ŽIVOT IZ KAMENA ISKLIJAO: Film "Prebilovci, tamo i kamen ima ožiljak" Sanje Dragićević Babić

MUK. U isto vreme duboka unutrašnja rezonanca za koju još ne mogu da pronađem prave reči i pitanje je da li ću ikada uspeti. Jer ovako nešto nema imena i ne verujem da se ikada dogodilo u istoriji roda ljudskog, osim u zabitom selu Prebilovcima, u Južnoj Hercegovini, na Balkanu, na prostoru "srpskog sveta" u jeku Apokalipse.

Foto RTS

Dokumentarni film "Prebilovci, tamo i kamen ima ožiljak" Sanje Dragićević Babić (RTS, 2022), nedavno prikazan na Javnom servisu, ovako zvuči u iskazu njegove autorke: "Zločin u Prebilovcima ustaše su izvršile između 6. i 11. avgusta 1941. nad više od 800 Srba iz tog sela, uglavnom žena, dece i staraca. Početkom devedesetih tamo je podignut hram, a kosti stradalih su pohranjene u kripti. Miniranjem hrama, u junu 1992. po drugi put izvršen je zločin nad prebilovačkim žrtvama. Takođe, film prikazuje i kako je život i nakon toga, po drugi put 'isklijao iz kamena'. Dakle, selo Prebilovci i dalje živi."

Događaj neverovatan, nepojmiljiv čoveku HH i narednog veka, u srcu Evrope. Srpsko selo Prebilovci ubijano je dva puta u kratkom razdoblju jednog ljudskog veka i to do temelja, do poslednje kosti i lobanje i daha ljudskog, o čemu svedoče još neoživljene ruševine negdašnjeg života, srpska škola "Kralj Milutin", poprište zločina nad decom i njihovom učiteljicom Stanom Aranut, koju su silovali, zverski mučili i na kraju ubili njeni đaci Hrvati, iz susednog sela Gabela.

"Prebilovci, tamo i kamen ima ožiljak", Foto RTS

Počinioci ovog gnusnog zločina, službeno "ustaše", njih više od hiljadu na broju, ostrvili su se na srpsku nejač oko Ilindana dok su im se očevi i drugi muškarci iz sela sklonili u šumu, verujući da će ove zveri u ljudskom obliku poštedeti barem žene, decu i starce (jer spočetka krvavog leta 1941. njih još nisu dirali). Ovoga puta nije bilo milosti. Svi su do jednog, njih oko 830 na razne načine usmrćeni ili živi bačeni u jamu Golubinka, široku oko pet i duboku sto metara. Tako su zatrvene 52 porodice iz Prebilovaca: Buluti, Medani, Brnjašići, Nadaždini, Dragićevići, Ekmečići (naš najveći istoričar, akademik Milorad Ekmečić izgubio je u ovom masakru oca Iliju i još 78 članova svoje porodice!). Tek mesec dana kasnije, u septembru 1941. došli su Italijani i jedva obuzdali teror "divljih ustaša", u stvari komšija i zemljaka, većinom pokatoličenih Srba, koji su gajili neverovatnu, životinjsku mržnju prema svom rodu i poreklu i na ovaj način se dokazivali pred novim gospodarima, ustaškim fratrima iz katoličkih sjemeništa i samostana. Ta mržnja napunila je trinaest kraških jama u Hercegovini pravoslavnim mučenicima, čije su grobnice posle rata zabetonirane po nalogu nikog drugog do SUBNOR-a - udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata 1941-1945 - a sve u ime druga Tite i bratstva i jedinstva!

Ne samo da izvršioce zločina nije stigla ruka pravde (jedan je, kažu, obešen u Mostaru!) nego se o genocidu nije smelo ni govoriti. Ni zucnuti. "Ideološki muk" kaže jedna od žrtava. Ako je i bilo obeležja na ovim betonskim pločama, ona su se odnosila na neke nebulozne "žrtve fašističkog terora". Ni krsta, ni pravoslavnog znamenja, već možda poneka petokraka zvezda sa srpom i čekićem, nevešto urezanim u kakav mahovinom obrasli kamen. Ovo je Srbima Hercegovcima palo isto tako teško kao sam čin ubijanja. Jedan od njih kaže u kameru nešto što se mora zapamtiti kao trajni beleg ovog filma: "Srbi su vazda uspostavljali vertikalu između smrti i života. Ona je spajala sabor mrtvih i živih. Betonske ploče na našim jamama prekinule su ove vertikale. Dugo posle rata kao da sam čuo zov iz jama 'Tata, izvadi nas odavde!". Pod pretnjom Udbe, nesrećni ljudi ni sveću nisu smeli da zapale nad ovim jamama sve dok nije umro Tito. Prebilovčani još duže, sve do kasne jeseni 1990. godine, kada počinje najstrašniji deo ovog filma, snimljen amaterskom video-kamerom.

Sa Golubinke je odvaljena betonska ploča i mlađi su se, pod nadzorom speleologa i patologa - forenzičara, spustili u jamu. Bila je sa njima i neka kamera sa malo veštačkog svetla. Prizor je bio užasan, kakav se jedva i može zamisliti u poslednjem krugu pakla, u kome su pre četiri decenije na najstrašniji način pobacana deca: ovde lobanja, tamo šaka, poneki opanak ili cipelica. Čekrkom su ih izvlačili na površinu, a gore lelek i kuknjava. Očevi su iskopavali svoje žene i decu iako su se mnogi davno ponovo zasnovali porodice i izrodili novo pokolenje, sada već odrasle ljude, koji su nastojali da im ovo mučeništvo olakšaju. Jedan nije mogao da izdrži ovaj prizor: pogodila ga je kap i umro tu, nad jamom. Odlučili su da ih zajedno sahrane u kripti novog pravoslavnog hrama u Prebilovcima, koji je osvetio patrijarh Pavle. Ali već sledeće, 1991. godine počinje novi etnički i verski rat, koji već stotinu godina ne da kostima srpskih mučenika da se smire. "Hrvatske obrambene snage" (HOS), potomci istih onih demona iz 1941. godine, ponovo su harali Donjom Hercegovinom i uništili 1992. Prebilovački memorijal (na amaterskom VHS-u vidi se kako svaljuju zvonik), dovukli bagere i sravnili ceo sakralni kompleks kao da ga nikada nije ni bilo. A na tom mestu ustanovili su - deponiju!

I opet se dogodilo čudo. Treći put za poslednjih sto godina vratio se namučeni srpski narod Hercegovine, sada već odnarođene i okupirane od inoverne nebraće i počeo da ponovo podiže Prebilovce. Neki su opet morali da krče korov i čkalj, podižu iz temelja staru đedovinu, kosti su nekako ponovo prikupljene i složene u seoski dom, a tadašnji hercegovački episkopi, zbratimljeni u Hristu, vremenom su podigli drugi, velelepni pravoslavni hram i novu kosturnicu sa moštima Svetih novomučenika prebilovačkih i donjohercegovačkih, koje je SPC kanonizovala i odredila da se proslavljaju na dan njihove zajedničke smrti, svakog 6. avusta. Unutrašnjost dostojanstvene Crkve Sv. Vaskrsenja Hristovog - praznik Vaskrsa Gospoda našeg daje puni metafizički i noumeni značaj ovom masakru - ukrašena je veličanstenom freskom prebilovačkog martirijuma. Tako je iz kraškog kamena, voljom Božjom, ponovo isklijao život. Hrišćanski smisao pobede nad smrću (u ovom slučaju - nad dve smrti!) ispunio je duše ljudi utehom i smirenjem, a od Prebilovaca, zajedno sa Jasenovcem, Jadovnom i mnoštvom drugih stratišta stvorio uzvišeni simbol stradanja celog naroda.

Ovaj film je dokument u izvornom smislu reči. Autentičnost, tj. istinitost užasavajućeg prizora upućuje nas na stvarnost koja je još tu, nije iščezla i može se ponoviti svakog trenutka. To u nama izaziva afekte straha i sažaljenja, ali ne donosi ikakvo pročišćenje, nego se samo gomila i akumulira bez kraja i konca u produženi patos dok god se ne shvati da je njegov jedini smisao - metafizički. Uporni, ponovljeni život kroz patnju i obnovu pravoslavlja vodi naš srpski svet ka neminovnoj pobedi Boga pravde.

Duhovna vertikala uspostavljena je ponovo između mrtvih, živih i onih koji još nisu rođeni, ona postoji i obnavlja se Božjim čudom. A šta je dobar dokumentarni film nego otrgnuće vremena od truljenja i svedočenje o čudu, kojim nas taj isti Bog vodi zajedničkom spasenju?

Preporučujemo

Kultura

0 0

KULTURA SE POTISKUJE IZ SKORO SVIH MEDIJA: Slobodan Savić o 20 godina autorskog serijala "Čitanje pozorišta"

19. 04. 2022. u 10:08

Društvo

0 0

MAJA BOJIĆ, NOVA VODITELjKA "STUDIJA ZNANjA", O 5. SEZONI: Gledaoci pitaju goste preko "Zuma"

15. 04. 2022. u 21:00

Društvo

1 1

ANDREJEVIH PET NUMERA ZA FILM: Dečak komponovao za dokumentarac

13. 04. 2022. u 11:22

Poznati

0 0

OMAŽ TEDU DžONSU: Stjepko Gut sa Big Bendom RTS 16. maja u "Kolarcu"

12. 04. 2022. u 11:48

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije