TRIJUMF SERIJA: Poklekle su i knjige i filmovi

Aleksandar Genis

21. 09. 2021. u 13:45

NE mnogo pre smrti Filip Rot je saopštio da odlazi u penziju.

ТРИЈУМФ СЕРИЈА: Поклекле су и књиге и филмови

Foto Vikipedija

Takva odluka među piscima bila bi bez presedana da nije jednog izuzetka. Mislim na omiljenog Brežnjevljevog pesnika, Jegora Isajeva, koji je u vreme perestrojke javno izjavio da ostavlja stihove zbog apsolutne čitalačke ravnodušnosti prema njima. Zanimljivo je da su oba autora, koji teško da su znali jedan za drugog, pribegla istom argumentu.

"Čitavog života", ogorčeno je priznao Filip Rot u osamdesetoj, "orijentisao sam se na normalne ljude koji pred spavanje čitaju po dva sata. Kad sam saznao da takvih gotovo više i nema, penzionisao sam se."

Teško je ne saosećati s njim. Generacije koje posećuju Gutenberga svakodnevno su se zabavljale čitanjem smatrajući knjigu nezamenljivom srećom. Rastao sam s tim uverenjem, čvrsto ubeđen da će tako biti zauvek. Pa kako je i moglo biti drugačije kada su svi odrasli govorili o knjigama. U vreme jugovine imena i nazivi služili su kao lozinka i okupljali inteligenciju. To nisu bile samo knjige Hemingveja, Foknera ili Bela, već i "Srećni DŽim" Kingslija Ejmisa ili "Četvrti pršljen" Martija Larnija. Svi su nabavljali, posuđivali ili krali iste knjige da bi ih čitali u sektaškoj ekstazi. Po svoj prilici i danas mogu da oživim tok vremena (kao na godovima panja) po knjiškim oznakama, bilo da je to leto "Kentaura" ili zima "Zime našeg nezadovoljstva". I to ne računajući samizdate. Dobro se sećam kako sam u sebi često pronalazio snage da se otrgnem od jastuka samo zato što sam se nadao da ću mu se vratiti uveče sa knjigom.

"Martin je", pisao je Nabokov, "bio od onih ljudi za koje je dobra knjiga pred spavanje dragoceno blaženstvo."

Taj pasus u "Podvigu" govori o tome da je norma postojala uvek i nije zavisila od prirode vlasti. Dva večernja sata sa knjigom bila su sakralno vreme. Ali eto, kako je s tugom konstatovao Filip Rot, sve se završilo i dva neprikosnovena sata pripala su konkurentu.

"Jeste li primetili da", pitaću uvaženog čitaoca, "kada se sretnemo sa prijateljima više ne pitamo šta su čitali, čak ni koji su film gledali, već sa kojom serijom žive."

Karakteristično je da se u Americi najbolji prozni pisci, poput Frenzena, i režiseri, poput braće Koen, prikradaju serijama sa dve strane, ali s jednim ciljem: da se ponovo stvori svet ovisnog čitaoca koji je postao gledalac, a da to nije ni primetio.

Da bi se otkrila tajna serija, treba ih odvojiti od srodne, ali tuđe sapunice koja spada u postmodernističke žanrove. Sapunica je dete radija. Ona je nastala iz potrebe fabrikanata praška za pranje veša kojima je falio sižejni o kvir za reklamu koja se obraća isključivo ženskoj publici. Sakupivši uspešan skup umetničkih postupaka, sapunica ih se nije odrekla ni kada je prešla na televizijski ekran. U njenom arsenalu je zamršena ligatura vanbračnih ljubavnih odnosa, uobičajeni glumački sastav, stalan, poput rodbinske garniture, prisan manir komunikacije, prioritet dijaloga (žene vole ušima) i sveopšta tromost pripovedanja koje računa na večnost. Takva slika može da se prati s povremenim gledanjem u ekran, dok se pere veš i kuva ručak.

U jeku borbe sa "mrtvim belim muškarcima" feministkinje su otkrile i zavolele sapunicu, prepoznavši u njoj čisto žensku verziju masovne umetnosti, poput heklanja. Takva, ne muška, estetika služila se nehronološkim pripovedanjem i bahtinovskom polifonijom. U sapunici svaki, a ne samo pozitivan junak, poseduje pravosnažnu i ubedljivu tačku gledišta. U okvirima takvog svojevrsnog žanra niko ne može da definitivno pobedi i to znači da je, dok god se veš prlja, sapunica besmrtna.

Za razliku od nje, serija je sestra knjige i sestra od tetke filma: plod duge evolucije i niza kriza, isprovociranih progresom.

Stareći, svaki prizor teži da postane ogledalo. Šekspirovo pozorište nije ličilo na život. Elizabetinci još nisu otkrili realizam koji je Ostrovskom omogućio da scenu naseli trgovcima koji ispijaju čaj. Bioskop je stvarnost odveo sa pozornice i preneo je na belo platno. Opljačkano pozorište je osiromašeno i asketizam je pretvorilo u simbol vere. Kod Beketa na sceni nema gotovo ničega: drvo sa usamljenim listom, dve kante za đubre, kasetofon, jama u zemlji. Pa ni radnje u njegovom pozorištu nema više: ništa se ne dešava i ništa se ne menja, osim gledalaca, naravno.

Ostavši bez krova, drama se preselila iz pozorišta na film koji je naučio da istinito, kao kod Hičkoka, priča najneverovatnije priče.

Boreći se sa naivnošću eskapizma, kinematografija visokog modernizma tražila je sebe izvan reči i sižea. Težeći da dobije sopstveni, a ne od drugih muza pozajmljen rečnik, film se snalazio sa slikama, poput Paradžanova, ili sa pejzažima, poput Antonionija. Siže se vratio na veliki ekran kada su se pojavili novi majstori velike, razgranate, katarzične drame: Kješlovski, Fon Trir, Tarantino.

No dok je ljuljaška naše omiljene umetnosti letela tamo-amo, stasala je serija, namamivši gledaoca na mali ekran, otrgnuvši nas od velikog.

Taj rat je skoro neprimetan, jer serije ne zamenjuju film i ne izdaju se za njega. Film, kao i predstava koja mu je prethodila, operiše jednokratnom emocionalnom i intelektualnom paljbom. Bioskop predstavlja apsolutno iskustvo pasivnog poniranja u veštačku (tamnu) sredinu. Kad uđeš u salu, predaješ se filmu, obećavši da se bez krajnje nužde od njega nećeš odvajati.

Danas, istina, bioskopi, sudarivši se sa konkurencijom malog, ali brzo rastućeg ekrana, doživljavaju renesansu raskoši. Da bi se obična poseta bioskopu pretvorila u neučestali praznik, nove sale nude ležeće fotelje kao u prvoj klasi aviona, i topao, takođe kao tamo, ručak sa alkoholnim pićem. No, teško da će im to pomoći.

Serije osvajaju još nečim. One od gledalaca istovremeno zahtevaju i manje, i više. Sa jedne strane, gledamo ih na sofi i u kućnom ogrtaču, sa druge, one od nas očekuju strpljenje i vernost. To je lenja i razvučena razonoda, pri čemu njeno trajanje, koje ne može da se računa satima i minutima, već večerima i vikendima, čini supstancijalno obeležje serije. Ona se usitnjava i razvlači, i organizuje slobodno vreme po svojim uslovima. Ušavši u kućni raspored, serija obećava bezbolno i komforno premeštanje u alternativni svet. Uopšte nije važno kakav tačno, ljubavne intrige, detektivske priče, političke prepirke, svejedno je. Najvažnije je da je serija nešto ozbiljno i na duže vreme. Ona se pravi da je na ekranu sve stvarno, a mi se pretvaramo da joj verujemo.

Naivnost takve poetike je tiho odstupanje, slatko odsustvo, raspust duše, umorne od beživotnih visina umetnosti. Dospevši do njih, metri su se odavno oprostili sa zastarelim majstorstvom prostodušne uslovnosti. NJu su razarali najbolji umetnici dvadesetog veka, poput Pikasa, DŽojsa, Brehta, Felinija. Skrivajući sopstvenu suštinu, njihova umetnost je ogoljavala postupak, prikazujući magiju fantazije i raskrinkavajući je.

Serija je udešena jednostavnije i pouzdanije. Uzmaknuvši, našla se upravo tamo gde je gospodario njen najbliži analogon: viktorijanski romani. Uprkos pridevu i zahvaljujući formi, na njih se ne odnose samo remek-dela Dikensa i Tekerija, već i Tolstoja i Dostojevskog. Sve one su strukturisane na isti način. Zamršene, dovitljive, mnogoljudne, vešto raščlanjene, proračunate su na po poglavlje za veče, ukoliko se, naravno, ne zaneseš, kao što je to bio slučaj sa mnom u mladosti sa Dostojevskim, koga sam čitao i nisam se odvajao od njega ni dok spavam, jedem i kartam se. Samo je naša stvar kako ćemo ih gledati, jer nas danas serije, koje su nas definitivno otrgle od televizije, uveliko čekaju, poput romana u biblioteci.

Izborivši se za samostalni status, serija je izvršila neočekivani prevrat: odstupnica se revanširala, umetnost se okrenula unatrag i umetnička fantazija sa uživanjem ponavlja pređašnje poteze, počevši (i to mi se najviše i dopada), poput Valtera Skota i Puškina, od istorijskog žanra.

(Iz knjige "Koža vremena", izdavač "
Geopoetika", prevod Melina Panaotović)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)