dokumenata."

Uostalom, da to nije roman kakvog bi interesa imao čitalac dnevnika koji o tom vremenu, opisanim licima i događajima, sada više zna i od njegovog autora.

Bilo bi bez značaja šta je ko govorio od 1989. do 1995. godine da te reči nisu dobile novo značenje i postale zaumni sadržaj jednog modernog romana.

Roman je ne samo "Raspad i rat" nego i "Pisma iz zatvora", objavljena pre nekoliko godina kod istog izdavača. Da su objavljeni kao romani, sve bi se kazalo samo.

I "Pisma iz zatvora" su remek -

-delo u kojem se Milovan Đilas pišući pod budnim okom cenzora ostvaruje i kao primenjeni umetnik i visoki profesionalac, koji piše po narudžbini na zadatu temu i propisan sadržaj. A to znači da na zatvorskom listu određenog formata, u određeno vreme napiše pismo sa određenim brojem reči nedvosmislenog značenja, čiji su prvi čitaoci službenici Službe bezbednosti. I tu veštinu Milovan Đilas je doveo do savršenstva.

Često se divio kako je neko umetničko delo komponovano, ali čini mi se nikad toliko koliko Štefičinom paketu koji je isticao kao primer i remek-delo kompozicije. U njemu je sa apotekarskom preciznošću svemu pogođena prava mera, bez jedne mrvice viška. Tu je bilo sve što je zatvoreniku dovoljno za mesec dana, uz upustvo kako da se njegov sadržaj odbrani od tamničke memle i mrava. Uz sve to, nije propuštao da napomene kako je za pobunjenika kakav je bio on sam, neophodno da ima pouzdanu ženu - jataka, kakvu je imao on.

Stranice posvećene Štefici, Štefki, Štefaniji, preminiloj životnoj saputnici spadaju u vrhunce ne samo srpske književnosti. One stoje uz najlepše pesme posvećene mrtvoj dragoj, uz Santa Maria della salute i "Dnevnik" Laze Kostića, sećaju na Šantićevu "Što te nema" i Miljkovićevu "Uzalud je budim", da spomenem samo domaće pisce mada bi i stranima ovde bilo mesto i to onim najvećima.

Jedna herojska ličnost, opevani lider, ratni komandant, čuveni robijaš, najslavniji disident obraća se u starosti svojoj mrtvoj dragoj rečima "Mila moja devojčice". Izvinjava se i moli je mrtvu da mu oprosti što je preskočio jedan dan da joj se ne ispovedi. Držao je i milovao njen kućni ogrtač obešen o svoj krevet, a na natkasni pištolj. I samo ga je Aleksa sprečavao da ga ne upotrebi i stavi tačku na svoj život.

Objavljena posthumno "Pisma iz zatvora" i "Raspad i rat" su dva romana koja krunišu životno delo Milovana Đilasa.

Pomišljam da bi mi on na sve ovo rekao: "To ste malo prekombinovali". A kad bih ostao pri svome i njega bih pokolebao da kaže: "To sam možda prozevao!"

Njegova uzrečica je recimote. Ponekim rečima je dodavao slovo o: oveći, okošt, ogojan, omalen, onizak, oredak... Ne znam šta bi se sve iz tog moglo o njemu zaključiti.

Nagovarao sam ga da napiše udžbenik "Robija u 100 lekcija", jer je o njoj znao sve što živ čovek može znati.

"Kad dođu po vas oni uvek kažu da ćete se brzo vratiti čim date kratku izjavu, ali vi na to ne nasedajte, nego odmah uzmite četkicu za zube, knjigu i olovku, jer može proći i po dve tri nedelje dok stupite u vezu sa svojima", bio je jedan od prvih saveta. Bilo mu je najvažnije da može da piše a sporedno gde i na čemu, jer šta je pisanje i svako ozbiljno stvaranje, ako nije vrsta teške robije...

Čuvao je među knjigama, u svojoj biblioteci, paketić sa toplim donjim vešom koji su mu prilikom posete darovali neki mormoni. I meni ga je nudio u jednom času kad se činilo da će mi trebati.

Žao mi je što mi nije ispunio tu želju i napisao udžbenik o robiji, koji će kod nas uvek biti aktuelan. Umesto udžbenika napisao je esej "Tamnica i ideja" priklanjjući se Aleksinoj sugestiji.

Ali da se još jednom vratimo romanu "Raspad i rat".

Često smo razgovarali o smrti i sahrani. Ja sam ponavljao da tu ne treba biti originalan i nešto izmišljati. Valja se sahraniti onako kako se sahranjujemo hiljadama godina. Pa tako i on treba da se sahrani kod svojih roditelja, u svom selu, sa sveštenikom, u grobu koji je on podigao. I da ne pretuli sveću svojih predaka. Napominjao sam da se niko od njegovih partijskih drugova nije sahranio kod svojih roditelja. On se predomišljao i govorio da će ga sveštenik psovati, a ja tvrdio da neće nego će ga sahraniti onako kako su sahranjivani svi njegovi kroz vekove. "Da, da, ali on će ipak, negde pri kraju, naći načina da me psuje." "Neće." "Hoće." "Neće." "Hoće. Da mi obećate da ćete ga prekinuti ako počne da me psuje." "Neće, ali ako se i to čudo desi, ja ću ga prekinuti." Tom najpsovanijem Srbinu novijih vremena koji je bio umnogome oguglao na mnoge psovke i klevete bilo je stalo da dane dušom i da ga ne psuju bar taj poslednji dan na ovom svetu.

A onda bi dodao: "Neće meni onaj narod dati u grob!" A ja protestovao: "Biće počastvovani i ponosni. Vi ste najslavnija ličnost koja će se sahraniti u tom groblju. Ostaćete jedini koji se vratio odakle je krenuo da počiva zajedno s njima, u svom groblju, kod svojih roditelja."

Uzviknuo je: "Ne znate vi naš narod!"

Šta je sve Milovan Đilas znao o našem narodu stalo je u tu rečenicu, koju nikad nisam zaboravio.

Na takvim razgovorima je sve i ostalo i ništa nije konačno zaključeno. Za mene je bilo najveće iznenađenje i nezapamćen gest prijateljske ljubavi kada je u svom testamentu napisao da, ako Aleksa ne mogne, ja odlučim o mestu i načinu njegove sahrane. Ne znam zašto Aleksa ne bi mogao, ali znam da on to ne bi nikada napisao da nije znao i bio siguran kako ću ja odlučiti. Ali kao što je zahtevao da ga zaštitim od psovanja sveštenika, tako je hteo da psovke što se sahranjuje sa sveštenikom idu na moj obraz, znajući da će mi i to činiti najveću čast.

Ni mnoge moje rečenice u "Dnevniku" nikada ne bi zapisao da nije znao da ću lako ostati pri njima koliko god bile suprotne njegovima. Rekao mi je pišući Dnevnik: "To će biti vaša autobiografija!"

Meni je ostalo da primetim da je "moja autobiografija" u stvari njegov autobiografski roman, koji je ispisao lako i jednostavno, oslobađajući se svega suvišnog i postajući književni junak jednog od najuzbudljivijih i najoriginalnijih romana moderne srpske književnosti.

Zasluga što smo taj roman dobili u 111. godini Milovana Đilasa pripada Aleksi Đilasu koji se pokazao kao veliki sin velikog oca.

Iskrene čestitke izdavaču Manojlu Vukotiću.

(Reč na predstavljanju knjige "Raspad i rat" Milovana Đilasa na KNU 14. juna 2022. godine)

Preporučujemo

Kultura

1 25

GRANICE SRPSKOG JEZIKA: Jednoglasno usvojena Deklaracija o granicama srpskog jezika

21. 06. 2022. u 12:46

Kultura

0 0

MALO MUDROVANjE O DNEVNICIMA: Izlaganje na promociji knjige "Raspad i rat: Dnevnik, 1989-1995"

21. 06. 2022. u 12:53

Poznati

0 0

NEMERLjIVA ŠTETA: Oglasio se Čola posle vesti o krađi i ćerki

20. 06. 2022. u 19:18

Društvo

0 0

POČEO PETROVDANSKI POST: Evo kako da ne osetite glad - svi prave istu grešku

20. 06. 2022. u 16:46

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije