"NOVOSTI" OTKRIVAJU: Istina o Sarajevskom atentatu iz pera najmlađeg aktera

BIOGRAFIJA akademika Vase Čubrilovića (1897 - 1990) je živopisna: prošao je put od pripadnika "Mlade Bosne" i najmlađeg učesnika Sarajevskog atentata 28. juna 1914, do uglednog istoričara i političara u bivšoj Jugoslaviji. Učesnik u stvaranju istorije završio je kao njen hroničar.

Foto Arhiva "Borba"

Čubrilović je učestvovao u atentatu na Franca Ferdinanda, kao član druge Iličićeve trojke (u kojoj su bili i Popović i Mehmedbašić). Na dan ubistva austrougarskog nadvojvodu čekao je sa bombom i revolverom kod Više djevojačke škole u Sarajevu.

Mladost ga je spasla od smrtne kazne. Imao je samo 17 godina i osuđen je na 16 godina najstrožeg zatvora. Kaznu je izdržavao u Sarajevu. Za sve vreme svog aktivnog bavljenja naukom i politikom Čubrilović nikad nije davao izjave o atentatu i sopstvenom učešću u njemu, ali je svoja sećanja zapisivao i ostavio ih da budu objavljena posle njegove smrti.

Rukopis u devet svezaka je još sedamdesetih godina zaveštao Arhivu SANU, a akademik dr Vasilije Krestić ga je priredio trideset godina posle njegove smrti. Knjiga "Sećanja", koja će se do kraja ovog meseca pojaviti u izdanju "Vukotić medija", baca novo svetlo na važne istorijske događaje.

- Čubrilović je odlučio da svoj pogled na Sarajevski atentat izloži samo u "Sećanjima" - naveo je dr Krestić u predgovoru.

- Zadatak suđenja atentatorima i zaverenicima, po njegovom uverenju, bio je da opravda Austrougarsku za objavu rata Srbiji. On naglašava da se to videlo ne samo po optužnici nego i po čitavoj dokumentaciji kojom je trebalo dokazati političku pozadinu atentata, posebno odgovornost službenih organa Srbije.

SVEDOČANSTVO Vozilo u kojem je ubijen Franc Ferdinand, Foto AP

Čubrilović tvrdi da su od prvih dana zatvaranja i posle prvog saslušanja atentatori shvatili koje su namere austrougarskih vlasti, tako da su i svoje držanje kako u odbrani, tako i pri iznošenju razloga zašto su se odlučili na atentat baš protiv prestolonaslednika, podesili tako da ospore namere suda i države.

Čubrilović ne spori da su pogranični organi i četnički krugovi iz Beograda bili u vezi sa zaverenicima i atentatorima. Ne poriče da je oružje kojim je izveden atentat dobijeno iz Srbije posredstvom komitskog vojvode majora Vojina Tankosića.

- Profesor, međutim, poriče da su pripadnici Narodne odbrane učestvovali u pripremanju atentata. Čak, tvrdi da su ljudi koji su prebacivali atentatore i oružje iz Srbije u Bosnu to krili od njih - piše Krestić.

- Čubrilović poriče umešanost srpske vlade u atentat: "I što sam saznao i što sam slušao i čitao, pokazuje da omladince ni u Beogradu, ni u Sarajevu nije niko vrbovao i nagovarao da učestvuju u atentatu." Više kao istoričar nego kao memoarista, zaključio je da nema dokaza o tome da su u atentat bili umešani "Crna ruka" i pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Uveren je da su se Sarajevski atentat i sukob Srbije sa Austrougarskom desili u pravo vreme. To dokazuje činjenicom da je spor bio rešen u našu korist.

Foto Vikipedija

Čubrilović je detaljno opisao hapšenje i kako su se atentatori u istražnom zatvoru u Sarajevu dopisivali posredstvom porcija za hranu, a kasnije putem šifara.

- Posebnu pažnju posvetio je pitanju držanja atentatora pred sudom i časnom držanju optuženih seljaka, njihovom čvrstom moralu, postojanosti njihovih patriotskih uverenja - ističe Krestić.

- Priznao je da se pred sudom ponašao drsko i da je zbog toga, umesto sa 13, kažnjen sa 16 godina zatvora. Zanimljivo je njegovo kazivanje da nije znao da je u zaveru Sarajevskog atentata bio umešan njegov brat Veljko. Ni njegov brat nije znao da je jedan od zaverenika Vaso.

Deo arhiva o događaju iz 28. juna 1914. Foto D. Milovanović

Čubrilović opisuje zatvoreničke dane najpre u Vojnom zatvoru u Sarajevu, u kojem je bio do novembra 1914, pa u Zemaljskoj kaznionici u Zenici, gde je bio u samici do aprila 1915, kada je prebačen u Vojni zatvor u Melersdorfu, u blizini Beča. Vraćen je 1917. u kaznionicu u Zenici, u kojoj je dočekao oslobođenje.

- Čubriloviću je bilo teže u Austriji nego u Bosni - piše Krestić.

- Zatvorenici su bili izolovani i nisu znali šta se dešava na frontovima. Kad se posle dužeg ratovanja u Austrougarskoj javila nestašica hrane, zatvorenici su gladovali.

Čubrilović je toliko oslabio da nije imao više od 43 kilograma. Od gladi i žestoke zime 1916-1917, od 20 zatočenih atentatora i njihovih saradnika, proleće je dočekalo njih petoro. Ubrzo po izlasku iz zatvora, 1918, dobio je posao na železničkoj stanici u Sarajevu. Postao je zapovednik stanične straže, a glavni zadatak bio mu je razoružanje austrougarske vojske koja je prolazila kroz Sarajevo. Taj posao obavljao je besplatno.

Foto: Arhiva Novosti

Čubrilović piše da je aneksija BiH u Tuzli obeležena kićenjem zastava i izlepljenim plakatima na srpskohrvatskom i nemačkom jeziku. Njegovi stariji, brat i sestre, bili su zabrinuti, a on je tek kasnije saznao da je tada planiran i atentat na Franju Josifa, u šta je bila umešana i njegova buduća snaja, učiteljica Jovanka Adamović. Ne znajući šta smeraju da učine stariji, Vasa je sa bratom Brankom tokom jedne noći rušio austrijske zastave i cepao izlepljene plakate, pa je, kako je napisao, tako započeo svoju "protivdržavnu aktivnost" u Bosni i Hercegovini.

- Država je činila sve da što više podvoji i zavadi narode Bosne i Hercegovine. To su, po oceni memoariste, činili i neki nastavnici Tuzlanske gimnazije, posebno oni koji su došli iz Hrvatske. Vođena je borba oko đaka muslimana, oko toga da li će se oni izjasniti kao Srbi ili Hrvati, da li je Bosna srpska ili hrvatska, da li je jezik srpski ili hrvatski. U toj mešanoj nacionalnoj i verskoj sredini, Čubrilović je napustio usko srpsko shvatanje i prihvatio jugoslovensku ideju kojoj je ostao veran do kraja života - navodi Krestić.

Posle izbacivanja iz Tuzlanske gimnazije, Čubrilović je uspeo da se 1914. upiše u šesti razred Klasične gimnazije u Sarajevu. Tada se uključio u omladinski pokret jugoslovenskog opredeljenja, u kojem je postao član uprave Udruženja sarajevskih đaka. Čubrilović svedoči da je raspoloženje đaka uoči izbijanja svetskog rata bilo revolucionarno i protivaustrijsko.

- Buntovno i revolucionarno raspoloženje đaka, po saznanju Čubrilovića, nije odgovaralo ni vladi Srbije, koja je posle balkanskih ratova želela mir - kaže Krestić.

- Zbog toga je iz Srbije bilo pokušaja da se đaci primire. Savez studenata jugoslovenskih društava je na Vidovdan 1914. u Beču imao sastanak na kojem je rešeno "da se uspore i ublaže đački nemiri u jugoslovenskim zemljama". Međutim, ti zahtevi stigli su iznenada i sa zakašnjenjem.

Foto: Z. Knežević

Kao nepokolebljivi Jugosloven Čubrilović je napisao: "Moj naraštaj od 1914. nikad se nije kolebao da se treba boriti da se takva zajednica stvori, održi i obnovi, kad je ratom i okupacijom rasturena 1941-1945. Posle 1945. ostali smo verni idealima i pomagali izgrađivanje jugoslovenske socijalističke zajednice naroda." Svoju jugoslovensku ispovest Čubrilović je zaključio rečima: "["] posle mojih ličnih iskustava, stečenih od 1914. do danas, ostajem kod svoga uverenja iz mladosti. Jugoslovenska etnička i kulturna zajednica i zajednička država bila je i ostaće trajan temelj i političke zajednice jugoslovenskih naroda."

Čubrilović je smatrao da je njegova biografija više nego bogata značajnim i zanimljivim podacima koji će, ako budu zabeleženi, moći dobro da posluže istoričarima u tumačenju prošlosti u kojoj je bio ne samo svedok događaja već i učesnik.

- Čubrilović kazuje da Slobodan Jovanović nije voleo Karađorđeviće, da je pripadao "Crnoj ruci" i da je bio u zavadi sa kraljem Aleksandrom, ali da se posle rata sa njim izmirio i postao mu savetnik prilikom izrade Vidovdanskog ustava - ističe Krestić.

- Kritičan je prema centralističkoj politici, prema politici Radikalne stranke, načinu upravljanja državom kralja Aleksandra. Nepovoljno mišljenje iskazao je i o knezu Pavlu.

Zaključio je da se on nije pokazao ni kao državnik, ni kao čovek sposoban da vodi narod u vremenima kad je vladao, a okupljao je oko sebe ljude koji nisu mnogo vredeli. Zbog nesposobnosti, vlast nije uspela da reši hrvatsko pitanje. Neveštim i uskogrudim pregovorima vođenim sa Mačekom i Hrvatskom seljačkom strankom odnosi sa Hrvatima su pogoršani.

Posle Drugog svetskog rata Čubrilović je najpre bio ministar poljoprivede, pa šumarstva, dekan Filozofskog fakuteta, član Srpske akademije nauka, osnivač Balkanološkog instituta SANU i profesor univerziteta. Doživeo je duboku starost, a "Sećanja" je počeo da piše 1977. godine, kada je imao osamdeset godina. Nije ih pisao odjednom, nastajala su u prekidima i od po nekoliko godina, pa ne ostavljaju utisak da su od "jednog komada".

- Čubrilović je kao istoričar dao lični pečat jednom periodu srpske istoriografije - kaže dr Vojislav Pavlović, direktor Balkanološkog instituta.

- Teme koje je birao su bile od suštinskog značaja za srpsku istoriju, a on je nastojao da njegovi radovi čine jednu zaokruženu celinu koja bi ponudila odgovor na dilemu koja se pred njim postavila još u ranoj mladosti. Da li je moguće ujedinjenje Srba van zajedničke jugoslovenske države? Govorio je da je Jugosloven jer je Srbin: "Do ovog shvatanja sam došao od mojih mlađih dana podsvesno osećajući da zbog svoje etničke mešanosti sa drugim jugoslovenskim narodima, pre svega Hrvatima, ujedinjenje srpskog naroda se može ostvariti samo u okviru zajednice jugoslovenskih naroda."

NACIONALNA SVEST I PRE 19. VEKA

- ČUBRILOVIĆ je nastojao da dokaže da je srpska nacionalna svest postojala i pre 19. veka i da se zasnivala na istim osnovama u Srbiji, u Bosni i u svim drugim pokrajinama gde su Srbi živeli - ističe Pavlović.

- Koreni te jedinstvene nacionalne svesti su delom bili uslovljeni istovetnim prilikama u kojim je patrijarhalna sredina živela pod osmanskom vlašću. Srpskom revolucijom je Srbija krenula posebnim putem i izgradila građansko društvo brže i potpunije od ostalih srpskih zemalja. Ujedinjenje, kako je to Čubrilović nastojao da dokaže u "Istoriji političke misli", zahtevalo je pre svega potrebu stvaranja jugoslovenskog državnog okvira. To je bio Čubrilovićev naučni i životni kredo.

* * * * * * * * *

ISTORIČAR POVODOM MEMORANDUMA O ARBANAŠKOM PITANjU KOJI JE NAPISAO 1937. ZA STOJADINOVIĆEVU VLADU I ZAŠTO JE POSLE 1945. GODINE ZAUZEO SASVIM DRUGAČIJI STAV

SAVEZNIŠTVO SA ALBANIJOM U DRUGOM SVETSKOM RATU PROMENILO JE REŠAVANjE PITANjA MANjINE NA KOSOVU I METOHIJI

U memoarima Čubrilović kaže da je pitanje uticaja političkih činilaca na promene etničkog sastava pojedinih oblasti Balkana bilo političko pitanje prvog reda u prvoj polovini 20. veka. Turska vlast, koja je narode delila prema veri, koristila je raseljavanje i naseljavanje i putem prisile, naročito u jugoslovenskim zemljama, jer su se nalazile na granici prema Austriji i prema Veneciji na Jadranu. Na nju se ugledaju i balkanske države kad su se počele oslobađati od turske vlasti.

- Svaki novooslobođeni deo države čišćen je milom ili silom od ne samo pravih Turaka, nego svih muslimana uopšte - piše Čubrilović.

Prizrenskom ligom hteli ujedinjenje svih Albanaca, Foto Printskrin

- Tako se u 19. veku počinju ponovo stvarati etnički prostori pojedinih naroda na Balkanu. Razume se samo po sebi da su takve težnje kod pojedinih balkanskih naroda morale izazivati najpre rasprave čija je koja oblast, pa na koncu u 20. veku i ratove. Ovaj se problem postavio pred nas Jugoslovene, a pre svega Srbe. Šireći se postupno prema jugu, Srbija se još za Prvog ustanka 1804-1813. primakla oblastima gde su se već početkom 19. veka nalazila mnogobrojna arbanaška naselja. Istorijski je dokazano da su ta naselja nastala poslednjih vekova, kad su te oblasti u ratovima i ustancima od konca 16. veka opustošene od Turaka i naseljavane Arbanasima.

Čubrilović u "Sećanjima" piše da problem sa Albanijom nije rešen kada je stvorena Jugoslavija. Italija je u to vreme vodila antijugoslovensku politiku, a kralj Albanije Ahmed Zogu - joj se priklonio. Čubrilović je tada postao član Instituta zemaljske odbrane u Beogradu i u njemu bio do početka rata.

- Sve veće povezivanje musolinijevske Italije sa Trećim nemačkim rajhom i sve više širenje njenog uticaja u Arbaniji govorilo je da se primičemo novom ratu i da će Arbanija poslužiti kao glavna baza Italiji za napad na naše južne oblasti. Postavilo se pitanje kakav stav zauzeti prema arbanaškoj manjini u našim južnim oblastima u slučaju rata sa Italijom i Arbanijom i dobijanja toga rata.

Čubrilović piše da je "u javnom životu prevladavalo mišljenje da po svaku cenu treba oslabiti arbanaški etnički sastav na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji - naseljavanjem našeg sveta u te oblasti i iseljavanjem Turaka i Arbanasa u Tursku."

- Planiralo se potpuno raseljavanje Arbanasa sa Kosova i Metohije u slučaju pobede nad Italijom i Arbanijom u Drugom svetskom ratu - piše Čubrilović.

- U tom smislu sam i ja obradio ovo pitanje i podneo Institutu zemaljske odbrane - kao svoj predlog rešavanja manjinskog pitanja na Kosovu i Metohiji. Oslanjao sam se na moje studije i na praksu koja se u to doba primenjivala ne samo na Balkanu - preseljavanje Grka iz Male Azije u Trakiju i južnu Makedoniju, a Turaka iz tih zemalja u Malu Aziju... Moj referat je polazio od pretpostavke da će u ratu Arbanija ići sa Italijom, i biti poražena. Međutim, stvari [su] se sasvim drukčije razvijale. Italija je još pre početka rata okupirala Arbaniju, a u toku samog rata, ova zemlja doživljava svoju socijalističku revoluciju. Zato ona dovršava rat ne kao saveznik Italije nego naš. S tim se menjaju osnovi naših odnosa pa i naše politike prema arbanaškoj manjini u Makedoniji, i na Kosovu i Metohiji. Zato sam i zauzeo sasvim drugi stav prema tome pitanju 1945, nego što sam ga imao 1937. godine. O ovome više govorim jer se arbanaška propaganda iz Tirane dokopala već sedamdesetih godina ovog moga memoara, zahvaljujući nebudnosti organa Vojno-istorijskog instituta, i upotrebila ga ne samo protiv mene, nego i protiv politike vlade Jugoslavije prema Arbanasima.

Preporučujemo

Društvo

10 12

VRANjANAC ISTRAŽUJE CRNE RUPE: Dejan Stojković nosilac brojnih priznanja u oblasti nauke - "Samo slušajte svoj unutrašnji glas"

03. 12. 2022. u 14:36

Društvo

5 7

ZABRANU GEJ CRTAĆA TRAŽI 20.000 LjUDI: Organizacije za zaštitu porodice pokrenule peticiju protiv filma "Čudesni svet"

03. 12. 2022. u 08:36

Društvo

0 2

KO JE BIO NAJNAČITANIJI U TRSTENIKU? Bogatstvo jednog abadžije, 5.000 knjiga, čuva Narodna biblioteka "Jefimija" (FOTO/VIDEO)

02. 12. 2022. u 18:45

Društvo

2 1

MATIČNE KNjIGE BLOKIRANE VEĆ SEDAM DECENIJA: Dokumentacija o stanovništvu poslednja prepreka okončanju postupka crkvene restitucije

02. 12. 2022. u 10:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije