INTERVJU PSIHIJATAR DR ALEKSANDAR MISOJČIĆ: Od januara na bolovanje i zbog sagorevanja na radnom mestu

I. Kovačić

04. 10. 2021. u 14:00

OD januara sledeće godine sindrom sagorevanja na poslu, prema propozicijama Svetske zdravstvene organizacije, postaće zvanična dijagnoza.

ИНТЕРВЈУ ПСИХИЈАТАР ДР АЛЕКСАНДАР МИСОЈЧИЋ: Од јануара на боловање и због сагоревања на радном месту

Foto: M. Anđela

To praktično znači da će ljudi sa ovim problemom imati pravo na bolovanje. Sagorevanje na poslu, za šta se koristi engleska reč "brnaut" (burn-out), javlja se kod zaposlenih sve češće, a prema najnovijem istraživanju čak 60 odsto građana Srbije izjasnilo se da se suočava sa tim. Prema studiji koja je urađena u 15 zemalja, ispred Srbije su Poljska i Rusija u kojima se 66 odsto ispitanika izjasnilo da ima ovaj problem.

U intervjuu za "Novosti", Aleksanadar Misojčić, psihijatar i psihoterapeut, kaže da postoje tri jasna pokazatelja da neko pati od brnaut sindroma:

- To su emocionalna iscrpljenost, cinizam koji se manifestuje kroz loš odnos prema kolegama i smanjena produktivnost u poslu.

Može li svako da oboli od sindroma sagorevanja na poslu?

- Brnaut se neće desiti svakome, jer većina ljudi uspeva da nađe balans. Osobe koje dožive sindrom sagorevanja na poslu su obično one koje imaju problema da zadrže granicu, ili se njihove granice lako probijaju, kao i one koje vole kontrolu do najmanjih sitnica ili ambiciozne osobe koje nemaju dovoljan stepen kompetentnosti. Osim toga, studije su pokazale da ljudi koji su manje ekstrovertni lakše obolevaju od brnauta, ako i oni koji su emotivno nestabilni, neurotični, imaju hipohondrijske ideje, nepovoljnu finansijsku situaciju, kao i ljudi čiji poslovi nisu sigurni.

Zbog čega se "sagori na poslu"?

- Usled prolongiranog, dakle hroničnog stresa koji uzrokuje emotivnu, fizičku i psihičku iscrpljenost. Osoba koja je "sagorela" može da se prepozna po tome što ono što je nekada činilo srećnom to više nije slučaj. Obično kasne na sastanke i posao, fizički se zapuštaju, izbegavaju da razgovaraju o tome, a po pravilu u njihovim stavovima dominira neka vrsta negativizma.

Da li se ovaj sindrom javlja samo na radnom mestu?

- Zvanična dijagnoza će da važi samo ako su ove promene nastale kao posledica radnog mesta. Međutim, ako bismo šire razmišljali, hronični prolongirani stres može da se sretne i u drugim situacijama, kao sad u vreme pandemije. Takođe, i usled nekih situacija u porodici, kao što je briga o adolscentima, starim roditeljima...

Na koje načine je moguće da se spreči "sagorevanje"?

- Stres sam po sebi ne znači ništa. Pitanje je samo da li i u kojoj meri ruši naše mehanizme odbrane. Dakle, nema velikog i malog stresa, već je bitno samo koliko nas pogađa. Važan je balans u životu. To znači da bi trebalo da se zna koliko vremena provodimo sa porodicom, a koliko na poslu. Dužina radnog vremena mora da bude prilagođena, jer svaki čovek mora da ima osećaj da njegov život ide u jednom određenom smeru i da nije ispustio konce iz ruku.

Koliko je poslodavac odgovoran za pojavu brnauta?

- Svaki odnos zavisi od dve strane. Bilo koji poslovni sistem bi morao da se zapita ako im se pojave ljudi sa brnautom. Veoma je važno da pojedinac u sistemu ima jedan doživljaj autonomije, integriteta, a da sa druge strane ima osećaj pripadnosti toj grupi. To je balans koji je vrlo važan. Svaki poslovni sistem ovo bi trebalo da vaga. Zato postoje velike firme koje imaju kadar koji se profesionalno bavi ljudskim resursima, upravo da bi sprečili da dođe do sindroma sagorevanja.

Kada bi trebalo potražiti stručnu pomoć?

- Ukoliko čovek može sam da uspostavi granicu i nađe balans to je dobro. Međutim, ukoliko neko od njegovih bližnjih vidi da to ne ide trebalo bi da ga uputi stručnjaku. Vreme za   stručnu pomoć je momenat kada je kvalitet života i rada toliko osiromašen da više nikako nije dobar. Veoma je važno da se ne ide u samolečenje, jer često se oboleli "leče" alkoholom, psihoaktivnim supstancama i begom od realnosti.

Razgovor važniji od lekova kako se leči brnaut?

- Leči se zavisno od intenziteta tegoba. To znači da su nekada potrebni i lekovi, ali je psihoterapijski razgovor neophodan i uz medikamente i bez njih. On ima za cilj da redefiniše odnose koji su doveli do poremećaja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)