ĐORĐO SLADOJE ZA “NOVOSTI”: Bojim se da ćemo u novogovoru prevazići čak i Hrvate

Dragan Bogutović

22. 06. 2021. u 13:23

U SVEKOLIKOJ srpskoj književnosti romani u stihovima mogu se zbrojati na prste jedne ruke, i to doslovno.

ЂОРЂО СЛАДОЈЕ ЗА “НОВОСТИ”: Бојим се да ћемо у новоговору превазићи чак и Хрвате

Foto Nikola Skenderija

Tog složenog poduhvata prihvatio se, i to izuzetno uspešno, pesnik Đorđo Sladoje (1954) knjigom "Modre žilice" (Centar za srpske studije, Banjaluka) u kojoj će uživati ljubitelji dobre, duševne i visprene literature.

Ovaj autor je do sada objavio niz pesničkih knjiga za koje je dobio pregršt nagrada, kao što su Zmajeva, Dučićeva, Šantićeva, Disova, Ćopićeva, "Žička hrisovulja", "Laza Kostić"...

* Šta vas je motivisalo da se upustite u ovaj izrazito zahtevan književni žanr?

- Znao sam vrlo često da prepričavam zgode iz detinjstva i zavičaja i u kući i u kafani, pa su me, najpre supruga i ćerka, nagovarale da to i zapišem. Onda su im se pridružili i prijatelji Ranko Popović i Zdravko Miovčić koji su i najveći "krivci" što je knjiga uopšte objavljena. Ja sam odugovlačio znajući da će hartija upiti usmene čari i da će ostati tek crtice i anegdote. A onda mi se sve to što me je opsedalo, a što strogi vezani stih nije pripuštao, odjednom otvorilo u nešto komotnijoj formi i počelo da se odmotava. Usred korone (koja je ko poručena za skribomane) pisao sam u nekoj vrsti transa koji me je i ranije spopadao, ali nikada ovako dugo i intenzivno. Nakon pola veka bavljenja književnošću bio je red da najzad i "maturiram" makar i u stihu. A da li će mi stručnjaci priznati diplomu, to ne bih znao kazati.

* Još jednom ste se vratili svom hercegovačkom zavičaju. Šta ste iz njega zauvek poneli?

- Nije lako zaboraviti i ostaviti zavičaj; kad god sam probao da ga odgurnem, uskakao bi mi u san - tu sam, bludni sine. A poneo sam otuda ono najdragocenije što me ovakvim čini i kao čoveka i kao pesnika, zamalo rekoh komunistu. Najpre milost mojih bližnjih, materinsku i sestrinsku naročito, pa "ganjive zvuke" gusala moga oca kojima sam rano ozvučen desetercem, ozračen vidovdanskim mitom i okađen kosovskim zavetom. Poneo sam surovu lepotu pejzaža, modri žubor Neretve i šapat pahuljica, zvezdano nebo i moralni zakon; upio sam dečjim očima narodni život koji nije bio ni idiealan ni idiličan, već borba za opstanak u neprestanom rvanju sa prirodom i istorijom. Ali je zato bio i vedar i autentičan. Iz žudnje za tom vedrom autentičnošću nastala je, pretežnim delom i ova knjiga.

* Pokušali ste da sačuvate i autentični jezik tog kraja?

- Hteo sam da taj jezik otmem zaboravu i u njemu vaskrsnem jedan gotovo potonuli svet, koliko je to stihom moguće učiniti. I poneo sam doživotnu tugu što taj svet nepovratno nestaje. Ovo je njemu pomen i opelo. A kad pogledam Srbiju, posebno njene južne i istočne krajeve, da Kosovo i Metohiju i ne pominjem, ili Banat, gde sam proveo gimnazijske godine, sve mi to liči na ono tamo. I bojim se da će moj ubogi Ulog postati huda srpska metafora.

* Posebno su zanimljivi vaši likovi koji su i tragični i smešni. Mnogi od njih su, čini se, autentični?

- Oni su me najglasnije i najupornije "nagovarali" da napišem ovu knjigu. Ogrešio bih se da ih nisam poslušao,a još više da sam naknadno falsifikovao njihove karaktere i dragocenu ulogu koju su imali u mom životu. Mnogi su pod pravim imenima,ali neke sam ipak morao da "prekrstim" da me neko od njihovih osetljivih potomaka ne bi presreo i "kritički se osvrnuo", onako interdisciplinarno. Ne zazirem od takvih nesporazuma, jer sve je ovde pisano s dubokom naklonošću i gotovo beznadežnom ljubavlju.

* Čitaoce će posebno zabaviti humor kojim je knjiga natopljena. Može se u njemu prepoznati nešto ćopićevsko sa vašim dodatkom ironije i paradoksa?

- Iako nisam imao nameru da zabavljam čitaoce, bolje je i to nego da im dosađujem. Hteo sam, rekoh, samo to - da od zaborava spasem svet moga gotovo iščezlog zavičaja, a on mi se onomad odužio tako što je na fasadi osnovne škole u Kalinoviku, koju pohađa šezdesetak učenika, oslikan mural sa likovima Rajka Petrova Noga i moje malenkosti. Dirljivo do suza... Humor za junake "Modrih žilica", nije stilsko već egzistencijano pitanje. Ko je tamo sebe preozbiljno shvatio, ko nije bio u stanju da muku i nevolju okrene na šalu, taj se nije dobro proveo. A li ni onaj ko je u tome preterivao. Humor u svim nijansama - od invektive preko ironije i paradoksa do groteske tu je da "otare suze", a u jačim dozama da bi ublažio tragičnu patetiku same teme - a to je dugo umiranje našeg sela i razgradnja patrijarhalne kulture,iz čiji krhotina - eto paradoksa - i dalje zari nešto dragoceno što nas možda najčvršće drži na okupu kao duhovnu zajednicu. Ali sve je to ćopićevski bezazleno u odnosu na surovu ironiju istorije.

* Kroz tekst vašeg romana probijaju se tonovi sete i melanholije. Zbog prohujalih godina ili dragih lica kojih više nema?

- Zbog prohujalih godina u kojima su nestala draga lica koja su i život u nedođiji činila sigurnim i toplim, uzbudljivim i čudesnim. I sećanje na te mile i daleke čase zna me silno da rastuži. Lecne me i sad zvuk gusala, u nedeljno po podne iz nečijeg potkrovlja, razneži me i miris majčine dušice ili zove koja tamo već dugo caruje. Sa prvim pahuljama i sada star povilenim, a Božiću i Vaskrsu radujem se kao i onda kad smo ga slavili u maloj kamenoj kući u koju je je po dubokom snegu Spasitelj navraćao - u šta i danas verujem.

* U današnjem zahuktalom vremenu, kada su mnoge vrednosti okrenute naopačke, kome se pesnik obraća?

- I u ovakvom "oskudnom" i posuvraćenom vremenu pesnik peva ne mareći mnogo za to koga sluša; peva jer mora, jer je od okolnosti jača njegova potreba i gotovo prirodni poriv da sopstveni doživljaj sveta jezički oblikuje i udene u smislenu univerzalnu celinu. Srećom, još uvek ima onih čija čula za lepo, dobro, skladno, smisleno i uzvišeno nisu zakržljala. Ima ih mnogo više nego što to uporno ponavljaju oni zaduženi da promovišu krizu poezije i njenu izlišnost u svetu gde je vredno pažnje samo ono što donosi profit. NJima se pesnik obraća. Meni se ponekad čini da će se ljudi u budućnosti sve češće okretati umetnosti, pa dakle i poeziji, tražeći tu utehu i spas pred tehnološki terorom. Sve dok "inženjeri duša" ne obave genesku modifikaciju ljudskog soja, biće onih koji će poeziju pisati i onih koji će je čitati i slušati.

* Kako gledate na ponovno otvaranje rasprave o ćirilici i jeziku?

- Mi već dugo ne znamo šta bismo sa svojom prošlošću - sa istorijom, tradicijom i kulturom (pa tako ni sa jezikom i pismom) niti sa onima najvećim koji su tu kulturu stvarali i uznosili. Dok traje svakodnevna halabuka oko efemernih stvari, tiho, sistematski se razgrađuje naš nacionalni i kulturni identitet. Iz udžbenika se izbacuju najznačajnije istorijske ličnosti, iz lektire preko noći nestaju veliki pisci (da ne kvare omladinu i ne smetaju na evropskom putu), muzička kultura se stiče na Bori Čorbi i Bregoviću, a ne na Mokranjcu, ili recimo Svetislaavu Božiću; snimaju se opskurni filmovi i serije. A svako glasnije pozivanje na tradiciju olako se karakteriše kao velikosrpski nacionalizam, pa čak i fašizam. Kao da Centralni komitet i sad zaseda na brdu kod Kranja, iza zatvorenih vrata.

* Šta nam donosi Zakon o rodnoj ravnopravnosti u jeziku?

- I taj nesrećni zakon koji je donet po ubrzanom postupku ne vređa samo srpski jezik već i same žene koje bi trebalo da učini tobož ravnopravnijima. U Odeljenju za jezik i književnost Matice srpske, čiji sam član, više od jedne trećine su žene i gotovo sve su potpisale zahtev za ocenu ustavnosti ovog zakona. I sve su do juče bile doktori nauka. Minimalna kazna za prekršaj iznosi čitave dve moje penzije pa ne znam smem li da napišem šta su u međuvremenu postale - doktorke, doktorkinje, doktorice, doktoruše... ne stigoh da priupitam. Ako se neke odredbe budu strogo sprovodile, bojim se da ćemo u nakaradnom novogovoru prevazići čak i Hrvate. Ne znam nijedan evropski narod koji već nije rešio probleme jezika i pisma; učinili su to i oni koji su iz srpskog uzeli šta im i koliko im treba. Eto i Crnogorci su nadzidali svoju dičnu abecedu.

* A (nepostojeći) zakon o ćirilici?

- Zvuči gotovo neverovatno da nijedna srpska vlast nikad nije donela zakon o ćirilici, tako je ona i dalje nezaštićeni svedok našeg trajanja među civilizovanim narodima. I kako stvari stoje, pre ćemo doneti zakon o zaštiti pingvina nego o zaštiti ćirilice. A štitimo je u stvari od nas samih - od nacionalno neopredeljenih Srba jugoslovenskog porekla koji srpsku kulturu smatraju palanačkim anahronizmom, a jezik govedarskim. U tome su najglasniji oni koji još kubure sa žuljevima od opanaka.

* Sticajem okolnosti, menjali ste sredine i poslove. Šta vam je, kao piscu, to donelo a šta oduzelo?

- Ta izmeštanja su mahom bila prinudna, a najviše nevolja i meni i mojoj porodici doneli su rat i izbeglištvo - stalna seljakanja, oskudica u svemu, strah, briga i neizvesnost, zavisnost od tuđe volje, ali i veliki napor da se u zlu ne pokudimo, kako reče narod, dok je naroda bilo. Sa druge strane, mnoge pesme sigurno ne bi nastale bez tih surovih podsticaja. Je li to prevelika cena, vrag bi ga znao, a ja znam da su te pesme imale povratno, terapeutsko dejstvo, ponekad i spasonosno. Što gore pesniku - bolje za pesmu, tako je izgleda na višem mestu udešeno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)