OSTAO UZ DRUGOVE DO POSLEDNJEG DANA I DAHA: Ivica Mihailović je 1998. napustio Vojnu akademiju i otišao da oduži dug na Košarama

D. Vujičić

09. 04. 2024. u 07:00

KADA je svaki dan bio najstrašniji, kako da izabereš reči da opišeš boj što trajaše više od dva meseca. Danas, posle 25 godina od Košara, plašim se velikih reči i junačke priče baš kao što sam se plašio (ili nisam) 1999, kada su po ceo dan i svaki minut padale bombe, leteli meci i fijukalo rastrgano kamenje oko naših rovova i glava.

ОСТАО УЗ ДРУГОВЕ  ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА И ДАХА: Ивица Михаиловић је 1998. напустио Војну академију и отишао да одужи дуг на Кошарама

FOTO: Privatna arhiva

Održali smo se i to je najvažnije. Nismo osramotili pretke i uniformu. Ovako razmišlja Ivica Mihailović Beli iz Vranja. Na pomen njegovog imena osmehuju se i nazdravljaju svi pripadnici 53. Graničnog bataljona koji su preživeli NATO agresiju.

Mihailović je želeo da bude oficir. Imao je sve petice u srednjoj školi i lako je prošao prijemni na akademiji. Priča kako se u Beogradu u tom sistemu obrazovanja nije snašao - očekivao je više. Napustio je akademiju i stupio kao regrut u redove vojske - da se "oduži otadžbini"!
Nijednom nije tražio odsustvo, oterali ga na vikend pred 
kraj rata

Njegovi izviđači iz Niša na Košare su se popeli 29. septembra 1998. godine, a dan kasnije poginula su mu petorica drugova iz jedinice. Četa je ostala bez Vladimira Radojčića, Ilije Pavlovića, Miladina Gobeljića, Miroslava Pavlovića i Miroslava Jocića, dok su kapetan Goran Loznica i vozač Goran Simić bili teško ranjeni. To beše u rejonu Ras Košara.

Sajla od gasa

KADA su napuštali Košare, graničari su se u svojim izbušenim vozilima okretali nemo za juničkim visovima. Nikom nije bilo do priče.

- U Juniku nas je čekao haos od vojske koja se prema Kumanovskom sporazumu vraćala. Nas graničare su uveli u jedan autobus i kada smo najzad dočekali raspored da krenemo u koloni puče sajla od gasa u vozilu. Ispostavilo se da autobus može da vozi ako se improvizuje čelična sajla tako što će onaj na zadnjem sedištu da je zateže i otpušta na signal rukom vozača napred. Bog nije hteo da se povučemo, nije trebalo da idemo!

U zasedi u rejonu karaule sačekala ih je teroristička vojska Agima Ramadanija, nekadašnjeg oficira JNA koji je vodio podmukli napad. To je bio prvi susret Belog sa mrtvima, a posle ih je bilo mnogo, mnogo. Bio je Mihailović u boju i kada je 11. aprila 1999. na Vaskrs poginuo pomenuti Ramadani.

 - Mi, vojnici iz ovog boja, ne zaboravljamo šta je i kako je bilo, a drugima je teško da shvate. Petoricu drugova iz vojničke spavaone mrtve sam izvlačio sa mesta pogibije. Kapetana Loznicu tada smo jedva našli, izrešetanog u potoku. Da ne beše našeg psa, ne znam da li bi preživeo. Tako je moj rat počeo 1998, a ponosan sam i kako je završen - nastavlja ispovest Mihailović 25 godina od strašnog ratnog sudilišta na Juničkim planinama.

Objašnjava da je po stradanju vojnika njegove čete ostao u prekomandi u graničarima na Košarama. Oficiri i podoficiri su se povukli po dogovoru sa Vokerovim posmatračima OEBS, a on je odlučio da ostane u novoj jedinici.

 - Mogao sam da odem pre agresije, ali me je bilo sramota. Psiholozi sa VMA i personalci iz Prištine na karauli su me pitali da li sam u "stanju šoka" posle ratnog stresa. Rekoh da nisam. Nastavio sam da sa drugovima dajem i patrolu i stražu i zasedu. Do 24. marta naplatili smo im svakog našog ubijenog graničara višestruko. A koliko smo oružja i municije zaplenili od terorista samo u našem rejonu - mogle su se naoružati čitave brigade. Uostalom, samo od jedne zasede u kojoj smo ih sačekali tri puta je leteo naš teretni helikopter MI-8 da prebaci zaplenjeni ratni materijal u Prištinu - seća se Mihailović.

Zverstva na snimcima

- NIJE se Beli snašao u "civilstvu". Završio je dve godine Pravnog fakulteta dok je "prištinski" bio u Vranju, a kad je premešten u Kosovsku Mitrovicu nije imao para... Danas radi, sve oko drva - živi kod Drvne pijace.

- Nisam heroj, ali znam da mi Srbi ne znamo da se odužimo. Tek pre pet godina me je našao major da me registruju u borce. A Agim Ramadani (na slici), onaj što je ubijao iz zasede, on je narodni heroj svih Albanaca. Ali, nemaju pravo da slave teroriste na "Jutjubu". Pre 10-15 godina pojavio se i snimak Ramadanija kako ubija moje drugove. To "junašto" i danas je na mreži.

Velikog petka pred Vaskrs 1999, dana kada je počela velika bitka, Mihailović se seća po strašnom bombardovanju sa neba i po jezivim artiljerijskim baražima iz Albanije. Na taj dan ogromna avionska bomba pala je u šumu uz položaj naših graničara i posekla stoletna stabla, ali njih nije ogrebala.

 - Čudo, šta li je? Mi se sa tog položaja iznad karaule nismo povukli do poslednjeg dana - svedoči Ivica.

FOTO: Privatna arhiva

Govori i kako je zgrada karaule naravno bila napuštena i pre napada. Geografski, albanska karaula je na našu gledala sa visa i bilo je nelogično da vojnici ostanu među ciglama. Ali...

 - Dva dana pošto su na graničarske položaje stigla prva pojačanja iz 125. mehanizovane i Vojne policije usledilo je nečije naređenje da se vratimo na karaulu - kaže naš sagovornik. - Ne znam ko i zašto je to naredio. U vojsci se ne pita i krenulo je nas desetak. Čekala nas je njihova zaseda i tu je poginuo vodnik Ivan Vasojević.

Krater pred domom

NEDOSTAJU reči Mihailoviću da opiše kako se osećao kada je posle 12 meseci video dom na odsustvu.

- Dolazim nekako auto-stopom do Vranja, sav utegnut oružjem i bombama i zaustavlja me Vojna polcija: "Odakle!" "Sa Košara", kažem, a oni kažu da nisam "regularan" nego dezerter. Objasnismo se nekako i kad dođoh pred kuću pored Drvne pijace prvo videh ogroman krater od NATO bombe. Prvo sam psovao, a onda su moji izašli pred mene. Kako da vam objasnim šta sam osećao?

Prilikom povlačenja naših vojnika, ranjen je jedan od njih u nogu i, umesto da ostane da leži, ustao je da se povlači. Vodnik Vasojević je krenuo ka njemu, i verovatno ga je zbunilo to što su neprijatelji koji su pošli ka njemu vikali na srpskom jeziku.

 - I Vasojevića sam izvlačio - seća se Beli.

Dva dana kasnije poginuo je čuveni poručnik Peđa Leovac. I Mihailović se našao u Peđinoj grupi vojnika koja je trebalo da proveri da li su Albanci provalili preko graničnog kamena C 4 kod karaule Morina.

 - Sećam se Leovčeve molbe nadređenima da ne šalju nas decu sa njim i odgovora preko radio-veze: "Koga da šaljemo, samo oni znaju rejon". Podelili smo se u dve grupe da uđemo sa različitih strana na proplanak iznad Morine. Paljba je prvo počela na Leovčevu grupu i on je pao odmah, dok su se njegovi održali. Prišli smo i mi u pomoć i previli smo ranjenog poručnika. Napravili smo obruč oko njega, ali nije izdržao. Umro je u transportu...

Mogao sam da odem pre agresije, ali me je bilo sramota i nastavio sam da dajem i patrolu i stražu

Svaki dan beše najgori, ponavlja Ivica, koji na kraju potvrđuje priču o sebi zbog koje mu saborci "skidaju šlem".

 - Ja, koji sam bio na redovnom služenju roka od juna 1998. godine, nikad nisam tražio da me puste kući za vikend ili redovno ili vanredno odsustvo. Jednostavno nisam, iako su mi nedostajali i otac i mati i baba i deda i sestra... A onda me je u junu, kada se već govorilo da je kraj rata, na vikend-odsustvo oterao moj major Dragutin Dimčevski, ne zbog mene nego zbog porodice - prepričava nekadašnji vojnik.

I, Ivica Mihajlović je sa Košara sišao pretposlednji petak rata u junu, stigao do Vranja, prespavao dva dana i vratio se u ponedeljak na planinu.

 - Krstili su se svi sem majora i mojih graničara. Gde da ih ostavim. Dug Srbiji je dug otadžbini! 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

NAJVEĆA TRANSFORMACIJA Kako je Fahreta postala Brena - Saša doživeo šok kad ju je video: Ovo neće valjati...