CAR DUŠAN OVDE NEĆE BITI SAM: U susret najvećem hrišćanskom prazniku, reporteri "Novosti" posetili manastir Svetih arhanđela kod Prizrena

Milena MARKOVIĆ

23. 04. 2022. u 09:00

MANASTIRSKE kapije, otvorene. Vidi se, to, još sa magistralnog puta Prizren - Uroševac. Manastir, kao živi izvor koji probija iz surovih stena.

ЦАР ДУШАН ОВДЕ НЕЋЕ БИТИ САМ: У сусрет највећем хришћанском празнику, репортери Новости посетили манастир  Светих арханђела код Призрена

Foto Igor Marinković

Predvečerje je uoči Vaskrsa. Čekamo zvuk zvona, odozdo preko mosta sa Bistrice. Nema ga. Nema ga, kao nekad, a pamtimo ga kad je svojim bakarnim zvucima udarao o kamenu klisuru. Odjekivao do Prizrena i Šare. Vraćao se, taj čudesni zvon, spuštao se u Bistricu, razigravao je i utihnuo u smiraj, pod krilima Arhanđela.

Tišina je, a najradosniji hrišćanski praznik. Tišina našeg naroda i vere. Podudara se vreme komšijskog, ramazanskog, posta.

A, Vaskrs je. Na trenutak nam se učini da smo u sobi u kojoj dišemo kao svetac, a odavno nas nema.

Ovo su Sveti arhanđeli, manastir kod Prizrena. Zadužbina cara Dušana. Čudesno mesto. Sveta carska lavra. Kroz vekove skrnavljena. Razarana. Paljena. Rušena. I, vazda vaskrsavana. Podizana iz pepela, kao narod, carski. I, danas se, posle martovskog pogroma 2004. godine, upisuje u podvižnike. Na temeljima spaljene svetinje, obnovljeni su konaci, manastir je postao duhovno središte i sabiralište srpskog naroda. Onog, koji je ostao u južnoj Metohiji. I, naroda, koji je u progonu napustio svoja ovdašnja ognjišta, pa se vraća u manastir, kao na prag rodne kuće.

- Dolaze ljudi. S ljudima živimo. Molimo se za sve, pa i za naše komšije Albance. LJudi jesu, ili nisu - slušamo priču monaha u manastiru. - Molitva je za sve. I Bog je jedan, protiv njega je nemoguće vojevati - preuzimamo poruku iz ovog čudesnog hrama. Iz ovog lečilišta za duše.

Podneblje hvostansko. Metohijsko. Kosovsko. Svetootačko. Zemlja naših predaka. Ratnika i svetaca. Careva i sebara. Zlata i krvi. Buntovnika i zakonodavaca. Svete lavre i korova. Danas, zemlja srpskog stradanja. Ridanja i plača.

Bolni doživljaji kosovskometohijske tragedije žive u našim dušama. Nema dana kada stravične slike stradanja, baš u ovo vreme, prolećno, ne ožive. A, vreme je praštanja.

- Oprost je lek za svaku ranu - zabeležili smo reči arhimandrita Mihaila, igumana manastira.

Ovaj, po svemu dostojan domaćin hrama Svetih arhanđela, čini sve da ovo sveto mesto bude dostupno svima koji sa dobrom namerom dolaze. Odavno poznajemo ovog monaha. Od 1998. Tada je bio deo monaške zajednice Svetih arhanđela koja je dočekala patrijarha Pavla i arhijereje, na osvećenju obnovljenih konaka. Pamtimo tu, čudesnu, liturgiju posle koje patrijarh nije imao ni reč besede. Ali je mudri starac, u Prizrenskoj bogosloviji, upozorio na zlo. Niko, kao on, tokom episkopske službe u Eparhiji raško-prizrenskoj, nije bio pozvan da uputi na vreme koje dolazi. Prošao je, tokom tri decenije službovanja sve muke, pa i fizičko maltretiranje albanskih ekstremista. Preneo je poruku srpskom narodu da to i nije najteže. Najteže će biti kad budu prinuđeni da napuste ognjišta, zamolio ih je da tu muku podnesu. I, ostanu.

Usledilo je, devedeset devete, to strašno vreme na koje je upozorio patrijarh Pavle. Udari na svetinje, pa i na Arhanđele. Ali, pet godina kasnije, sveta Dušanova carska lavra, u pogromu je potpuno umorena. Horde ekstremnih Albanaca benzinom su polile konake Arhanđela, i sve spalile. Do temelja. Reporteri "Novosti", 18. marta 2004. godine, zatekli su užas. Konak je u plamenu. Monasi ne žele da napuste manastir. Gušaju se sa nemačkim vojnicima Kfora.

Kfor ih je, ipak, evakuisao ispred razularene rulje... Monasi su se ubrzo, posle nekoliko dana, vratili. Pod šatore i u dva kontejnera. Počeli su da obnavljaju manastir. Na leđima su nosili teška zvona. Zvonila su samo njima.

Tako je, simbolično, počela obnova Svetih arhanđela, po ko zna koji put skrnavljenih, spaljivanih i rušenih. Bila je to jedna od najbolnijih slika kosovskometohijske tragedije u Evropi 21. veka. Stravične slike slamale su srca slobodoljubivog sveta. Slike i poruka monaštva Svetih arhanđela - naša kuća više ne postoji, sve moramo da zidamo iz početka, ni iz čega - sponzore rušitelja nije uznemirila. Ali jeste dala dodatnu snagu i nadu monaštvu da obnove hram, zadužbinu i korene.

Manastir je imao temelje cara Dušana. Na tim temeljima obnova je bila lakša. Udružili su se, ljudi. Oni koji znaju i prepoznaju šta znači - temelj. Koren. Identitet. Uz velike napore obnovljeni su manastirski konaci, mudrim i visprenim vođenjem igumana Mihaila, koji pokušava da uspostavi dobre odnose i sa komšijama Albancima. I, uveri ih da je ovo sveto mesto dobrobit za sve. Temelj na kome se gradi sve što je dobro. Što je časno. Što je pošteno. Ipak, igumanu predstoji veliko iskušenje: započeo je izgradnju malene crkve Svetog Nikole u okviru manastirskog kompleksa, kao što je nekada bilo. Lokalne vlasti su zaustavile radove. Muka je velika. Ali, dobra volja može da reši sve.

Jutro, uoči najradosnijeg praznika...

Iz Orahovca, Radovanovići i njihova dnanaestogodišnja Pavlina stigli su sa korpom vaskršnjih jaja. Devojčica u srpskoj prizrenskoj nošnji. Kiša i sneg. Teška korpa za malene ručice.

- Mi volimo ovaj manastir, dolazimo kad god možemo - govori devojčica, ona curica koja je napunila Ruski dom u Beogradu, na svom prvom koncertu.

Nošnja u manastiru Svetih arhanđela, stara prizrenska. Dukati oko vrata. Na kapi. Zlatovezom ukrašen jelek. Odzvanja pesma, stara, prizrenska. Pesma Pavlinina među zidinama drevnog manastira.

Slika koju nosimo. Slika koja daje nadu. U korenima drevnog carevoga grada ima izdanaka. Car Dušan neće biti sam.

ZA SVAKOG HLEB I LEPA REČ

OBNOVLJENI konak u manastirskom kompleksu sve više pulsira kao turistička tačka na mapi Metohije, a pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. Već ga prepoznaju kao "Veliki narodni Dušanov konak". U manastiru nam kažu da je, ovde, sve podređeno ljudima koji dolaze u hram. Sve je narodno. Za svakoga ima obrok, postelja i lepa reč. Manastir sledi tradiciju cara Dušana koji se ovde lečio i izlečio. I, za zahvalnost, podigao zaužbinu i poželeo, kad mu dođe vremenu kraj, ovde i da počiva.

Tako su Arhanđeli, posle šest i po vekova, ponovo postali neka vrsta lečilišta. Dočekuju. Leče. Okrepljuju.

TRPEZARIJA U OBLIKU KRSTA

CARSKA lavra Svetih arhanđela jedan je od najznačajnijih srpskih duhovnih nacionalnih i istorijskih središta. Car Dušan podigao je ovu svetinju kao svoju zadužbinu 1345. godine. Manastir je imao brojno bratstvo - tri stotine monaha. Okupljao je narod i bio mesto važnih saborovanja naroda. Imao je dve crkve, u okviru manastirskog kompleksa, višespratne manastirske konake. Biblioteku. Bolnicu. Veliku trpezariju u obliku krsta.

VIŠE PUTA RUŠEN, STRADALE FRESKE

MANASTIR je više puta rušen do temelja, tokom vladavine Turaka. A, bio je na meti i potonjih osvajača u Velikom ratu. Trn u oku bio je i komunističkim vlastima. Ali ga niko nije spaljivao, ikone, freske, druge crkvene relikvije, kao ekstremni Albanci, u pogromu protekle dve decenije.

MANASTIR

CAR zida manastir Svetih Arhanđela

Na vodi Bistrici dug hiljadu hvata

Silni su mu stubi od albastera bela

Temelji od srebra, zidovi od zlata

Presto patrijarhov od opala, presto

Carev od rubina, stoji na dva zvera

Za deset vladika od bisera mesto

Sto kedrovih stola za sto kaluđera

Svud grčki mozaik i mletačka freska

U oknima straže arhanđeli

Iz sviju svodova miriše i bleska

A prvi put zvona zazvoniće trista

kad iz Carigrada vrati se Car smeli

I teški mač spusti u popdnožje Hrista

Jovan Dučić

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Trostrukom ubici odložili smrtnu kaznu jer se BOJI IGLE: Bizarna situacija u Americi