FELJTON - SRBIJA NA VRHUNCU MOĆI U VREME DUŠANA SILNOG: Stefan Dušan je svečano krunisan za cara na Uskrs 16. aprila 1346. godine

Napisao: Jelisije Andrić u Oksfordu, 1919. godine

21. 05. 2024. u 18:00

DANILO II (1323-1337) srpski arhiepiskop rođenjem je pripadao plemstvu.

ФЕЉТОН - СРБИЈА НА ВРХУНЦУ МОЋИ У ВРЕМЕ ДУШАНА СИЛНОГ: Стефан Душан је свечано крунисан за цара на Ускрс 16. априла 1346. године

Freska cara Dušana u manastiru Lesnovo u Makedoniji, XIV vek, Foto " Vikipedija "

Monah je postao u manastiru Končul na Ibru, a kasnije postao iguman Hilandara, gde je kao starešina bio izložen višestrukim napadima razularenih katalanskih kompanija koje su krenule u pohod na Svetu Goru (1308) kada im je ubijen vođa, Ruđer de Flor, te „stojahu u njoj tri godine i tri meseca, čineći pogubnu drskost“. Danilo je neprijatelje koji su opsedali manastir hrabro držao van zidina, a on je lično došao do srpskog dvora da izmoli pomoć.

Kada je najezda prošla, Danilo se povukao u keliju Svetog Save, a onda ju je, na poziv kralja, napustio i otišao za Srbiju kako bi ga pomirio sa bratom; po uspešnom ishodu, izabran je za episkopa u manastiru Banjskoj i u tom svojstvu mu je poverena kraljevska riznica „za koju su znali samo Danilo i kralj“. Kada je u zemlji mir ponovo uspostavljen, Danilo je otišao na Atos. Kasnije, kad je opet otišao sa Svete Gore postao je episkop humski (Zahumlje), a posle izvesnog vremena, ponovo se povukao na Atos. Posle smrti Nikodimove, Danilo je izabran za arhiepiskopa Srbije.

KRALj Srbije je od 1322. godine bio Stefan Uroš III. Tokom očeve vladavine, on je upravljao Zetom sa titulom „mladi kralj“. Godine 1314, na nagovor svoje vlastele, pobunio se protiv oca i bio zatočen, gotovo oslepljen užarenim gvožđem i prognan zajedno sa ženom i decom (Dušanom i Dušicom) u Carigrad. Godine 1319-20, na intervenciju srpskoga klira, pozvan je da se vrati i data mu je oblast Budimlje na upravu.

Po smrti oca Stefana Milutina i pošto mu se povratio vid, stupio je na presto Srbije uz podršku arhiepiskopa Nikodima i ostalog sveštenstva. Njegovi suparnici, brat Konstantin (1322), koji se proglasio kraljem Zete, i Dragutinov sin Vladislav (1321-1324), koji je uživao podršku mađarskog kralja, doživeli su od Stefana poraz. Kako bi obezbedio svoj položaj, Stefan je potražio savez sa Filipom I Tarentskim čiju je ćerku želeo da oženi. Uslov koji je Filip postavio bio je da Stefan prizna papsko prejemstvo. Stefan se saglasio i izmolio od pape Jovana XXII  da pošalje izaslanike; ovi su odmah poslati u Srbiju da održe koncil na kojem bi im se kralj i narod zakleli na vernost papi. Tek pošto bi se ovo obavilo mogli su emisari da daju dozvolu za brak. Ali radost papina zbog „nađenih izgubljenih ovaca“ (kako se izrazio u svom pismu Stefanu) nije dugo potrajala. Sve te ceremonije su se pretvorile u tužno razočaranje papino. Vojvoda od Anžua je odbio da prizna Stefana za kralja i stavio se na stranu Vladislava, Dragutinovog sina. Stefan se tada oženi Marijom Paleolog, nećakom Milutinove žene Simonide. Kasnije je Stefan porazio Bugare (1230), koji su za saveznika imali cara Andronika III, zauzeo čitavu nišku oblast, uključujući i sam grad Niš, te na taj način povećao broj episkopija za još jednu - Nišku, koja je pre toga pripadala Bugarskoj.

SIN Stefan  Dečanskog, 1331. godine,  mladi kralj Stefan Dušan koji je upravljao pokrajinom Zetom, po nagovoru svojih velmoža, pobuni se protiv oca i ubrzo ga zatoči u zvečanskoj tvrđavi gde je ovaj i umro, verovatno zadavljen po ličnoj naredbi Dušanovoj (2. novembra 1331).  Sahranjen je u manastiru Dečanima, svojoj zadužbini po kojoj je nazvan Dečanski i pod tim imenom kanonizovan. Manastir je sazidan od čistog mramora i prevazišao je Studenicu u lepoti i bogatstvu klesanih elemenata, a pokriven je krovom od olova. Pored manastira je podigao crkvu posvećenu Svetom Nikoli i bolnicu koju je snabdeo svim potrepštinama.

Dana 4. septembra 1331, Stefan Dušan, sin Dečanskog, bio je krunisan za kralja po drugi put od arhiepiskopa Danila koji je u svom rodoslovu (podsećamo, pun naslov glasi „ Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih“) napisao da se u „hristoljubivome“ kralju Urošu III „podigla mržnja“ prema sinu svom „vazljubljenom“ te da ga je prvi napao.

Danilo II je bio na arhiepiskopskom tronu četrnaest godina a umro je 1337. O njegovom političkom i književnom delu mnogo više se zna nego o službi prelatskoj. Kao političar i dvoranin, on je imao važnu ulogu kako u unutrašnjim poslovima države tako i u njenim odnosima sa susednim zemljama.

Danilov naslednik je bio Joanikije II (1337/8-1346), prethodno kancelar (logotet) Dušanov. Pre posvećenja za arhiepiskopa bio je rukopoložen za đakona, a zatim za sveštenika. U svojstvu arhiepiskopa, osam godina je upravljao Srpskom crkvom, a godine 1346. je postao patrijarh.

ZA KRALjEVANjA  Dušanovog, Srbija je dostigla vrhunac svoje moći i istovremeno, pod njegovom vlašću, krenula ka sudbinskom padu i, konačno, dugotrajnom ropstvu. Politika Stefana Dečanskog i njegov pokušaj da sabere razasute delove većinskog slovenskog življa u jednu snažnu državu - nisu našli mesta u planovima njegovog sina Dušana. Dušan, koji je sa svojim prognanim ocem proveo oko sedam godina na dvoru vizantijskog cara i tamo naučio da ceni ceremonijale i pompu, jasno je od prvog dana svoje vladavine pokazao ambiciozne namere. Od Vizantije, oslabljene unutrašnjim nemirima i ratovima protiv Turaka, bilo je neophodno načiniti državu zasnovanu na imperijalnom ustrojstvu i osnaženu za sprečavanje turske najezde. Tako mišljaše Dušan. Na početku vladavine, uz podršku svog šuraka, bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331-1371) i vizantijskog pobunjenika Sirgijana ([Paleologa Filantropina), sina kumanskog vojvode Sicigana, Dušan je okupirao nekoliko gradova u Makedoniji, postavio opsadu Sera/Sereza i Soluna, a posle smrti Sirgijanove zaključio povoljan mirovni ugovor sa carem Andronikom III.

SA NEKOLIKO odreda grčke vojske, Dušan je 1335. godine, odbio napad ugarskog kralja Karla Roberta koji je pokušao da se dočepa teritorija koje su nekad bile pod sremskim kraljem Dragutinom. Kako bi ubuduće izbegao sukobe te vrste i nagovorio narode Zapada na sporazumevanje i mir, Dušan je, već oženjen, počeo da razmišlja o braku sa Elizabetom, ćerkom nemačkog cara Fridriha I Habzburga „Lepog“. To se nije desilo, jer je Elizabeta preminula (1336), a Dušanova žena Jelena rodila Uroša (1337). U međuvremenu, Dušan je svojim dominionima priključio Drač, Valonu (1336-1337) i severni deo Epira (Janjina je pala 1340. godine).

Potom je Dušan okupirao je Ser i Hristopolj (Kavala)  i 1346, godine proglasio se za cara Srba i Grka. Njegov mladi sin Uroš je postao kralj. Dušan je sada vladao teritorijom koja se prostirala od Beograda do Arte, sedište Epirske despotovine,  i od Jadranskog mora do reke Meste, uliva se u Egejsko more kod Kavale, sa izuzetkom Soluna. Njegov plan je u velikoj meri bio ostvaren. Kako bi propisno bio krunisan za cara, odlučio je da arhiepiskop Joanikije postane patrijarh, kako je to po tadašnjem običaju priličilo jednom carstvu. Ovo su zvanično prihvatile srpske vladike, bugarski patrijarh sa svim svojim episkopima i ohridski arhiepiskop, kao i grčko sveštenstvo novoosvojenih oblasti, te prot (starešinstvo), igumani i starci Svete Gore. Krunisanje je održano na dan Uskrsa, 16. aprila 1346. godine, osam godina posle Joanikijevog izbora za arhiepiskopa. Stefan Dušan je svečano krunisan za cara od strane patrijarha Joanikija II i Simeona, patrijarha bugarskog i arhiepiskopa ohridskog. Vizantijsko carstvo je u to vreme bilo razdirano svađama dveju strana, dok je Ugarska bila upetljana u sukob sa Mlecima, što ih je onemogućilo da spreče sve te događaje u Srbiji.

KNjIŽEVNIK I SVETITELj

DANILO II, koji je na srpskom arhiepiskopskom tronu proveo  četrnaest godina, na  kraljevskom dvoru je uživao veliki ugled i poverenje. Intervenisao je u sukobima kralja Uroša sa bugarskim kraljem i vizantijskim carem. Zahvaljujući njemu, kralj Stefan Dečanski se pomirio sa svojim ocem i oženio Marijom Paleolog. Srpska pravoslavna crkva ga je proglasila za svetitelja i njegov dan slavi 20. decembra, odnosno 2. januara po gregorijanskom kalendaru. Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti ga je krajem 20. veka uvrstio u 100 najznamenitijih Srba. Napisao je šest žitija i spada u najznačajnije pisce srednjovekovne srpske knjižnjvnosti.

 SUTRA: ANATEMA CARIGRADSKOG PATRIJARHA NA DUŠANA 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

VELIKI LJUBAVNI HOROSKOP ZA LETO 2024: Ko će procvetati, a kome zvezde i neće biti baš naklonjene