FELJTON - CELA EVROPA PO TREĆI PUT PROTIV SAME RUSIJE: U ruskoj vojsci čak desetorica Srba su imali čin generala

Milanko Šekler

22. 11. 2022. u 18:00

SEDIM sa drugarom, početkom marta, izjutra, i pijemo kafu. Ulazi zajednički poznanik i seda za sto pored.

ФЕЉТОН - ЦЕЛА ЕВРОПА ПО ТРЕЋИ ПУТ ПРОТИВ САМЕ РУСИЈЕ: У руској војсци чак десеторица Срба су имали чин генерала

Poraz Napoleon u napuštenoj Moskvi, Foto "Vikipedija"

U neobaveznom razgovoru završavamo na temi sukoba u Ukrajini. Naš poznanik nam kaže da je pre dvadesetak godina poslovno proveo oko sedam godina u Ukrajini, i skoro sve to vreme bio u Odesi. Pitam ga, s obzirom na toliko vreme provedeno u toj zemlji, da mi kaže koji je prvi i glavni utisak koji je stekao o Ukrajini i Ukrajincima.

On odgovara kao iz topa: „To su najveći nacisti na svetu!“. Bio sam potpuno zatečen njegovim odgovorom, jer sam očekivao da hvali lepotu grada Odese, lepotu žena, sličnost jezika ili gostoprimstvo bliskog slovenskog naroda, i pitam ga ponovo zašto je stekao takav utisak? On odgovara: „Zato što sam video neverovatan broj mladih ljudi koji su fascinirani Hitlerom, ošišani kao vojnici ili kao skinhedsi, sa istetoviranim kukastim krstovima, rasistički nastrojeni prema ljudima druge boje kože, prema Jevrejima, prema Rusima, i koji su uvek spremni na fizički obračun sa svakim ko ne ispunjava njihove kriterijume“. Pitam ga ko su ti ljudi, on kaže: „Uglavnom su to Ukrajinci iz zapadnog dela Ukrajine, ali ih ima i iz centralnih delova zemlje!“.

Šokiran ovim iskreno iznetim uvidima, dobijenim od čoveka koji nije rusofil ni u kom slučaju, već čovek koji je potpuno „evropejski“ orijentisan, po prvi put shvatam dubinu aktuelnog problema, pogotovu što su ovo iskustva čoveka koji je boravio u Ukrajini od pre petnaestak godina! Zapitao sam se kakva li je tek danas situacija, po istim ovim pitanjima, ako je takva bila pre par decenija. Naravno, ovo su samo njegovi utisci, i ne treba ih uzimati baš „zdravo za gotovo“. Valja meni ući što dublje u suštinu problema, kako bih mogao steći nekakav sopstveni utisak i stav o korenima i uzrocima trenutnih tragičnih događaja u Ukrajini. Pa, krenimo onda na taj, nimalo lak, zadatak.

DOK PIŠEM ovaj tekst o aktuelnim sukobima u Ukrajini, setih se još jednog događaja, od pre oko 5-6 godina, koji baca dodatno i potpuno nezavisno svetlo na temu Ukrajine. Neposredno nakon prevrata ili državnog udara u Ukrajini, poznatog i kao „Majdan“ (po imenu trga u Kijevu gde su se okupljali demonstranti), odigrao se sledeći događaj u Kijevu, koji mi je opisao jedan moj dobar prijatelj, a koji je bio i aktivni učesnik tog događaja.

Naime, bio je zakazan stručan skup u Kijevu, od strane relevantne i ugledne svetske međunarodne organizacije. Na početku tog skupa, strani predavači su predložili da njihova izlaganja budu na engleskom jeziku. Domaćini iz Ukrajine su protestovali i rekli da oni ne znaju engleski. Strani predavači su predložili da oni predaju na engleskom, a da angažuju prevodioca koji će prevoditi na ruski jezik. Predstavnici Ukrajine i domaćini su se pobunili i rekli da nikako ne žele da im predavanje bude na ruskom jeziku. Strani predavači su predložili da onda prevodilac prevede njihovo izlaganje na ukrajinski jezik, na šta su se domaćini opet pobunili, jer se ispostavilo da samo njih nekoliko znaju ukrajinski jezik. Strani predavači, kao i moj prijatelj, bili su potpuno sluđeni i tražili su od domaćina da oni predlože najbolji model po kome će se odvijati skup, a da ga svi nekako razumeju. Nastupila je velika i duga rasprava domaćina (vatrenih Ukrajinaca koji neće ruski jezik, a ne znaju ni engleski, a ni ukrajinski !), gde su galamili, vikali, glasali, prebrojavali se, da bi na kraju zaključili da oni jedino mogu svi da razumeju ruski, te je prevod ipak išao sa engleskog na ruski jezik za sve prisutne! Mislim da ova poptuno istinita anegdota (čovek koji mi je ispričao je Srbin, i evropski orijentisan mnogo više od mene, bio je aktivni učesnik ovog događaja i govori i engleski i ruski ), govori najbolje o totalnom ludilu koje je „majdanska revolucija“ sa svojim „nasilnim osvajačima vlasti u Ukrajini“ odvela ovu divnu zemlju i narod!

NEMA potrebe  da idemo u duboku istoriju i da citiramo mnogobrojne izvore, knjige, stavove velikih ruskih i evropskih filozofa, kako onih proevropskih, tako i onih proruskih i proazijskih, onih koji su pozivali na zajedništvo ove dve ogromne celine, tako i onih koji su pozivali na njihov večiti sukob, hteli to da priznamo ili ne, dve ipak umnogome različite civilizacije. Uostalom, Semjuel Hantington, u sjajnoj knjizi, „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka“ ( prvi put objavljena 1996), u kojoj su razrađene teze korišćene još na njegovim predavanjima tokom 1992. godine, iznosi jasnu ideju o podeli čitavog sveta na nekoliko civilizacijskih celina, koje su u svom dugom viševekovnom trajanju međusobno u stalnim sukobima, više ili manje aktivnim ili pasivnim.

Za potrebe ovog teksta neću ići toliko daleko. Dovoljno je da navedem najvažnija dešavanja u poslednja dva veka, koja su dovela do trajnih posledica u odnosima između Rusije i Evrope, i koja se trajno projektuju i na današnje ponašanje obe strane.

NAPOLEONOVA  „Velika armija“, jedna od najvećih armija u evropskoj istoriji, nije bila samo francuska vojska, kako obično svako pomisli. U napadu na Rusiju, uz Francusku, učestvovale su i Švajcarska konfederacija, Kraljevina Španija, Kraljevina Italija, Kraljevina Danska, Austrijska carevina, Kraljevina Pruska, kao i skoro sve, a tada mnogobrojne i male nemačke države (od kojih je kasnije ujedinjenjem nastala Nemačka). U sastavu Napoleonove armije bilo je 450.000 Francuza, 34.000 Austrijanaca, 95.000 Poljaka, 90.000 Nemaca (Bavarci, Saksonci, Prusi itd.), 55.000 Italijana, 20.000 Litvanaca (iz Kneževine Litvanije pridružili su se Napoleonu čim je njegova vojska ušla u Rusiju), a bilo je tu i Čeha, Slovaka, Mađara, Slovenaca itd. Pedantni ruski istoričari kažu da je 16 različitih evropskih nacija imalo svoju vojsku u tom pohodu na Rusiju.

Rusija je, naravno, bila potpuno sama! Da, istini za volju, bilo je dosta srpskih oficira, od kojih je čak 10 imalo čin generala u ruskoj vojsci (Mihailo Miloradović, Budislav Budisavljević, Đorđe Arsenijević, Jovan Jegorović Šević, Nikola Bogdanović, Nikola Vasiljević Vujić, Ilija Mihajlović Duka, Petar Ivanović Ivelić, Abram Petrović, Nikola Ivanović de Preradović) koji su se, kako kažu istorijski podaci, uglavnom veoma hrabro borili. Zar nije uočljivo da je Rusiju i tada napala cela ondašnja Evropa? 

JURILI IH SVE DO  PARIZA

SVE ŠTO je postojalo kao relevantni pravni subjekt političke strukture Napoleonove  Evrope učestvovalo je u invaziji na Rusiju, koja je trebalo da bude ogroman osvajački i pljačkaški pohod, od koga bi svi imali koristi. Sve je počelo u junu 1812. Borodinskom bitkom, zauzimanjem Moskve u zimu 1812, nakon čega je ruska vojska jurila francusku vojsku kroz celu Evropu, da bi se sve završilo porukom ruskog cara Aleksandra braniocima Pariza, 30. marta 1814: „Car će narediti prekid dejstava ako se Pariz preda, inače do večeri okolna mesta neće više znati gde je bila prestonica“. Popodne, 31. marta 1814. godine, ruski car Aleksandar jahao je ulicama Pariza, donoseći mir a ne rat, i bez osvetničkog spaljivanja Pariza, kako je učinila francuska vojska samo dve godine ranije.

SUTRA: FALSIFIKOVANjE KLjUČNIH ČINjENICA IZ DRUGOG RATA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (2)

DOVELI ARENU U ZAGREBU DO USIJANJA: Saša Matić i Milica Pavlović zapevali zajedno - pevač prekinuo odmor da bi gostovao na koncertu (VIDEO)