INTERVJU Književnik Đorđe Sibinović: Malom narodu danas teško da očuva suverenost

Mila Milosavljević

29. 05. 2022. u 12:00

TEŽINA današnjih izbora nije u nerazumevanju nužnosti trajanja pod okriljem imperijalne nepravde, nego u njenom izričitom nalogu promene svesti i obavezi da namet usvojimo kao slobodu izbora, a nepravdu prihvatimo kao dobročinstvo, kaže u intervjuu za "Novosti" Đorđe D. Sibinović, pesnik, prozaista, esejista, profesor prava.

ИНТЕРВЈУ Књижевник Ђорђе Сибиновић: Малом народу данас тешко да очува сувереност

Đorđe Sibinović / Foto V. Danilov

Naš sagovornik je ovenčan uglednim književnim nagradama koje su mu doneli njegovi romani prevedeni na engleski, italijanski, arapski, ruski jezik.

* Gde smo to danas stigli? Ko su naši prijatelji? U kakvom svetu živimo?

- Mali narodi ne mogu biti prijatelji sa velikim narodima koji predstavljaju svetske sile. Prijateljstvo podrazumeva ravnopravnost i ekvivalentno uzvraćanje. Priroda malih naroda određena je njihovim opstankom. Velike narode određuje imperijalna moć koja se ogleda u širenju, osvajanju i asimilaciji. Dakle, mali i veliki narodi nisu podobni da razvijaju prijateljstva jer su njihove prirode nedodirljive. Nalazimo se na razmeđi istorijskih imperijalnih moći koje svoje teritorijalno, kulturološko i ideološko prostiranje ostvaruju različitim sredstvima. Sa Istoka stiže model bezrezervnog zalaganja sopstvenog ljudskog korpusa do ostvarenja krajnjeg cilja, dok na Zapadu dominira model bezlične neumoljivosti zalaganja svega postojećeg koji prati nesrazmera tretmana različitih entiteta radi postizanja cilja. U dva svetska rata došli smo na rub fizičke propasti. Model sa Zapada suprotan je našem poreklu i teško razumljivoj poziciji neravnopravnosti sa drugim ljudima u istom procesu koja nam je namenjena kao nepromenljiva. Danas je malom narodu veoma teško da očuva suverenost i aktivnu koegzistenciju. Odgovor možda leži u jedinstvenom opažanju Meše Selimovića, koji je u romanu "Tvrđava" rekao da se više zatičemo nego što biramo i da samo zreli ljudi mogu trajati u nametnutom. Dakle, mimo sveta ne možemo, a da li ćemo kao junaci Selimovićevih romana izdržati nadolazeći istorijski talas nametnutog, ostaje da se vidi.

* Da li je moguće u poretku kulturnih vrednosti potražiti odgovore na teška pitanja koja našu aktuelnu situaciju čine dramatičnom?

- Kultura je sistem odnosa. Ona traje i samoobnavlja se prema pravilima koja nisu kodifikovana. Pre svega zbog toga što nikada do kraja nije jasno koji društveni uticaji presudno utiču na aktuelne vrednosti, a zatim i zbog toga što forme u kojima se ispoljava nisu proverljive. Položaj u kulturi uvek je "ucenjen" za one koji sa periferije mukotrpno dorastaju celini, od "ucenjivača" koji iz jezgra eksperimentišu ekstravagantnim probojima kao nedostižnim uslovima kompeticije. I stvar se tako, i sa kulturom, opet svodi isključivo na moć. A moć ne priznaje poverenje i ne poznaje milosrđe. Ona se u prelomnom trenutku dvadesetog veka iz kanona preselila u "otvoreno društvo", priklonila se populističkoj demokratizaciji kao dominantnom socijalnom trendu i na mesto kriterijuma, instalirala je ideologiju legitimiteta bez granice između stvarnosti i interpretacije. U prvom trenutku, takav pravac najavio je bujnost kulturoloških oblika, ali je vrlo brzo nestao u klopci odbačene razlike i nemogućnosti razvrstavanja predmeta od rezultata. Takva kultura postala je sama sebi dovoljna. Kada je kultura inegrisana u projekat otuđene moći, sve je postalo umetnost, a život kao predmet duhovne razrade ustuknuo je pred idejom populizma i povlašćeno mesto vrhovnog razloga promišljanja, prepustio subverziji dekonstrukcije. Kao što se moć iznova rađa u izričitom poništavanju bilo kakve veze sa prošlošću, tako se i kultura hranila nekontrolisanom reprodukcijom trivijalnih doživljaja koji su se bez ikakvih kriterijuma pretvarali u ispunjena očekivanja kulturnih samodržaca. Umetnička dela, performanse, i projekte danas uklanjaju čistačice u muzejima ili ih poništavaju "dilit" tasteri na računarima.

* Kako objašnjavate da u našem društvu postoji jaka tendencija prepoznavanja slobode i demokratije prema zajednici koja zabranjuje Dostojevskog i Čajkovskog?

- Podeljenost je nesrećni kontinuitet naših zastoja. Pokušaji da se ona pokaže kao ideološka, kao u slučaju "partizana i četnika" ili formacijska, kao u slučaju "Karađorđevića i Obrenovića" javljali su se kao dodatni otežavajući faktori razumevanja nacionalno-onotološkog limita sabornosti i pronalaska najmanjeg zajedničkog imenitelja jedinstva. Bili smo podeljeni i pre komunista, i pre dinastičkog tragizma. Ubijali su se i drugi narodi među sobom, ubijali su kraljeve i vladare, trvili se i krvili zbog poseda, vlasti i moći, ali su uspevali da napredak celine vide kao nužnost koja, ako hoćete, omogućava takve sukobe i u budućnosti, na višem i delotvornijem nivou. Naše podele su nas zaustavljale i sprečavale napredak mnogo tragičnije nego što su nam to činili osvajači i okupatori. Ograničiću se na jezik, književnost. Dvadeseti vek počeli smo kao postojbina nove paradigme. Bora Stanković je predstavljao logičnu, funkcionalnu i neraskidivu nit u predvodnici pozicioniranja rodne egzistencije likova od Tolstoja i Flobera, preko Hamsuna, do položaja ljubavi i nove istine. Crnjanski je anticipirao epohu i "Dnevnikom", značajno pre Žida, postavio strukturu pisanja 20. veka. Danas, utopljeni u puko sledbeništvo egoistične bezidejnosti i, zašto ne reći, neinventivne imitacije, slušamo od naših laureata da se vrhunac književnosti nalazi u delima Uelbeka ili Knausgora pored svega drugog što se u svetskoj književnosti može pročitati i pohvaliti! Dakle, na onim katedrama na kojima danas zabranjuju Dostojevskog, proučavaju rečene autore, i opredeljenje dela naše javnosti za takve izbore govori samo za sebe. Kao što našu zapalost u teško bespuće "zaraćenih poetika" koje funkcionišu po identičnom unutrašnjem principu kvazielitizma i aproprijacije javnih resursa, voluntarizmu i beskrupuloznoj drskosti, otkrivamo u pokušajima da se bezvrednim, supkulturnim marginalijama skrene pažnja sa ozbiljnih skretanja.

Đorđe Sibinović / Foto V. Danilov

* Društva su danas složenija i na sceni je daleko više faktora koji utiču na karakter izbora, lična i društvena kretanja. Kako to komentarišete?

- Mislim da živimo vrhunac totalitarizma. Mera slobode nekog društva jednaka je broju društvenih odnosa koji se slobodno odvijaju van regulative obavezujućih normi. Time epoha pokazuje uravnoteženost i spokoj u odnosu na puno poverenje prema savremenicima da će oni život živeti pouzdano i celishodno, bez straha od sankcije, bez atmosfere totalne kontrole. Danas ne postoji ni najmanji prostor koji nije regulisan normom i podložan sankcionisanju i kontroli. U takvim okolnostima se ne rađaju i razvijaju slobodni ljudi. Pravo slobode izbora puta kojim neko društvo namerava da ide, više ne postoji. Neko misli za nas? U našem svetu danas, samo jedna strana sankcioniše, zna šta je dobro i zlo, šta je pravedno, određuje standarde, arbitrira, prašta i abolira. Bez obzira na silu i moć, naivno je verovati da svet može tako da izgleda i opstane.

PUT PATRIJARHA PAVLA

* KOJI put vi vidite, kako treba svet da izgleda?

- Put koji vidim, osvetljava svetački sjaj svetlosti lika blaženopočivšeg patrijarha Pavla, za mene, svetog i presvetog sveca, i to je put ljudskosti naspram puta ideologije, nacije ili "ljudskih prava". Nisam još otkrio šta je to dobro za ljude, a da nije dobro za Srbe, Evropljane, Amerikance ili Ruse. Kada sve prođe, ostaće ljudi, pa tek onda sve ostalo. Kakvi će biti njihovi "vojni savezi" i "ljudska prava", videće samo ljudi koji to i danas jesu, a ni sutra ne mogu postati ništa drugo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

PESNIČKO BDENIJE I DODELA NAGRADA: Završene Vidovdanske svečanosti u porti manastira Gračanica, prisustvovao i patrijarh Porfirije