NEPOZNATA REČ: Prilog biobibliografiji

Goran Petrović

07. 12. 2021. u 16:33

MOŽE se reći da je moj prvi rukopis imao sudbinu čuvene Aleksandrijske biblioteke.

НЕПОЗНАТА РЕЧ: Прилог биобиблиографији

Foto V. Danilov

Ne kažem da je bio vredan makar i trunke tog čuda antičkog sveta, čije je podizanje u novoosnovanom gradu naredio lično Aleksandar Makedonski, ali njegovu raskošnu lepotu nikada nije video. Međutim, može se reći da je moj prvi rukopis imao istu tužnu sudbinu, izgoreo je kao i biblioteka u Aleksandriji.

Dogodilo se to u Kraljevu, na četvrtom spratu zgrade u Omladinskoj ulici, u trpezariji teta Zage. Ona je, Zagorka Nektarijević, bila profesorka srpskohrvatskog jezika i književnosti, ali i naša komšinica, koja me je učila prvim slovima pre nego što sam pošao u školu. Smatrala je da to treba tako, moji roditelji su se saglasili, a ni ja nisam imao ništa protiv. Možda zato što nisam znao u šta se upuštam. Mada sam mogao i da se malo bolje obavestim šta me očekuje, da se raspitam kod Zagine ćerke Saše, već školarke, od mene tri godine starije.

Teta Zagin suprug i Sašin otac, čika Gajo, on je smatrao da za opismenjavanje ima vremena i da treba da "živim". Da, to je naglašavao, pa me je i "vodio u život". On se, život, prema čika Gajovim merilima, a primereno mom uzrastu, sastojao u tome da me vozi u njegovo selo, Katrgu, kad je obilazio majku. Možda se nekome ovo čini kao nešto tek onako, ali u ono doba nije svako posedovao automobil, a Gavrilo Nektarijević je imao "tristaća", a onda je kupio "pezejca", za koji je govorio da je prostran još malo pa kao američka limuzina. I još je dodavao da u njegovim kolima samo ja mogu da se vozim na "američki način", a to će reći da sedim na suvozačevom mestu, slobodno ispružim noge i stavim ih na komandnu tablu. To ti je življenje života! Ići "pezejcem" u Katrgu! Ali ne baš najkraćim putem, već prvo kroz glavnu ulicu, koja tada nije bila zatvorena za saobraćaj. Svi te vide, a ti se praviš važan, posmatraš svet ovlašno, "onako-onako".

Polako, polako, mada se moglo proći brže, jer je kolovoz gotovo uvek bio pust... Osim ako nije subotnje ili nedeljno prepodne, kada sve može da stane zbog sprovoda. Još uvek pamtim crna "visokolakirana" pogrebna kola, bajkovite karuce sa dva konja, na konjskim oglavima crne perjanice, povorku koja je najpre kružila centrom grada, da bi tek onda zaokrenula i uputila se ka gradskom groblju. Tada sam morao da skinem noge sa komandne table, jer nije pristojno, rekao je čika Gajo, voziti se na "američki način" dok ljudi umiru... To, nastavio je, Amerikancima najviše zamera: "Videćeš već, kad porasteš, čitaćeš o Vijetnamskom ratu."

Dočim je isto to, držanje nogu na komandnoj tabli, odobravao ako bismo morali da milimo za lokalnim vatrogasnim orkestrom, koji je pak centrom grada paradirao ako je kakav državni praznik. Činilo se da bleh-muzika najavljuje upravo naš, moj prolazak. Čika Gajo je prigovarao orkestru: "Izduvaste li se jednom?", a mene je hrabrio: "Slobodno se ispruži... Vidiš li koliko smo važni! Gde bi nam bio kraj da još imamo i otvoren krov!"

Nekako sam po tome znao da on nije baš veliki ljubitelj tadašnjih državnih praznika. Kasnije sam se u to i uverio, jer sam shvatio da nikada nije kupovao Borbu, a izgleda da je takav ostao i kada je desetak godina kasnije umro - teta Zaga mu je na grob redovno odnosila isključivo Politiku, kamenom bi pritisnula novinski prevoj, a vetar je razlistavao stranice baš onako kako je njen Gavrilo voleo, od "sporta" ka "naslovnoj", mada je on to zvao ka "ničemu"...

Smene sahrana i parada, mimohoda i koračnica, zaspanki i budnica - je li se do danas štogod promenilo? U svakom slučaju, tada, kada bismo izašli iz grada, čika Gajo bi ubrzavao Ibarskom magistralom, ja sam se vozio na "američki način", a on bi me povremeno pitao: "Mali, je l" uživaš u životu?" Ja sam odgovarao: "Uživam, čika Gajo." A on bi onda rekao: "Kada zađemo na seoski put, možeš i ruku da ispružiš kroz prozor! Uživaj, more, dok te Zaga nije opismenila, posle si nagrajisao!"

A to sa opismenjavanjem je teklo ovako: kod teta Zage sam odlazio nekoliko puta sedmično, u zavisnosti od njene školske smene, u različito doba dana. Uopšte nije bilo daleko, stan Nektarijevića nalazio se naspram našeg, morao sam samo da pazim da se ne nabodem na orijaški kaktus koji se nalazio na stajalištu. Nikada nisam video veću biljku u saksiji, svaki list debele kože završavao se zamašnim trnom, pa mi se činilo da onako kako drugi u dvorištu imaju vezanog psa čuvara, tako je nas na stajalištu čuvao nakostrešeni kaktus-džin, korenom vezan za zemlju u ogromnom glinenom sudu. Ne znam kakva mu je bila narav u odnosu na poštara ili mlekadžiju, ali mene nikada nije napao.

Rekao bih da smo se međusobno poštovali. Naravno, mojoj majci to nije bilo dovoljno, pa je uvek morala i da kaže: "Dalje od kaktusa... Možda je bolje da te ja odvedem..." Nisam to dopuštao, valjda sam dovoljno odrastao.

Saša ili nije bila kod kuće, ili se nalazila u svojoj sobi, možda je radila domaći. Seo bih za trpezarijski sto i moja komšinica me je strpljivo učila da sričem, a naporedo sa tim i da pišem. Ne znam koliko je meseci prošlo...

I tada, posle mnogo muke i uloženog truda, moj prvi iole valjani rukopis je - izgoreo. A tek što sam ga završio... Šta je na tom papiru stajalo, verovatno samo jedna, nečega prva reč - ne pamtim. Te pozne jeseni sam ga spalio. Iz radoznalosti. Zvonio je telefon. Teta Zaga je izašla u predsoblje da se javi, mlađih radi moram da objasnim da je telefonu tada bilo mesto u predsoblju, a ne u prostoriji u kojoj se ručava, ili u spavaćoj sobi. Što bi se reklo, ne prima se svako u kuću, taj "svako" može i u predsoblju da saopšti zašto dolazi, da kaže šta želi... Dakle, Zaga je izašla u predsoblje, razgovor je potrajao, a ja sam papirak namenjen vežbanju, takoreći rukopis, iz dosade ili znatiželje, šta li, prineo grejalici, užarenoj spiralnoj žici, da vidim šta će se zbiti. Beli list je najpre počeo da žuti i vene, zatim da se rumeni i dimi, pa je naglo planuo, u strahu sam ga ispustio - papir je, sada u obliku lelujavog jezika vatre, dohvatio obližnju zavesu, već je počeo da palaca uz tkaninu... Ne tvrdim da je tako bilo, ali nije isključeno da sam tada pomislio na onaj paradni vatrogasni orkestar... Gde li su sada da dunu u one svoje trublje, zapali se sve živo! Ko zna kako bi se sve završilo da se naša komšinica i moja profesorka nije vratila u trpezariju i sa garnišne strgla goreću zavesu, sigurnosti radi je ugazivši.

Nije me grdila, nije žalila ni zavesu, rekla je, misleći na onu napisanu reč, otprilike:

"Ne brini, videla sam je pre telefonskog... Uspeo si, bila je čitka, bez greške... Da samo znaš koliko se radujem!"

Nisam to tada tako razumeo, pa nisam ni siguran da li sve ovo pripada biografiji - ali je od lista papira ostao nauk: posao pisca je nepredvidiv, sada uzneseno buktiš, u sledećem časku si ništa, puhor. A ako pak sve ovo više pripada bibliografiji, molim da se dopuna uvaži i zabeleži - to je bila moja prva priča, čije jedine reči ne mogu da se setim, mada njenog jedinog čitaoca i te kako pamtim.

(Povodom uručenja nagrade
"Zlatna knjiga" koju dodeljuje
Biblioteka Matice srpske)

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)