HUMANE PRATI SREĆA: Svi koji dođu u Crveni krst Paraćina pričaju o profesorki Aleksandri Buzaš

Z. RAŠIĆ

17. 01. 2022. u 12:33

ALEKSANDRA Buzaš Crvenokrstaš. Neobično prezime, a još neobičniji nadimak za Aleksandru iz Paraćina, profesorku razredne nastave u najboljim godinama (48), životnim i radnim. Sve postaje jasnije kada kažemo da je Aleksandra proteklih godina prepoznatljivo lice Opštinske organizacije Crvenog krsta u tom gradu.

ХУМАНЕ ПРАТИ СРЕЋА: Сви који дођу у Црвени крст Параћина причају о професорки Александри Бузаш

Crveni krst u akciji tokom kovid krize / Foto GU Valjevo

Ušla je u CK kao volonter i samohrana majka pre šesnaestak godina, prošla kompletan put od volontera do stalnog radnog mesta, shvatila da je upravo Crvenom krstu dala najbolji deo sebe što se tiče struke... Na kraju je, zahvaljujući CK, rešila i svoju privatnu priču: udala se za Mihalja, vojvođanskog Mađara koji je iz daleke Engleske, gde živi i radi, redovno pratio zvaničnu fejsbuk-stranicu humanitarne organizacije u Paraćinu.

Da život zna da napiše roman maštovitije od svakog pisca, pokazuje upravo Aleksandrin "slučaj".

- Kad sam 2005. godine, kao samohrana majka sa dvoje dece, bez posla, pitala tadašnjeg sekretara Crvenog krsta ima li za mene mesta da makar volontiram, rekao je da će me zvati čim se pojavi prilika. I, vrlo brzo nakon toga pozvana sam na seminar namenjen učiteljima i nastavnicima koji je Crveni krst Srbije održavao u Paraćinu. Tema mi je delovala suvoparno i bila mi je potpuno nepoznata - Istraživanje međunarodnog humanitarnog prava, ali me je odmah zaokupila. Tu sam upoznala neka poznata imena, među njima dr Miodraga Starčevića. Aktivirala sam se. Primetili su moje interesovanje, obezbedili mi literaturu, pa su me pozvali da sa njima držim radionice u različitim gradovima Srbije na tu temu - priča, za "Novosti", Aleksandra, kako je sve krenulo.

Posle godinu dana, pozvali su je u opštinski Crveni krst da radi u tada otvorenom romskom vrtiću. Taj projekat tada se tako zvao, a radilo se zapravo o igraonici-radionici za decu iz osetljivih društvenih grupa od treće godine do kraja osmog razreda. Cilj je bila podrška njihovom socio-psihološkom razvoju i učenju. Program je trajao više godina. Za rad sa decom iz romskih porodica opremljene su bile dve posebne prostorije. Nekad je bilo i do stotinu polaznika.

Vremenom, Aleksandra se sve više uključivala u druge programe i projekte Crvenog krsta, usmeravajući se na takozvani prosvetarski deo, edukaciju i rad sa đacima. Posle otprilike sedam godina volontiranja, a zatim rada po različitim ugovorima, dobila je stalno zaposlenje. Sa osmehom, kaže da joj je radno mesto pomalo predugačkog naziva - stručni saradnik za zdravstveno--preventivnu delatnost.

- Od trinaest projekata koji se sprovode sada u našem Crvenom krstu, koleginica Emina Mladenović i ja radimo na osam. Od promocije humanih vrednosti, borbe protiv trgovine ljudima, obeležavanja važnih međunarodnih i evropskih dana, preko prve pomoći, zdravstveno-preventivne delatnosti, istraživanja međunarodnog humanitarnog prava... Dan mi je dinamičan, šarolik, a organizacija je prilično naporna. Najteže mi je svakodnevno pisanje narativnih izveštaja za Crveni krst Srbije i za našu arhivu. Svaka aktivnost se boduje, a važi pravilo: koliko aktivnosti - toliko i muzike, odnosno para - objašnjava Aleksandra. Dodaje podatak na koji je ponosna - od 140 organizacija Crvenog krsta u Srbiji, Paraćin je na listi bio uvek među prvih dvadeset po kvalitetu.

U skladu sa tim da koliko radiš, toliki budžet imaš, po metodologiji CK Srbije, i rad na društvenim mrežama je veoma bitan. I to je sad ona "tačka" gde se kod Aleksandre spojilo službeno i privatno. Od 15. jula ove godine nije više samohrana majka. A i deca su joj već odrasla. Ima sina od 22 i ćerku od 13 godina.

Aleksandra i suprug Mihalj / Foto Privatna arhiva

- Mihalj Buzaš, moj suprug čije prezime sada nosim, pratio je zvaničnu fejsbuk-stranicu paraćinskog Crvenog krsta. On je vojvođanski Mađar, iz Bečeja, a živi i radi u Engleskoj. Često je neke objave lajkovao i komentarisao. Tako smo uspostavili kontakt. Ostalo se odvijalo lako i brzo, samo od sebe. Ovog decembra navršila se tek godina našeg poznanstva, a mi smo od 15. jula već u braku. Venčali smo se ovde, u Paraćinu. Vratio se u Englesku jer mora da radi, a ja sad čekam vizu za porodično spajanje da bih otputovala tamo - priča Aleksandra.

Napominje da predstojeći odlazak iz Paraćina nikako neće prekinuti njenu priču sa radom u Crvenom krstu. Takve humanitarne organizacije postoje i u Engleskoj, a ona ima i te kako dobru radnu biografiju. Pa čak i da krene iz početka, kao volonter, ne bi joj smetalo.

LJUBAV PREKO DRUŠTVENIH MREŽA

- ZAPROSIO me je u julu, prilikom jednog dolaska u Paraćin. Odlučili smo zajedno da ne gubimo vreme, da se venčamo i da se on vrati u Englesku. Najvažnije je da su se moja deca složila i da se ja osećam spremnom. Komuniciramo, inače, svakodnevno, više nego većina drugih bračnih parova koji zajedno žive. Mladima ne preporučujem traženje ljubavi preko društvenih mreža, naravno, ali ovo i nije bilo to. Više je to bila uspostavljena komunikacija zbog mog posla, preko zvanične fejsbuk-stranice Crvenog krsta. Tako da mi je Crveni krst i na privatnom planu doneo sreću - kaže, smejući se, Aleksandra, koja je prezime Paunović sa zadovoljstvom promenila u Buzaš.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

NISU ISPUNILI OČEKIVANJA, ILI LJUDI NEMAJU PARA? Građani slabo zainteresovani za privatne penzijske fondove, iako postoje deceniju i po